Ono što se složi u knjigu o porušenim grobljima na Kosovu i Metohiji je, teorijski potkrepljena, analiza i sistematizacija mnoštva podataka, prosta statistika i zaključci gde, osim pokoje napomene u fusnoti, nema previše mesta za opis one prve faze istraživačkog posla – prikupljanja žalosne „građe“. Ko ti je kada i kako pomagao pri probijanju i posrtanju kroz korov i grobolom (prava je sreća kad ima neko ko brine da makar korova ne bude, kao Dragan u Peći), kako se osećaš kad si sasvim sama, koliko si puta u žurbi zapela i dobro se razbila, koliko detinjih grobića odbolovala.
Sve je lakše kad nisi sam(a). Onda se i bolovi – fizički i duševni na ravne časti dele. Oni duševni, pred strašnim prizorima i u kamenu ispisanim dokumentima (na jednom od spomenika stoji da je od 1942. do 1944. samo u jednoj porodici usmrćeno petoro dece, drugde troje, pa dvoje, četvoro – takvih je na groblju u Peći previše), tiho ili tek uz pokoju reč. Fizički – Živojinovim prekorima (pa kako pade! pa jesam li ti rekao da paziš!). On uglavnom tako pokazuje da je i njega zabolelo. Pravog života i nema bez bola, pa držimo da smo na dobitku.
Pećko groblje je među onima na koja se najviše jurišalo. I posle četiri odlaska i rada od jutra do mraka, ostalo još posla, barem za pola dana. Idemo da ga dovršimo – javlja mi Živojin Rakočević. Bez njegove pomoći, pitanje je bih li i za triput više vremena posao na ovoj prostranoj lokaciji valjano obavila. Jednom ga je, na sopstvenu inicijativu, odmenio dobri Aleksandar Gudžić – istoričar po struci, obrazloživši to željom da sa mnom provede dan i da se dobro narazgovaramo. Drugi put nam je pripomogao i Živojinov mlađani sin Dimitrije. U velikoj svesci ostao mi je njegov rukopis – drágo sećanje na trenutke kad me je odmenio ne bih li odmorila ruku i noge smorene od klečanja. Ovog potonjeg dana s nama dvoma je Staša, Pećanka izbegla u Kragujevac. Doputovala da obiđe humke svojih najmilijih, pa šire rodbine, kumova, prijatelja i poznanika. Na kraju će nam, uz zahvalnost na pruženoj prilici, saopštiti kako je baš lepo provela dan. „Konzumenti“ dokolice, oni nespremni da ih zaboli, upitali bi se šta je to lepo pronašla sred groboloma i u grozničavoj potrazi za imenima upokojenih. A Staša je posmatrala šta to nas dvoje radimo, tu i tamo pripomogla, nakon što je sve koje je tražila i pronašla, zapalila im sveće, humke okadila tamjanom i svoju dušu umirila. Kud ćeš više od jednog dana?
Živojin se u ovom poslu izveštio. I onde gde izgleda da je spomenik duboko u zemlji, ili da su ga vandali odneli, on pažljivo zagrabi lopatom (one plastične nam se očas polome, a s metalnom valja biti pažljiv, jer može oštetiti i natpis i fotografiju) i ukažu se uklesana slova. Pronašao i „tehniku“ odgonetanja onih plitko utiskivanih u kamen. Do njegovog najnovijeg „izuma“, leganje preko humke, pa ustajanje, pomeranje levo ili desno ne bi li se našao najbolji ugao iz koga bi oko štogod razaznalo, pa „čitanje“ prstima – neretko je ostajalo bez rezultata. Pokazalo se da je dovoljno zahvatiti punu šaku ovlaš vlažne zemlje, specijalnom rukavicom protrljati natpis i ukazaće se imena, počesto retka, a gdekad i ona nezabeležena u Rečniku srpskih imena Milice Grković, poput Diljka, Marna, Filimena, Dragosije, Panuš, Radošin i dr. Nekoliko puta upozoravam da je ono zmijuljče – šarkina „beba“ koje je za našeg prošlog boravka ovde zapalacalo ispod kamena, sad već priporaslo i da je tu negde. Stare otkopane spomenike manjih dimenzija i bez natpisa, gde je to moguće i uputno, uspravljamo. One s dobro očuvanim natpisom nakon identifikacije spuštamo, kako smo ih i našli, licem ka zemlji ne bi li se sačuvala slova (stručnjaci kažu da, izloži li se sušenju, kamen u koji je već dospela vlaga, ne samo da će brže pucati i propadati nego će se na horizontalno postavljenu površinu kamena, usled atmosferskog taloga i nanosa zemlje, lišća i drugih nečistoća – ubrzano stvarati tamne naslage). Tako, nadamo se, odlažemo zaborav. Samo dokad!?
Oko tri iza podne završismo prošle godine započeti posao na groblju u Peći. Išlo se od humke do humke. Preuzeto je „samo“ 438, u potpunosti ili delimično identifikovanih natpisa sa srušenih, zdrobljenih ili vidno oštećenih spomenika. Pećanci iz Beograda su još 2006. zatekli osam stotina srušenih spomenika. Od tada nisu prestajali da ruše i skrnave (primećivali smo to za svakog našeg odlaska). Najveći deo je duboko u zemlji i mogao bi se iščupati još samo mehanizacijom. Dok se još koliko-toliko razaznaje humka. A šta posle? Posle neće pronaći ni sin oca, ni brat brata kojeg je lično sahranio (mnogi to ne mogu ni danas), kamoli unuk dedu i babu. Sledim se pri pomisli da bi potomci mogli ponavljati onu bolnu rečenicu: „Kažu da je nekad ovde bilo srpsko groblje.“
Sedosmo da predahnemo. Staša pravi spisak onih kojima će se u Pećaršiji moliti za zdravlje ili za pokoj duše. Najpre joj izdiktirah imena Draganinih studenta iz Sankt-Peterburga koji su učionicu zamenili borbenim položajem na frontu. Molitva za vojnike Dionisija, Aleksandra, Fjodora, Vladimira. Ne izostavih ni Franca s napomenom da nije kršten. Prosto ne mogah, iako znam da se za nekrštene u crkvi ne mole. Tu ni arhijereji spremni da „meću na svoju dušu“ ne mogu ništa. Drugo je pričest bez prethodne pripreme. Prisećam se kako je vladika Atanasije od Hercegovine nâs prištinske sužnje, strahujući od mogućnosti da nećemo dočekati sledeće jutro, u Crkvi Svetog Nikole za svaki slučaj odreda pričešćivao. „Neka priđe ko god je kršten!“ – prizivao je s putirom u rukama. Potom molitva za pokoj duše stradalih – Anatolija, Nikite, Aleksandra, pa redom za svoje – braću, sestre, prijatelje.
U Patrijaršiji krepimo dušu njenom Božijom lepotom, ljubavlju, verom i nadom. I osmehom sestre Mardarije, dok odmaramo u hladu nadomak Savinog duda koji svojom širokom krošnjom zaklanja manastirski kompleks. Više je od sedam i po vekova kako je grančicu ovog čudesnog stabla Sveti Sava Drugi – treći po redu srpski arhiepiskop, doneo iz Sirije i zasadio ispred Crkve Svetih apostola. Iako pogrbljen, pustio izdanke na sve strane, obezbedio potomstvo i, kao svaki ljubavlju obasipan starac, spokojno zagledan u buduće vekove. Pomolismo se u sve tri crkve. Pred ikonama, pa redom, od jednog do drugog sarkofaga od kamenog veza, pred moštima naših svetih arhiepiskopa.
Poglédamo ka nebu. Još je konopac sunca. Sasvim dovoljno da zadana obiđemo Rudnik. Selo Rudnik nalazi se u opštini Srbica, na tridesetak kilometara jugoistočno od Peći. U tom, do 1999. godine, srpsko-albanskom selu bilo je četrdeset srpskih starosedelačkih domaćinstava i sva su prognana. Od srednjovekovnog manastira u kojem su – kako piše Milan Ivanović – tihovale monahinje Ana i Anastasija, ostao je samo mikrotoponim Ćelije. O starini sela svedoče podaci u Svetostefanskoj povelji, Dečanskom, Devičkom i Pećkom pomeniku. I postradala Crkva Svetog Đorđa, obnovljena u vreme patrijarha Makarija (Sokolovića) na temeljima one iz četrnaestog veka. Crkvu Svetog Đorđa Albanci su 1999. godine najpre zapalili, potom minirali i Svetog Đorđa, kao i tolike druge svece širom Kosova i Metohije, „obeskućili“. Stradalnica je s puta zaklonjena visokim i gustim rastinjem, što nam, uz svu nevolju, omogućava da se skrijemo od očiju neprijateljski raspoloženih meštana. Da je tu, kazuje tabla s podatkom na albanskom i engleskom jeziku, ne i na srpskom. Druga, uglavljena iznad ruševnog ulaza u crkvu treba da posvedoči o brizi za „albansko sakralno nasleđe“. Ovde, kao i u drugim slučajevima, ono što nisu sasvim zatrli, naknadno su se dosetili, bi da prisvoje. Na ovoj drugoj tabli, takođe na albanskom, stoji: „Ruševine srednjovekovne Crkve Svetog Đorđa“. Samo što ne piše čija je i ko ju je srušio. Pri dnu, u levom uglu, potpisalo se tzv. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i ruralnog razvoja, a desno nekakva lokalna akciona grupa pod imenom „Perspektiva“.
Ispred ostataka crkve je prastari dud; po sačuvanom predanju razvio se iz, koju deceniju kasnije, presađene mladice onog istog Savinog duda koji od 1269. ili 1270. vekuje u porti Pećke patrijaršije. Samo što ovom niko da pripomogne nit poleglo stablo da podupre, pa je pravo čudo da je još koliko-toliko živ. Sve je u gustom trnju i šiblju te se ostaci crkve jedva naziru čak iz neposredne blizine. Kroz urušeni ulaz u svetinju spuštamo se u pripratu pridržavajući jedni druge. U mračnu pripratu čiji je – kako je pre pet-šest godina zabeležio Živojin Rakočević – svod zidan i nije urušen, probija se mlaz svetlosti iz raskrovljenog dela hrama koji ne „oskudeva“ u svetlosti, ali ni u kiši, snegu i vetru. Pri dnu zapadnog – onog najviše urušenog zida još pretrajavaju ostaci davnog freskopisa. Po njemu se vide tragovi patološke mržnje – pogrdne reči utiskivane oštrim predmetom. Između kamenja niklo, gusto spleteno šiblje zaklonilo ionako jedva vidljive ostatke freskopisa na oltarskom zidu. Žurimo da u grozničavoj želji i muklini makar štogod zabeležimo, jer su, na nepočinstva vazda spremni, uzurpatori srpske zemlje i svetinja u blizini, progone stoku, dovikuju se.
Uz crkvu je, kako je od davnina i bivalo, staro groblje. Upokojeni Srbi su vazda najlepše spavali uz svoju crkvu. A crkva nikad nije bila sama. Izmeštanje groblja izvan naselja Mišel Fuko je povezivao s osekom vere, i biće da je bio u pravu. Probijajući se kroz šiblje, u žurbi uspesmo da izbrojimo petnaestak kamenih belega – što uspravnih ili poleglih masivnih krstača, što onih nešto manjih dimenzija. I nekoliko zatravljenih humki. Da je bilo vremena, i da je prostor raskorovljen, zasigurno bi ih se, i na ovom „zarobljenom“ počivalištu naših usnulih predaka, našlo više. Zera utehe crpila se iz uverenja da su svi, makar nakratko, osetili prisustvo nekog iz svog roda. Uz sve to, nemoguće je bilo potisnuti saznanje da su prepušteni na milost i nemilost grobolomnika i krstoubilaca. Samo da im ne prekopaju kosti!
