Ispunili biste mi veliku želju ako bi ovaj razgovor bio izraz zahvalnosti arhitekti Jovanu Popoviću, građevinskom inženjeru Milki Đuki i profesoru dr Svetislavu Popoviću, kaže protoneimar odnosno Žižditelj dr Predrag Ristić u razgovoru sa našim Aleksandrom Živkovićem za podgoričku “Slobodu”
„Pratim Slobodu i čudno mi je kako još uvek niste svi pohapšeni. No, dobro je da u Crnoj Gori ima listova u kojima se vode zaverenički razgovori o kulturi“, šali se na početku razgovora, dr Predrag Ristić, popularni Peđa Isus, protoneimar sto crkava, od kojih su najznamenitiji podgorički i barski saborni hram.
Odmah počinjemo time: kako se to potpuno građevinski ostvario baš u Crnoj Gori? Niko nije prorok u svom selu, to se obistinilo i na meni. A mi smo Srbi svi podjednako ludi, iz svakog kraja na svoj način, pa su Crnogorci, kao vazda prvi, tražili najluđeg, objašnjava Ristić.
Zapravo, sami smo se našli, još smo se na studijama prepoznali Tupa, Vukota Vukotić, i ja. Glup mu je bio taj nadimak Tupa jer bi svaku knjigu od korica do korica zapamtio kako bi je pročitao, a nije bilo tog zadatka iz matematike koji nije umeo da reši. Ljubav prema matematici i otpor komunističkim vlastima nas je zbližila. U posleratnom Beogradu od mladih smo samo Tupa, Dado Đurić, Uroš Tošković, Leonid Šejka i ja nosili brade. Brada kao provokacija. Zbog toga su nas često tukli, šišali do glave i brijali u „Sing Singu“ (Centralnom zatvoru u Beogradu). Nekada su žestoko tukli, Tupa se seća: „osjećao sam da mi je glava omekšala na nekim mjestima“. U zatvoru nije bilo direktnog prozora već je vladao polumrak. Za istoričare umetnosti i za oftalmologe, ostaje pitanje: zašto se Dadu Đuriću učinilo kada je izašao iz tamničkog mraka da je trava crvena, i počeo jednom da se valja po njoj.
Uz to bili smo stalno gladni, a bez para, odlazili bi u Skadarliju i zabadali čačkalice u slanik i lizali so. Naravno, kelneri nas zamrze jer ne naručujemo ništa, jedanput, pošalju najsnažnijeg kelnera da nas izbaci, i on odabere od nas najmanjeg Dada kao prvog. Međutim, Dado ga jednim potezom nokautira. Iako mali rastom, da nije postao veliki slikar, Dado bi bio vrhunski sportista, dugoprugaš.
Stalno smo se ludirali oko svega, pa čaršija nije znala ni da li smo vernici ili nismo. Na Veliki Petak kad se ne služi liturgija, ja se samo prekrstim pred Plaštanicom, dok je Dado uvek u crkvi sve ikone celivao kao što to čine zadušne babe, a Tupa stavi prst na upaljenu sveću i prestravi sve u crkvi. Po Tupi, pruga Beograd – Bar je pruga Beograd – Vladivostok. Jednom su nas uhapsili kada se Tupa u Klubu knjiženika prodrao: „da živi Sveto pravoslavno carstvo od Cetinja do Vladivostoka!“
(Foto: Vijesti)
Za istoriju podgoričkog hrama bitne su i naša lutanja po celoj Crnoj Gori a ja sam i mnogo gradio. Jednom smo sa Cetinja, trčali do Budve, a tamo se, ne znam kako, sakupila cela Medijala u tada pustom Svetom Stefanu i zateknemo kako čuveni slikar Milo Milunović uhvatio za uši Uroša Toškovića da vrati sitninu koju je pokupio sa oltara crkvice na tom tada avetinjskom poluostrvu. Predveče je Leonid Šejka održao jedan koncert na žicama jednog rasturenog klavira a sa prozora su ga slušale dve paštrovićke babe. Ja sam spavao u potkrovlju napuštene kuće, dok je Tupa spavao opružen u šoderu na obali. Bila je to nezaboravna noć.
Važna su bila Tupina i moja hodočašća po obrušenim manastirima, na ostrvima na Skadarskom jezeru. Tada su nas doduše, priveli vojni graničari, jer su mislili da hoćemo da pobegnemo u Albaniju, ali su mi se crkva na Beškoj Gorici i njena kupola i preslica duboko urezale.
I za vernike i, za nevernike kad se otrezne, zidanje crkve je otvaranje vrata Carstva nebeskog. Ja sam u gradnju uvek ulazio iz oduševljenja, jer sam imao višak energije, ali i još nešto… Znate, projekat se prolama odjednom, moraš da imaš prethodno čistu celovitu ideju u glavi,. Nikola Tesla je to imao najviše od nas svih, ali ponekad i fudbaler ima dan u kome postiže gol. Kada imaš otkrovenje arhitektonsko projekta u glavi u pet ujutru, onda imaš pravo i da ga projektuješ jer će samo tada projekt biti usaglašen do poslednjeg detalja. To je dar pečata Duha Svetoga kojeg dobijamo i ne dobijamo na krštenju.
Podgorički hram ima i svoju predistoriju i istoriju same gradnje. Šezdesetih godina, tada golobradi student, Risto Radović, ušao je u duboku teološku debatu na jednom predavanju sa mojim rođakom, budućim akademikom Dimitrijem Bogdanovićem. On ga pozove u moje adaptirano potkrovlje u kome sam živeo da nastave razgovor. Ja Rista nisam tada upamtio, ali on izgleda mene jeste. Verovatno je izdaleka pratio moj rad i njegov mitropolitski blagoslov je bio odsudan. Da su se pitale razne komisije, koje nisu dale ni urbanističku saglasnost, ne bi bilo ovog veličanstvenog Hrama.
A suština projekta podgoričkog hrama, nastala je u polumraku, gde drugde nego u „Sing-Singu“. Godine 1966. sam bio zatočen zbog Mihajla Mihajlova, slaviste, čija je namera bila da osnuje slobodan kulturno umetnički časopis, dok je Šejka pevao zabranjene ruske logoraške pesme koje je Mihajlov prošvercovao iz Moskve. Posle osnivačke skupštine slobodnog časopisa u Zadru, gde je Mihajlov bio profesor, bila je uhapšena cela naša grupa iz cele Jugoslavije i smeštena u istražni zatvor i sa njima i Leonid Šejka i ja. Tada sam zamislio projekat idealne Studenice i tu se dogodila osnovna ideja budućeg podgoričkog hrama. Već tada sam zamislio duple zidove, jer mi je otac bio termičar, a to se pokazalo kasnije kao značajno za klimu na Momišićkom polju, ali i za trusno crnogorsko područje. Ako, ne daj Bože, bude zemljotresa, najbezbedniji ste u Hramu. Baš zbog tih duplih zidova, kompjuterske simulacije su to pokazale, hram može da izdrži i najrazorniji zemljotres, blagodareći inženjeru konstruktoru Aleksandru Trajkoviću.
Bog ili slučaj, kako verujete, je hteo, da taj projekat razradim posle srčanog udara, tokom oporavka u Institutu „dr Simo Milošević“ u Igalu. Proradila je moja nekadašnja davna plivačka veza preporukom mog kuma Miše Radana, generalnog sekretara Svetskog vaterpolo saveza. i preko porodice Prlainović, jer je gospođa Prlainović bila sekeretarica bolnice, uspela je da me smesti u sobu na petom spratu s pogledom na more. Tu je nastao glavni projekat, Sabornog hrama u Podgorici koji je potom branjen pred mitropolitom na Cetinju i brojnim stručnjacima.
Na zamerke „nekih“ iz 2013, da Hram nije u skladu sa „crnogorskom“ arhitekturom, odgovaram:
Pre svega pravoslavna arhitektura je vaseljenska, a ovaj Hram nije samo moje delo. Čitav niz lokalnih umetnika nije se držao mojih detalja već uneli sebe da se i njima na onom svetu otvore Vrata Nebeska. Moje je samo opšti oblik i njegove zlatne proporcije tj. Sveta Tajna i izbor osnovnog kamena iz Crne Gore (zbog čega sam mogao da poginem). Jednom me u pola šest ujutru probudio u baraci na gradilištu jedan čovek sa uperenom puškom sa pretnjom. „Isplati mi odmah dva miliona maraka za kamen sa mog poseda ili pucam“, smije se dr Ristić.
Teško bi sve uspelo da nije arhitekta Jovan Popović pronašao arh. Novicu Muidžu koji je digitalno obradio moje crteže, kada je „Mostogradnja“ izabrana da završi Hram. Mladi nadzorni inženjer Milka Đukić, tek završeni student građevine, nije dozvoljavala da se promeni ni jedna projektovana mera ni proporcija na Hramu, sve je razmeravano laserom.
I onda se dogodilo čudo. Moj najveći Hram u Baru čiji je crtani glavni projekt razradio i vodio gradnju profesor arhitekture dr Svetislav Popović, bez dana mog nadzora, iako i sam značajan i talentovan arhitekta, jer nije bio sujetan ništa nije menjao u projektu. Tako je Hram u Baru više moje potpuno delo nego hram u Podgorici i to je moje najuspelije dostignuće.
I još više, hramom u Baru dokazao sam hipotezu Svete Tajne razmeravanja stare hiljadama godina i provocirao otvaranje Hristovog Groba u Jerusalimu. Shvatio sam da sam „Sakralni matematičar“ jer sam dobio pohvalu na njihovom internacionalnom sajtu od turskih sakralnih matematičara sa crtežima moje rekonstrukcije preistorijske arhitekture Lepenskog vira. Naime, mene prati fama u nauci da sam samo prazan maštar. Sada čekam rezultate ispitivanja mermerne ploče sa koje je Hristos vaskrsao da li sam unapred predvideo njene tačne mere i objavio ih u svom arhitektonskom manifestu „KOLAČ“.
Molim vas neka Sloboda naglasi svima moju zahvalnost: i onima koji su me podržavali i onima brojnim koji su se utrpali da i oni budu autori i često unakazili moje delo.
Razgovarao: Aleksandar Živković
Izvor: Sloboda, Podgorica, 18. 3. 2018
