Piše: Mitra Reljić
Mutnoiskričava svetlost obavila je jutro u Prištini, a neuobičajena tišina najavljivala strašnu oluju. Pisak policijskih i sanitetskih vozila koji se potom oglasio samo je potvrđivao crne slutnje. Nešto pre podne zazvonio je telefon.
– Pogledaj Mitro s prozora, vidiš li koliko ih je na putu ovamo? – pita uznemireni Živojin s onu stranu veterničkog uzvišenja, kuda, odmah po izlasku iz Prištine, put zamiče u srpsko selo Čaglavicu.
U tom momentu ne videh ništa, ali uskoro sam, ugledavši kolonu pešaka na delu druma koji ne zaklanjaju bolničke zgrade, uzvratila pozivom i kratko saopštila: kreću i, svi su izgledi, zaustaviti se neće.
I nisu. Iznad sela Čaglavice visili su helikopteri, odjekivali pucnji, a onda se počeli uspinjati sve gušći dimni oblaci. Srpski domovi ponovo gore. Iz centra Prištine jednako dopirahu pogromaški urlici.
– Ovde sve popališe. Putevi su blokirani. Ništa ne mogu, i ne znam šta da ti kažem. Ne javljaj se na statični telefon. Čuvaj se koliko možeš – izdiktirao je u žurbi prijatelj, a ja razumela njegov strah za jedan ljudski život. Suvišno je objašnjavati da ćeš, oglušujući se o telefonske pozive, rodbinu i prijatelje tek dovesti do ludila (…) Uostalom, što bi im ikakav telefon kad u mom najbližem susedstvu već imaju pouzdanog plemenskog aktivistu. Ovaj je iza podne nekud otpremio familiju, pa, ostavljajući iza sebe širom otvorena ulazna vrata, s radio-stanicom u ruci otišao da se pridruži pomamnoj rulji.
Primicala se noć, crna i sve crnja. Helikoptersku dreku te uličnu pisku i vrisku zaglušivali su učestali bombaški i puščani plotuni nadomak zgrade. Preteće kamenje iz ruku, rušilačkom euforijom osokoljenih suseda, s vremena na vreme, stizalo je do balkonskih vrata.
– Jeste li sami? – pita me profesor Predrag Piper.
– Nisam, evo Vi ste sa mnom – rekoh. Višnji, pa vazda blagodatna energija rodbine i prijatelja, zar je malo? – uistinu pomislih.
– Šta sada radite? – bez sumnje užasnut, naslućuje profesor situaciju u kojoj sam.
– Čitam Ogdena i Ričardsa – odgovaram neuverljivo. Razume se, samo sam se zavaravala držeći knjigu u rukama.
– Možete li se igde sakriti? Nije li bolje da ugasite svetlo, da ne znaju da ste tu – posavetovao je nakon kratke pauze, i sam se, verovatno, prećutno uzdajući jedino u pomoć Božiju.
Zabrinutog gospodina, njegovu Ljilju i čedo Milicu koje zajedno s njim, poput tolikih, preživljavaju kosmetsku dramu, pokušavam utešiti onoliko koliko to mogu i sebe, ali trenutak za obmane baš i nije. Dželati mogu stići svakoga časa. Prećutah kako sam se iza podne valjano umila i belu košulju obukla, te za smrtnu svečanost barem u tom pogledu bila pripravna.
Telefonske pozive jedva savladavam. Vesti sa Kosova i Metohije saznajem preko Beograda, Novog Sada, Niša. Osnovna briga svih koji se javljaju jeste hoću li dočekati jutro. Neki me u strahu pitaju šta čekam. Pa zgrada JU programa već gori – opominju. Valjda je tako ljudski udešeno da, u ovakvim momentima, opštu nesreću potisne groznica zbog stradanja sebi bliskog pojedinca. Utešnim se čini da će noćas svakoga pozvati barem neko svoj. Da li će? U mislima mi iskrsnu prištinski Dom staraca i reči Stane Dronjak iz Krajine: „Imala sam rodbine, kako da ne. Sve se rasulo, ni za kog ne znam gde je.“ Zato je Stana pred Bogom spokojna; već deceniju nikog uznemirila nije. Koliko li ih pak zbog mojih izgona i progona podugo drhti? – pomišljam ne bez griže savesti.
U Univerzitetskom naselju, pretpostavljamo, goreti neće. Ne isplati im se zbog svojih. A šest srpskih duša, zatečenih u tri zgrade, jednostavnije je tiho eliminisati. Prebrojali smo se i bili u telefonskom kontaktu, pre nego je javljeno da ćemo uskoro biti evakuisani. To uskoro za mene će potrajati satima. Oko ponoći ću ustanoviti da su ostale moje sunarodnike prihvatili njihovi strani poslodavci. Nijedan policajac, niti službenik Unmika od onih nastanjenih u blizini, nije stigao na konak. Ostala sam sama.
– Sestro moja, zar si još tu? I sama? Nisi sama, Gospod je s tobom – sastradalnički me hrabri sveštenik Radivoje Panić, pa nastavlja: Bogosloviju su nam spalili, jurišaju na sve sveto u Prizrenu, na celom Kosmetu. Vesti iz Deviča još nemamo, niko ne zna šta je s tamošnjim sestrama mučenicama. S ocem Miroslavom sam malopre razgovarao, zasad je dobro. Pa neka vam je Bog u pomoći!
Moj Brat, onaj što me je u detinjstvu i u najtežem času, iako jedva stariji od mene, zaštitnički čvrsto držao za obe ruke, sad zove iz Beograda, pa dugo ćuti. Čeka da mu iznova kažem kako ću uskoro biti na bezbednom, a ja ponavljam – stići će, samo što nisu, mada i sama sve manje u to verujem.
Svejedno, valja se pripremiti. Prva misao je spasiti krst kameni, onaj što ga je pesnikinja Darinka Jevrić poodavno pronašla u Bistrici kraj Pećke patrijaršije i koji sam devedeset devete, na dva-tri dana pred izgon pesnikinje iz svog doma, u korpi prenela ovamo. Uspinjem se sprat više, u privremeno Darinkino boravište. Krst spuštam u istu onu korpu, uz njega prislanjam svećnjak slavski i ikone, pa od monografskih izdanja s police redom skidam tek nekoliko naslova: Pećka Patrijaršija, Sveti Sava, Vizantijske freske u Jugoslaviji, Dečanske hrisovulje. Prisetih se kako nas je još za Darinkinog boravka u svom stanu, profesor Milica Grković, koautor ove poslednje vredne knjige, iz Novog Sada bodrila i poručivala da najnovije kosovsko stradanje moramo beležiti. Poučena lošim sarajevskim iskustvom, od svojih ovdašnjih uspomena uzimam najpre fotografije – svedočanstvo petogodišnjeg „mirotvoračkog“ zuluma, pa pokoju knjigu, ikonu, krst, brojanicu.
– Budi spremna, dolaze za pet minuta – javlja mi požrtvovani Žika Ničić koji se, umesto u svom Dobrotinu, noćas iznenada obreo u bazi Unmikove policije. Pet minuta protezalo se na sat, zatim sledilo isto obaveštenje i duga neizvesnost. Policiji se očigledno nije žurilo. Sa strepnjom sam iščekivala zoru.
Oko tri iza ponoći Ničić me obaveštava da su napokon krenuli. – Imaju ključ od zgrade, nikud ne izlazi, naći će te – napomenuo je i dodatno me zbunio, jer imaju oni, ali ključ, bez sumnje, imaju i Ljuanovi. Nedugo potom neko je otključao ulazna vrata. Uz stepenište niko krenuo nije; do mene je jedva dopirao šapat nepoznatih. Kako znati jesu li policajci ili egzekutori? Ako su ovi potonji, ionako im pobeći neću. Naglo pojavljivanje – sinulo mi je u glavi – može samo iznuditi brzinu njihova oružja, što je u prilikama kad se čovek plaši jedino poniženja, svakako najprihvatljivije – razmišljala sam širom otvarajući vrata. Iz prizemlja se tek tada pojavio jedan, pa drugi Unmikov policajac, obojica s automatima na gotovs, a za njima policajac Albanac s revolverom u ruci i jedini bez zaštitnog prsluka i šlema. Strogo se držeći zida, sve nemo gestikulirajući, uznastojaše da me identifikuju, pa dadoše znak da što pre iziđem. Povratih se, izvadih krst iz korpe ne bih li ga ponela u naručju. Ostalo mi i ne pade na um.
– Ne, to je teško, to ne možete uzeti – reče jedan ušavši za mnom te, zacelo se čudeći mojoj neažurnosti, gotovo me izneše skrivenu između svojih pancira.
U glavnoj bazi Unmika nadomak Kosova Polja, u sali za rekreaciju međunarodnih „trudbenika“, na strunjačama su ležali, sedeli, ili uokolo tumarali srpski izgnanici. Bez prostirke i ćebeta, ljudi su cvokoćući od studeni jedva čekali da svane. Oni iz uništenih stanova zgrade JU programa prebačeni su u logor britanskog Kfora. Zasigurno je i njima noćas hladno. Sa zaprepašćenjem ću saznati da neke srpske adrese u Prištini nisu ni obišli. Šta li je s Acićima, Janićijevićima, Verom, Olgom, ostarelom Radom Savić – u strahu premećem po glavi. Poslednja informacija od oca Miroslava Popadića glasi da je oko Svetog Nikole zasad mirno. Četvorica su oko ponoći provalila u crkvu, iscepali knjigu utisaka, prikupili podne staze i pokušali da zapale, ali ih patrola u tome osujetila. Šestoro Srba i porodica Goranaca koji žive nadomak crkve, prema sveštenikovim saznanjima, takođe su na broju. Onde su zadržali dva policijska vozila.
Najjače „bezbednosne snage“, po svoj prilici, bile su skoncentrisane ovde, u Unmikovoj bazi. Nepregledni nizovi vozila stajali su neupotrebljeni, uniformisani ljudi su se s dosadom mimoilazili u noći u kojoj je Kosmet goreo pred najezdom unapred pripremljenih te svime i svačim opremljenih opakih jurišnika. Zašto bi obezbeđivali Srbe, njihove domove i crkve, kad je po belosvetske misionare ovako svakako sigurnije. Uostalom, tako je i zamišljeno. Bez žurbe i prevelikog zamora prikupljeno, pa ulogoreno srpsko stanovništvo, poslužiće kao pokriće – dokaz o tobožnjoj brizi holkerijevske administracije za živote Srba. Njihovu imovinu će istovremeno prepustiti razaranju i uništenju, kako, ako bi ko i hteo, više neće imati kud da se vrati. Zato je pod kontrolom jedino realizacija, nebrojeno puta dosad proverene, strategije unmikovsko-kforovske, blago je reći, zloumne politike.
– Ovde ostajete i dalje – rekli su ujutru. U gradu je privremeno utihlo; pleme je odmaralo za novi juriš (…) Uskoro su počele pristizati nove vesti. U plamenu je Obilić, Prizren, Gnjilane, Lipljan, Hram Svetog Save i groblje u Kosovskoj Mitrovici. Na udaru je svaka srpska duša. Za Kosovo Polje nikog ne pitamo; tu, pred našim očima odreda gore srpske kuće, pa pošta, škola, Dom zdravlja i Ruska vojna bolnica.
Tokom dana su nas vodili iz jedne u drugu zgradu. Pred noć iznova popisivali. Prave spisak za put ka administrativnom prelazu Merdare. Samo za taj pravac su, dalo se razumeti, nadležni. Do kuće nisu spremni nikog da otprate. Na pameti mi kameni krst.
Stajali smo ispred Unmikovog restorana, kad je Miljana, oko osam sati uveče, uspostavila vezu s ocem Miroslavom.
– I crkva gori! – ponavljala je sveštenikove reči. Javljao se iz podruma parohijskog doma, sa svih strana opkoljen pomahnitalim ubicama. Tu se veza prekinula.
Sve dosad je izgledalo nemoguće. Ta, skoro pet godina se opirala danonoćnim nasrtajima gorljive, teško objašnjive, mržnje. Sa njom i hrabri naš paroh. Od pomisli kako duborezni ikonostas nestaje u plamenu, gorela je duša. Krik je zastajao na rubu pameti, mutio se vid, gubio sluh, noge nemoćale.
– Sveče, nebesni Nikola, moli Svemogućeg da zaštiti od ognja i dželatskog noža slugu Božijeg Miroslava! – ponavljala sam grleći ćutljivo stablo u parku punom mraka i tuđinske ravnodušnosti.
Kad nejakim bol savlada svaki damar, malo su u stanju da poštede drugog. Apostolska poduka, ili tek urođeni egoizam sićušnog zemaljskog stvora, goni nas da potražimo pomoć, e da ne bismo presvisli.
– Gori nam crkva, profesore! Crkva naša Svetoga Nikole. A otac Miroslav, ne zna se hoće li preživeti – izgovarala samu grču i bunilu.
– O Bože! – izustio je Predrag Piper, Beograđanin, nadasve vezan za crkvu koju dotad nikad video nije. Zbog predanog joj sveštenika, zbog srpskih zatočenika koji su jedino u njoj videli utehu, prištinske Samotnice se starinski gospodstveno i hrišćanski nenametljivo prisećao, a svešteniku uz zahvalnost reči podrške upućivao. A samo pre petnaest dana, otac Miroslav, i ne sluteći da ih od vatre otima, dva drvena krstića iz svoje crkve poslao je profesorovim kćerima Milici i Danici. I otac im se radovao kao dete, sve većajući koji će od krstića različite izrade kojoj kćeri predati. – Hajde, ovaj malo veći ćemo dati Dani, ona je starija – naglas je razmišljao s osmehom zagledan u dve kutijice na stolu ispred sebe (…)
Plameni četvrtak osamnaestog marta dve hiljade i četvrte već je na izmaku. Napolju nešto mirnije. I zulumćari krenuli na počinak. Ovde, iznemogli srpski taoci polegali jedno uz drugo i pospali. Sanjaju li? Koračam pustim hodnicima. Valja dočekati jutro, a noć duža od vijeka.
Crkva Svetog Nikole u Prištini gori. I dugo će se, poput mnogih danas postradalih, boriti s ognjem. Svetinjama je tako suđeno. Jevanđelja iz Rusije, skoro vek starija od hrama sagrađenog daleke 1830., zacelo su već u pepelu. Sa njima ikone i čudesni ikonostas – rukotvor Debarske škole, kojem sam pri Liturgiji svaki put s divljenjem odgonetala „šare“. Pa ćilimi koje je gospođa Vera darivala crkvi, zahvalna što joj sveštenikova deca kumovaše na venčanju u njenim poodmaklim godinama. – Da nam je svima toplije kad nema struje – radosno bi govorila.
A znali su da hoće. I pustili ih. Licemeri su, dok je jurišalo hiljade bezumnika, kraj crkve imali jedna patrolna kola. Otud se nije čuditi što je na Kosovu i Metohiji punih pet godina jedino „smrti udobno“. I sveže okrečeni zidovi Unmikove četvorospratnice po kojoj ove noći tumaram, kao da dišu smrću (…) Njom su „ozarena“ i mnoga lica, na obezbeđenju zaposlene albanske mladeži koja, pri prolasku kraj srpskih izgnanika, ne propuste pobednički da se osmehnu.
– Samo da mi je do krsta bistričkog i živog stići. I otići.
– Ne brini, čekaće te on. Ako ga i ne nađeš, naći će on tebe – teši me u telefoskom razgovoru pesnik Momir Vojvodić.
Zorom (19. marta) sam dozvala Sergeja. Uveo me je u, začudo još neuzurpiran, stan i odjurio na položaj. Putevi su i dalje blokirani. Ponovo sam čekala i ponovo mi savetovali da ne odgovaram na telefonske pozive (…) Iza podne sam dočekala Sergeja, spremnog da me zaobilaznim putem izvede iz Prištine.
– Kuda ćete? – pitao je, hitro smeštajući moj skromni prtljag u kola.
– U Čaglavicu, u „Beli dvor“, ako bude slobodnih mesta (…) U svest mi tog časa nije dopiralo da iznova krećem u Nigdinu (…)
Osvanula je nedelja, peti dan od pogromaškog juriša na srpske svetinje i živote. Dan je žalosti. Dobri Rus Sergej navratio da vidi kako sam.
– Da mi je da odem u Crkvu Svetog Nikole, makar na zgarište – naglas sam razmišljala, kao o nečem zasad nemogućem. – Pa hajdemo – kaže Sergej.
Strma ulica, kud se s glavnog puta skreće ka crkvi, preprečena glomaznom mehanizacijom. Upravo izvlače ostatke spaljenog Unmikovog vozila. Sergej zaustavlja kola i naviše krećemo peške. Parohijski dom i prvi prizor užasa. Podno, u sagoreloj garaži, crna olupina sveštenikovog automobila s kojim je, najčešće uz eskort Višnjeg, hitao do crkava i svojih parohijana u Obilić, Brnjicu, Crkvenu Vodicu. Ili do Prištinaca, o slavi, kad svi odbiju da ga povezu, ogrtao bi hrabri paroh štogod preko svešteničke odežde te, tako maskiran, uz Božiju pomoć sedao za volan.
Sažežene utrobe, još se držala građevina poput kakva oslepelog stvora, zgranutog pred tolikim zlostrašćem starca i deteta. Iz garežnog zjapa na spratu, gde beše prozor i balkon, koji je, budući svakodnevna meta, najviše pamtio kamenom otežalu agarjansku ruku, i sad, činilo se, dopire miris vinom natopljena hleba te radosni žagor domaćina i njegovih gostiju o zimskom Svetom Nikoli.
Kapija porte iščupana, a duž zida razapeta žuta traka. Nakon kolektivno obavljenog zločina, dva uniformisana Albanca, ovde kao i drugde, jutrom „kontrolišu“ prilaz.
Pre nego klimavim korakom stupih u ognjenu pripratu, u trenutku shvatih kako je lako čoveku rane čestitati. Ispred mene se prostiralo, vrelim kamenom i pepelom zastrto široko dvorje bez krova. Puno jutarnjeg sunca.
Odbrojah korake do mesta gde bi trebalo da je krst i ikona Svečeva i tu se, kleknuvši na pamteći kamen prekrstih. I sve dosad mi se činilo da sam zaboravila plakati.
Posred crkve četiri uspravna stuba drže, još ne daju kupolu, a ova s visine kao da prkosi pustošećoj nemani. Sa strahom zakoračih u prostor oltarski. Onamo na zidu, osamljena kutijica s krstom na poklopcu. Iz užarenog pepela izvukoh svećnjak, delove putira, bočicu u kojoj je čuvano sveto miro, pa kašičicu s krstićem na vrhu drške. Sergej me s razlogom požuruje. Stigoh tek da pogledam freske na desnom zidu. Deo poprsja i glava Svetog Pantelejmona još odoleva vatri. Visoka temperatura odlama malter i ognju prepušta dosad skriveni freskopis. Napolju, kraj bočnih dveri, veliki ustakljeni krst u kojem je do pre dva dana plaminjalo kandilo. Sergej ga ponese.
Na krevet motelske sobe širim svoju košulju i po njoj slažem nagorele ostatke Božijeg hram – svedočanstvo neposustajuće mržnje jednog plemena. Pred noć će ih monah Nektarije odneti u manastir Gračanicu i pridružiti, ovih dana iz ognja vađenim, svetim uspomenama…
