Piše: Mitra Reljić
Iako ni po čemu nije odudarao od vršnjaka sa Novog Beograda, njegovi saigrači u fudbalu, znajući da živi u Americi i da je trenutno u poseti baki, u žaru igre nazivali su ga Amerikancem. Kad mu je dosadilo, dečak je odbrusio:
– Nisam ja Amerikanac nego Srbin!
– E, Srbin? – nije im baš zvučalo ubedljivo, pa hoteći da provere njegovo Srpstvo, izazivački će:
– A jesi li bio na Kosovu?
– Juče sam se vratio s Kosova – mirno je odgovorio jedanaestogodišnjak.
Koliko god da smo svedoci identitetskog sunovrata, pitanje najmlađih Novobeograđana podstiče nadu, kazuje da se nismo sasvim predali samozaboravu; u njihovoj spoznaji Kosovo je još uvek primarno merilo i determinanta Srpstva. Na tome treba zahvaliti njihovim porodicama.
A kad je reč o „Amerikancu“, njegovoj sestri, braći i roditeljima, Kosovo i Metohija je najtoplije njihovo molitveno gnezdo, mesto gde se sabira snaga koja, sve do sledećeg dolaska, krepi život tamo daleko. I nisu to uobičajena jednodnevna ili dvodnevna poklonička putovanja. Na Kosovu i Metohiji se živi u punom smislu te reči – u manastirima se uči, pomaže, učestvuje u liturgijskoj svečanosti. Usput, svojom brigom i hrišćanskom ljubavlju obaspe svako ovdašnje čeljade, mlado i staro. I dobri Aleksandar je živeo u Americi, a danas je sa svojom decom u Banjskoj, na Kosovu. „Ranije i nisam bio vernik“ – kaže u razgovoru dok me vozi natrag u Kosovsku Mitrovicu. Izgleda da ponekad nije loše otići, u tuđini se samoprepoznati i tek tada se istinski vratiti. Vratiti se sebi. Ove dve porodice, a biće da ih ima još, razveju sve predrasude o srpskim „Amerikancima“ sviklim na udoban život, jer nam neretko pokažu da su i fizički izdržljiviji od nas.
Slava je Svetog Danila Drugog, autora Žitija kraljeva i arhiepiskopa srpskih, osnivača „Pećke škole“. Arhiepiskopa koji je svoje sedište dodatno ukrasio Crkvom Bogorodice Odigitrije u kojoj do danas, Čuje se sveto srce Danilovo, / u šarenoj kamenoj kolevci. / Preliva se svetlost purpurne ljuljaške, / u plavu boju proverene večnosti (Ž. Rakočević), Crkvom Svetog Nikole, pa pripratom neslućene lepote… Možemo li danas i zamisliti kako, uz svekoliki trud u Peći, Danilo svaki čas hita u obližnje Dečane, jer onde, „u okrilju gorostasne šume pitomog kestena i planinskog borja“, kako piše Risto Kovijanić, zajedno sa Vitom Kotoraninom podiže hram nad hramovima, čudesnu Crkvu Hrista Spasa Svedržitelja?
U Danilovo razdanje krenulo se put Banjske. Tu je, stigavši iz Hilandara na poziv kralja Milutina, Svetac i započeo svoju kosovsku misiju. Pod njegovim rukovodstvom i trudom najboljih majstora, ponajpre vizantijskih i kotorskih, zidana je Crkva Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana o čijoj raskoši i lepoti se pripovedalo iz pokolenja u pokolenje. Nažalost, njen sjaj nije dugo potrajao. Svetinju rušili, džamijali, u vojničko utvrđenje turski i austrijski bezbožnici pretvarali. Zahvaljujući veri i pamćenju, ona se iznova vazdizala. „Jedva čekam nedelju ili praznik da dođem i ovde se okrepim“ – pripovedala nam je u leto 2001. meštanka Zora, ključarica ponosne kraljeve zadužbine. Baš tada, nadomak hrama beše prožuborila voda, tu gde niko ne pamti da je bila. Mora da je nekad izvirala – mislila sam. Sakrila se onda kad je azijatske morne konjanike trebalo da napoji i nasilnicima za abdest da posluži. Sad se povratila da najavi novi život. I Zori da olakša. „Ranije sam za čišćenje svetinje vodu nosila u kanti čak od kuće. Sad, hvala Bogu, ne moram.“ – kaže. Tada smo još uvek, detinje radoznalo, odgonetali tajne svega što je, trudom profesora Kovaljova („I ovo je Rus pronašao“ – govorila je Zora pokazujući nam široku staklenu bocu s tajanstvenom tečnošću) ugledalo svetlost dana. Ceterach persica? – čudio se profesor Krivošej, stručnjak za krupno bilje, zapazivši u Uroševom zidu vrstu paprati čije je jedino stanište u dalmatinskom pojasu daleko od Kosova i Metohije. I nije nalazio drugo objašnjenje do da je kamen za zidanje svetinje dopreman i iz Dalmacije. Iz zaostalih spora paprati, evo, posle toliko vekova, nikla i biljka. Presovali smo je i bližnjima delili kao dar.
Danas, 2. januara, onde jedan namučeni iguman Danilo, koji dostojanstveno nosi ime slavnih predaka Danila Pećkog, prvog Banjskog igumana, i Danila Banjskog – jednog od utemeljitelja Kosovskog zaveta, uz Svečevu slavu obeležava i svoj imendan. Postrižen je baš ovde 2004. godine, kada je i započeo puni život manastira. S osmehom i raširenih ruku dočekuje sve goste, posebno dečicu pristiglu s raznih strana. Svetu liturgiju predvodi vladika Teodosije, a za pevnicom trinaestogodišnji „Amerikanci“, njih troje – sestra i dva brata koje je njihova lepa i smerna majka odjednom donela na svet. Na upitnu zadivljenost detinjim a nadasve ozbiljnim liturgijskim pojanjem, njihov otac skromno odgovara da su samouki te da pevaju i u našim crkvama u Americi.
Nakon prazničnog, s ljubavlju pripremljenog obeda, otac Danilo je sa svima prozborio ukazujući nam poštovanje i ljubav istinskog pastira. Sa decom posebno, i s razlogom. Eho liturgijskog pojanja iz njihovih čistih srca odzvanja i sad.
