Posle zaista dugog vremena proteklog od poslednjeg letovanja u Crnoj Gori, mislim da je to bilo 2011. godine u Rafailovićima, obretoh se ponovo u svojoj familijarnoj mitskoj postojbini, ovog puta u Herceg Novom.
Piše: Predrag Radonjić
Pripremljen već poluvekovnim mi životnim iskustvom na ovim prostorima i kineskom ratnom mudrošću San Cua da je jedini način da ne budem razočaran to da ne očekujem ni od koga i ni od čega bilo šta, prvi mi je turistički dodir sa voljenom Bokom kotorskom bio sasvim ugodan. Uz sve nedostatke koje bi razmaženi turistički cepidlaka mogao nabrajati, pogotovo tokom avgustovskog špica (za detaljnije informacije biste se mogli obratiti mojoj supruzi), ja sam naišao na, mome duhu i potrebama, mnogo više prijatnih stvari.
Najvažnije mi je uvek bilo to što se, takav – kakav sam, imperijalistički i šovinistički pogrešno zadojen, prilikom svakog dolaska u Crnu Goru, i to od najranijeg detinjstva, uz sve uložene napore, ne mogu nikako osećati kao da dolazim u stranu mi državu i među strani mi svijet, a i domaćini i brojni prijatelji ovde mi to nisu nikako dozvoljavali, kao ni ja njima kada dođu u Srbiju, da ne kažem Beograd. A nije da nisu i sa jedne i sa druge strane mnogi decenijama već pokušavali da to bude drugačije. No, tvrd je orah – nikako da prelomi u glavu.
I sve bi bilo mojoj hegemonističkoj duši potaman da slučajno, opet prijatno iznenađen povratkom starog ćiriličnog logotipa na naslovnicu i pospešen neugaslom i arhaičnom novinarskom i intelektualnom znatiželjom svikloj da se o stanju stvari, zapravo mnogo više o vladajućoj političkoj atmosferi, upoznam preko papirnog izdanja zvaničnog državnog lista, ne uzeh u ruke „Pobjedu” i to „neđeljom” 6. avgusta 2023. godine. Još kad videh slogan ispod logoa „Ime govori”, takođe naučen tome da i pismo govori, zasedoh u ladovinu lokalnog restorana da proučim prirodu ove značajne promene.
Već od naslovne strane, vrativši se izvornoj crnogorskoj latinici, bio sam poliven takvom količinom srbomržnje da sam narednih sat vremena proveo zabezeknuto iščitavajući ovaj ugledni državni dnevni list do poslednjeg slovca. Posebno je intrigantno bilo to što deluje da za novinare i uredništvo „Pobjede” kao da i ne postoji nijedna druga politička, društvena, kulturna ili sportska tema koja nije u vezi sa Srbijom i srpstvom, ma šta ono za koga značilo. Od sedam izdvojenih naslova na prvoj strani, samo dva, i to začudo iz kulture i ekonomije, nisu bila u vezi sa narečenim temama. Pritom, količina tendencioznosti ne ostavlja ni najmanji prostor čak ni prividu novinarske objektivnosti, sugerišući već u naslovima, podnaslovima i antrfileima nedvosmislenu političku i ideološku opredeljenost i stav.
Počnimo od najbenignijeg. Saznajem tako, priznajem za mene još nepoznatu vest predočenu kroz intervju sa jednim od vlasnika i direktora, da Azotara iz Pančeva planira dugoročno korišćenje Luke Bar za direktni pretovar hemijski nepostojanog đubriva amonijum-nitrata. Direktor ko direktor negira, opasnosti i širokogrudo shvata strah javnosti u ekološkoj državi, ali i argumentima opovrgava postojanje opasnosti od ovog unosnog posla. Deluje bezazleno, samo znam da bi se u Beogradu odmah podigla makar dva-tri ekološka ustanka ne bi li sprečili ovu pošast na tračnicama koje vode iz Beograda. Možda bih i sam učestvovao.
Neuporedivo je otvoreniji drugi intervju sa naslovnice sa gospođom Sonjom Biserko „Crna Gora raspolućena, konfuzna i bez jasnog cilja”, gde u podnaslovu upozorava na katastrofalnu mogućnost marginalizacije DPS-a od strane Beograda i Rusije, što gospođa Biserko natenane eksplicira na celoj drugoj strani iskazujući strah da je kasno za spas života i duša Crnogoraca.
Od lokalnih vesti tu je izveštaj sa sednice SO Nikšić o slučaju neispunjenog zahteva koalicije predvođene Demokratskom partijom socijalista za razrešenje Srbina iz Crne Gore ili crnogorskog Srbina Marka Kovačevića – opet kako kome drago – sa mesta predsednika opštine pod naslovom „Većina ignoriše ponižavanje države”. Za neupućene, na jednoj fotografiji prilikom polaganja zakletve i intoniranja crnogorske himne Kovačević je navodno ispružio srednji prst u otpozdrav iste, što medijski optuženik negira uz obrazloženje da je u tom trenutku nameštao sat na ruci, a što je za novinara „Pobjede” nedvosmisleno i dokazano „skandalozni gest”, naravno, antidržavne sadržine. Iz oblasti nauke saznajemo za bolnu činjenicu da će naredne godine crnogorski jezik izučavati na Filološkom fakultetu Univerziteta Crne Gore samo sedam studenata, a u spoljnopolitičkoj studiji dr Dragana Veselinova „Putinova imperija u Africi” da Moskva rovari po Africi po modelu „onako kako se prividom ljubavi šire u Crnoj Gori i Srbiji – radi rudnika zlata, litijuma, bakra, uranijuma i izlaska na strateški trgovački Dunav i Jadran”. (Nisam znao da u Srbiji ima uranijuma, mora da mi je promaklo i da je pronađen u Crnoj Gori nakon razdruživanja naše državne zajednice.)
Da ne bi na naslovnoj strani dominirali sve sami Srbi i srpske teme uz poneku rusku, što mu dođe na isto, imamo pri dnu i dva jedva uočljiva naslova u vezi sa kamatnim zaduživanjima građana Crne Gore i potrebu osnivanja referentnog državnog likovnog festivala.
Od tekstova nenajavljenih na naslovnoj strani imamo na trećoj prenesen deo intervjua „doskorašnjeg crnogorskog predsjednika” slovenačkoj RTV 365 pod naslovom „Beograd promjenu vlasti u Crnoj Gori razumio kao otvorena vrata za novu aneksiju”, a mislim da je sasvim nepotrebno obrazlagati nadalje šta ozloglašena osovina Beograd–Moskva kani počiniti u do juče jasno evroatlantski opredeljenoj građanskoj državi.
Od prenesenih tekstova vredi pomenuti i onaj na celoj 21. stranici u rubrici „Drugi pišu” Al Džazire o desničarskoj, izvinjavam se, srpskoj fašističkoj organizaciji „Levijatan” pod naslovom „Srbija danas: ljubav režima i korisnih fašista”, kao i u istoj rubrici, a na narednoj celoj stranici tekst iz „Oslobođenja” pod naslovom „Srbija u Šešeljevom šinjelu” o slučaju dve bivše sarajevske, a sada beogradske studentkinje, a pritom Srpkinje, „koje su uz odvratnu šovinističku poruku veličale ratnog zločinca Ratka Mladića”.
U kolumni sa nadnaslovom „Pismo iz Njujorka” izvesni, a za mene nepoznati Džavit Kahari piše novom crnogorskom mandataru Miljenku Spajiću o rizicima i štetnosti prikrivenog skretanja crnogorskog broda ka Istoku i pogubnosti novog kursa po crnogorsku državu i građane. Prenosi se dalje i izjava smenjenog direktora Uprave policije Zorana Brđanina, koji komentariše zlonamernost napisa na „srpskom portalu ’Borba’” o njegovom saslušanju u specijalnom tužilaštvu, a odmah ispod nje, u donjoj polovini šeste stranice, saopštenje Liberalne partije „Vlada da se izvini građanima” povodom sudskog odbacivanja krivičnih prijava protiv nekoliko desetina građana Cetinja zbog blokiranja puta na Belvederu i paljenja automobilskih guma i pucnjave u znak protesta i pokušaju sprečavanja rukopoloženja vladike Joanikija za novog mitropolita crnogorsko-primorskog na Cetinju. (Ne treba naglašavati da se zločinačka organizacija pod nazivom Srpska pravoslavna crkva, kojoj zvanično pripada više od polovine građana Crne Gore, i u svim drugim tekstovima pominje kao produžena ruka sa teškom batinom Kremlja i Dedinja.)
Iz rubrike „Kultura” izdvajamo intervju sa dramskim piscem iz Srbije Nenadom Prokićem pod naslovom „Crna Gora postaje Vučićev atar na vječnom putu ka EU”. Ovaj tekst ne bih ilustrovao Prokićevim analizama i ukazanjima koji teško u poslednje vreme nalaze mogućnost da ih iskaže u nazadnoj Srbiji, koliko pitanjem Ljubete Labovića, jedinog novinara koga ću ovde imenovati zbog naglašenog profesionalnog integriteta i objektivnosti: „Srpska crkva je postala eksteritorijalna i ima imunitet država u odnosu na ustave država u kojima deluje. Kako vidite dalji razvoj situacije u Crnoj Gori, s obzirom na marionetsku, klerikalnu vlast koja istrajno devastira građanski i evropski karakter države?” Prokić, da nije Prokić, mogao je slobodno odgovoriti i: „Sve ste, vala, u pravu”, ali se potrudio da stavove novinara koji ga je intervjuisao i u ovom završnom pitanju intervjua dodatno obrazloži i potkrepi argumentima.
Sa velikom bojazni prekontrolisao sam i nekoliko skandinavki na poslednjoj strani novina plašeći se da se ne nađe neko pitanje za popunjavanje kolone od pet slovnih mesta: „Pripadnik naroda krivog za sva zla na Balkanu a i šire, od ubistva sultana Murata i prestolonaslednika Ferdinanda do pokušaja državnog udara u Crnoj Gori početkom 21. vijeka”.
Na jedine svetle trenutke u neutralnoj i uravnoteženoj uređivačkoj politici ovog dnevnog lista nalazim, paradoksalno, u čituljama, gde se Crnogorci od svojih najmilijih opraštaju miješano latinično-ćiriličkim pismom, sa pretežnom većinom ovih prvih, dok pojedini, očito nešto iskusniji, za svaki slučaj, na oba alfabeta odaju poslednju počast preminulim članovima familije i kolektiva.
I sad, ako mi neko bude rekao da Srba nema dovoljno u državnim crnogorskim institucijama, svašta ću mu kazati. U ovim medijskim dapače dominiraju. Osim ako u međuvremenu ove državne institucije nisu postale partijske, pa me niko nije obavestio. I to, u ovoj zemlji krajnosti i paradoksa, partije koja je pala sa vlasti.
*Autor je novinar i pisac, trenutni direktor Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici
Izvor: politika.rs
