Dok su nas, uz vaskršnji post 1999., dželati NATO pakta svakonoćno „pričešćivali“ uranijumskim otrovima, pamtim da sam, kako se svetla pogase i roditelji decu spuste u podrum, izlazila na balkon. Tamo, ponad Gračanice, prkoseći đavolovu plesu, ukrštala se vatra naše protivvazdušne odbrane. Bombe su padale nemilosno, a ja sam samo molila Boga da zaobiđu srčane dečake čije majke negde daleko crna groznica trese. I da se vatra sveta kosovska ne ugasi. Verovala i nadala se
Kad su nas početkom juna 1999. visoki vojno-policijski dužnosnici ostavili na milost i nemilost dželatu (mnogi vojnici su plakali), ostavili tolike mlade grobove i otišli da slave „pobedu“, kosovskometohijski Srbi su, sleđeni, prestali da razmišljaju o planetarnim izdajstvima – francuskim, čerčilovskim, vizelovskim, kozirjevskim i inim i pitali se: kako je moguće da nijedan komandant, nijedan bataljon ili vod ne odbije naredbu vrhovne komande i ostane da brani narod? I opet su verovali i nadali se da će se vratiti. Samo što nisu – govorili su neki.
Nada se nije gasila ni u jeku nezapamćenog pokolja srpskog stanovništva narednih godina, sve do plamenog marta 2004. Verovali smo da će iz krvi svakog umorenog deteta, mladića i devojke novi božur nići i najaviti Vaskrs stradalnog Kosova.
Jedinstvo i snaga srpskog naroda na severu pokrajine ispoljena 2011. godine probudila je nadu i Srba južno od Ibra koji su u stamenosti sunarodnika sa severa videli i sopstveno sigurno zaleđe. Na proteste u Kosovsku Mitrovicu neretko su s transparentima stizali Srbi iz Gračanice i Štrpca. I nikom nije padalo na pamet da ih zbog toga hapsi.
Pre nego što će doći na vlast, Tomislav Nikolić je na trgu Šumadija u Kosovskoj Mitrovici klicao slobodi uz obećanje da će sve Borkove dogovore, za koje Srbi ionako nisu marili, poništiti. Kako su se ustoličili, tako su verom i prevrnuli. Još uvek nepokolebani Srbi prvi Vučićev dolazak u Kosovsku Mitrovicu dočekali su zvižducima. Ali, ovaj je već imao razrađene mehanizme kako da pokori neposlušnu „raju“. One osmanske i proverene – jednom daj batinu, drugog podmiti, trećem pripreti. Sve to uz deklarativne pohvale razumnoj izdržljivosti Srba sa Kosova i Metohije, koje je, kad ga samo njemu odani čuju, nazivao i stokom koju valja ukloniti s barikada.
Korak po korak, poništavao je ingerencije srpske države na prostoru Kosova i Metohije. I doterao cara do duvara. Najpre je, ukidanjem ekspozitura NLB Komercijalne banke, 31. januara ove godine 60 radnika ostalo bez posla, a mnoge od 60 porodica verovatno i bez ikakvog prihoda. Ponuđeno im je zaposlenje izvan pokrajine, dakle – odlazak. Klijenti banke su danima čekali u redovima ispred dveju banaka ne bi li ugasili račun u Komercijalnoj i otvorili novi u Banci Poštanske štedionice. Onda je, kao grom iz vedra neba, stigla vest o ukidanju dinara. Na pitanje novinara kako će Srbi na Kosovu i Metohiji plaćati robu i usluge, predsednik Srbije odgovara: „plaćaće onako kako moraju“, potom neuverljivo dodaje: „ali, borićemo se“. Možemo samo da slutimo za šta se borio na sastanku održanom 31. januara iza zatvorenih vrata, jer saopštenja nije bilo.
Kako se od nečega mora živeti, onima koji bi da ostanu, prvo je palo na pamet najbliže mesto u centralnom delu naše zemlje – Ribarić žiteljima Zubinog Potoka, Raška Srbima nastanjenim u opštinama Leposavić, Zvečan i Kosovska Mitrovica, Vranje ljudima iz Kosovskog Pomoravlja. Računali su da i nije bogzna kakva muka otići do banke u tim mestima, pa se i snabdeti najpotrebnijim za život i tako zaobići evro. Ali, banke služe za transfer novca i ne odlučuju preko čije će država odašiljati ljudima plate i penzije. Da li će Vučić Srbima, Gorancima i inim učiniti barem toliko da, dovijajući se kako znaju i umeju, ostanu klijenti dosadašnjih banaka i korisnici srpskog dinara, to još ne znamo. Budući da je u Briselu, u okviru dogovora oko tzv. Zajednice srpskih opština, potpisao upravo ono što prištinske vlasti, uz podršku kreatora francusko-nemačkog plana (koji tobože savetuju Kurtija da odloži pogani naum), žure da realizuju na vreme, kako bi što više Srba napustilo pokrajinu, pitanje je bi li, sve i da hoće, danas mogao išta promeniti. A da je išta dobro hteo, ne bi punih jedanaest godina „s đavolom tikve sadio“.
KOSOVSKA MITROVICA U SLICI I REČI (2008)
Pre nego što su nam aktuelne vlasti zabranile da se branimo, dolazio nam je ko god je hteo. A mnogi su hteli i bez ikakve zapreke stizali. Nije bilo dana da nam ne stigne viđeni sportista,
pesnik – rodoljub,
ponosni otac i mnogi drugi. I ni od koga nisu potrebovali dozvolu za dolazak na svoj – Srpski Istočnik.
KOSOVSKA MITROVICA U SLICI I REČI (2011)
Na barikadi u selu Rudare (gde se Mitrovčani danas sahranjuju, budući da im je gradsko groblje skoro sasvim zatrto). Uprkos Borkovim dogovorima, albanski zulumćari tada nisu ni pomišljali da će mešetariti po severu pokrajine
NATO-kilavci mogli su samo da posmatraju,
i kukavički prete s visine
KOSOVSKA MITROVICA U SLICI I REČI (2011)
Preko mosta na Ibru mogle su samo ptice
Ovako smo ga na smenu i uz furunu čuvali. Najvećma nas je grejalo zajedničko saznanje da se nismo predali. I bez filosofskog promišljanja svako je tih dana odnekud poimao da se do slobode, i do sebe, ne stiže lagodnim životom nego patnjom. I da je ta patnja svečana. Mnogi od nas nikada ne bi spoznali dobrotu bližnjeg, da nije bilo tog susretanja i zajedništva u nevolji.
KOSOVSKA MITROVICA U SLICI I REČI (2013)
Kosovska Mitrovica je 17. novembra 2013. osvanula opasana stražama narogušenih KFOR-ovaca (da proste majke lepe jagnjadi)
Valjalo je osigurati „kosovske izbore“. Glasalo se tako što su zaposleni morali doći u radnu organizaciju, pa pod kontrolom Vučićevih poverenika krenuti u buljuku na izbore. Fotografiju te tužne povorke izostavljam iz samilosti prema jednom broju sirotana kojima je prethodno priprećeno da će im, ne budu li poslušni, uzeti i ono malo socijalne pomoći.
Do ovog, u Briselu dogovorenog poraza, na severu Kosova i Metohije tzv. kosovsku ličnu kartu imao je pokoji „biznismen“, taksista i još poneko, a prištinske vlasti su i te kako priželjkivale da ih baš ovde bude što više. Od izgona na izbore 2013., što voljno što nevoljno, umnožili su se „srpski Kosovari“, pa su na poslednjim „kosovskim izborima“ za tobože Srpsku listu (kakav paradoks!) samo oni i mogli glasati, pošto je imaocima srpskih dokumenata, sve da su, daleko bilo, i hteli, glasačko pravo bilo uskraćeno.
Mitra Reljić
Izvor: Pokret za odbranu KiM
