Negde smo u 1997. godini, kad je Sloba takođe vrhunski odradio izbore u brojkama, ali se videlo i osećalo da je to sve veštački i da nema nikakve veze sa onim nezadovoljstvom kod običnog sveta
Još početkom vladavine ovoga čoveka neko je primetio da on nastupa kao purgatorijum koji će počistiti sve što je bilo na političkoj sceni. To se naravno i desilo – i samo po sebi nije ni loše s obzirom na to što smo na partijskoj sceni imali. No, postoje dva velika problema: najpre proces traje previše dugo i uz to, osim partija, on razara sve – počev od obrazovanja, morala, osećaja zajednice i svih onih instrumenata i institucija koje bi umesto starih partija trebalo da iznedre nove. On je naime majstor destrukcije, ali ne i neko ko bi kao državnik razmišljao o kreiranju nove elite – uz to nove partijske i političke elite – koja bi bila sposobna da vodi državu. To je vezano i za njegov karakter, ali i za činjenicu da je jedini ozbiljan politički problem ovih godina imao upravo sa jedinim čovekom kome je verovao i koji je bio njegov proizvod, dakle eks ministrom Stefanovićem. Posle tog iskustva svi se gledaju isključivo kao potencijali rivali i problemi i ne dozvoljava se da bilo ko digne glavu. Otud je celu kampanju vodio isključivo sam, SNS je posle propasti ideje Narodnog pokreta svedena na njegovu agenciju, a razaranje partijske scene otišlo je dalje nego ikada do sada. Hajde da vidimo gde smo sada, kada – čini se – ulazimo u krajnje težak i opasan period.
Poslednji izbori održani prošle godine pokazali su da je i legitimitet i popularnost nepovratno krenula nadole. SNS lista je osvojila daleko manje nego ranije, što je AV neverovatno naljutilo i sve je to pripisao nesrećnim okolnostima ukrajinskog rata, koji su navodno desne liste i SPS iskoristili da porastu na njegov račun. Od tada je krenuo da sprema sledeće izbore, pažljivo osmišljavajući osvetu i načine na koji će da ih razvali. Posebno nakon što su se oni uskurčili, počeli da pričaju o širim koalicijama na desno-nacionalnom prostoru – koji je naravno jedini važan u Srbiji i koji jedini može da ga ugrozi. I to se ponovo pokazalo: Hilova koalicija dobila je nekoliko procenata više od Ponoša, zbog niza okolnosti, ali suštinski to se opet svodi na istih dvadesetak posto na koliko taj politički prostor može da računa. Vučić se bori za preostalih osamdeset posto nacionalno-patriotskih glasova, pa je stoga cela kampanja njima i bila posvećena.
Ona je bila izvanredna i Izraelci – koji postaju njegovi glavni pokrovitelji i planeri – odradili su izvanredan posao. Prva i osnovna razlika u odnosu na polusvet koji je radio kampanju za „Nasilje“ jeste da je bila izvanredno pozitivna, puna afirmativnih priča, planova, naracija o boljem životu, izgleda za život običnog čoveka, o napretku zemlje, investicijama, putevima, železnicama, zapošljavanju itd. S druge strane ono što se videlo na Novoj, N1, Danasu itd. bila je čista crna hronika, isključivo negativna kampanja, ponavljanje istih priča koje svi znaju, bez ikakve pozitivne poruke nade, bez ikakvog plana, ambicije itd. Naravno, uz to je išla fantastična nacionalna kampanja u kojoj „branimo Kosovo“ od izdajnika koji bi ga odmah predali, niko nije pominjao budalaštine o evropskim integracijama (za razliku od ovih nesrećnika), kampanja u kojoj podržavamo rađanje dece, povratak naših ljudi iz sveta, naših mladih stručnjaka itd. Onaj ko ne zna da SNS u praksi radi sve obrnuto i da je faktička tendencija da upravo njegovi kadrovi promovišu ono za šta se Nova zalaže, bez problema je mogao da glasa za odličan program. Uz to je došla i standardna podrška od Rusije i Dodika (iako znaju da radi protiv njih), zatim od onih nacionalnih akademika čije je suparnike podržao na izborima itd. Odličan potez je bilo i sa ovih 2000 imena kojima je zaslepio prostotu i pokrio GOTOV kampanju ProGlasa itd. Malo slabiji vizuelni kvalitet pokrio je većim dodatnim aktivnostima plus ubacivanjem birača iz Srpske, dovođenjem birača iz unutrašnjosti itd. To je dakle tajna neraspisivanja Niša i Novog Sada, gde inače stoje loše. Sa ovakvom pobedom za šest meseci vratiće poljuljano poverenje svojih tamo, i moći će da dovodi glasače iz drugih lokalnih sredina, na primer.
U kampanji je fantastično zatvorio nacionalni prostor, pre svega sprečio pravljenje zajedničke liste više stranaka i intelektualaca – što bi bio ozbiljan izazov. Zatim je zatvorio medije za Dveri i Zavetnike i razvalio im na terenu i to malo što su imali od infrastrukture i fantastično podigao Nestora i Jutjub drugare. Oni su, osim Nacionalnog okupljanja, „zaklali“ i Ivicu i pomogli da tri liste ostanu ispod cenzusa. Preživeo je samo Jovanović koji treba i njemu i Đilasu i strancima, ali to je posebna priča. Time je rešen i Beograd koji je od početka bio najveći problem. On ga faktički već ima, i može da uzme nekoliko odbornika, ali sa time neće da žuri i trgovaće direktno sa Hilom. Za razliku od onih koji su tvrdili da će pod američkim pritiskom predati Beograd, bio sam siguran da mu to ne pada na pamet. On će to možda obećati i tako navući ove nesrećnike, no vrlo je svestan da bi predaja Beograda bio početak kraja, kao i za Slobu 1997. godine.
Uzgred, on je restaurisao Slobin sistem diktature simulakruma o kome sa pisao još 2002. godine u knjizi Diktatura, nacija, globalizacija. Umesto stvarne opozicije, imamo simulakrume koje on kontroliše, dozira, diže i spušta po potrebi jer drži sve važne resurse moći. Otud je Dragan Đilas njegov Vuk Drašković, idealan poželjan opozicionar bez sposobnosti da ga ideološki politički ugrozi. Sloba je, naime, već 1993. izgubio legitimitet i prve izbore, ali je na vlasti ostao sistemom manipulacija i kontrolom opozicije još sedam godina. Ovaj je već ušao u tu fazu i potpuno je jasno da će, kao i onomad, uslov da Vučić ode sa vlasti biti to da Đilas ode sa čela opozicije i da tamo dođu neki Koštunica koji ima nacionalni legitimitet i neki Đinđić koji zna operativnu politiku.
Ključ pobede je, naime, što se ovaj profesionalac u teškoj kategoriji politike bori sa gomilom amatera koji nemaju pojma o politici, koji nisu sposobni da naprave ozbiljnu organizaciju na terenu, da igraju tešku igru sa njim i strancima i da se postepeno podižu, da naprave normalne medije i da pre svega rade na terenu i na jačanju svoje stranke kvalitetnim ljudima. Od svega ovog što je prošle nedelje učestvovalo na izborima ne možete da sastavite ni jednu celu pouzdanu ekipu čuvara kutija za početak. Oni, kao što smo videli, nisu sposobni ni da uhvate uzorak da znaju rezultate nego čekaju da im ih Vučić dâ. A da ne govorimo da ništa nije urađeno za ove dve godine na sređivanju biračkih spiskova, kontroli toga ko i gde može da glasa, i na poboljšanju medijskih i opštih uslova za izbore. Zašto? Pa zato što su neki ljudi bili dovoljno nerazumni da poveruju da će im neko svakako dati Beograd na tacni. I samo ih je Beograd i zanimao, što je posebna tragedija. Pogledajte, izbore u Vojvodini niko i ne pominje, kao da je ona manje važna od Beograda…
Da zaključim: negde smo u 1997, kad je Sloba takođe vrhunski odradio izbore u brojkama, ali se videlo i osećalo da je to sve veštački i da nema nikakve veze sa onim nezadovoljstvom kod običnog sveta. Vrlo brzo je morao da uključi u sistem i svoju lažnu opoziciju i da je potroši na taj način što je otvorilo prostor za nove snage koje su svega nekoliko godina kasnije skinule režim. Naravno uz stranu pomoć.
Mi u ovom trenutku nismo sposobni da sami iznedrimo ozbiljne stranke i stranačke lidere koji su sposobni da ugroze monopol postojeće vlasti. S druge strane, taj monopol će biti sve teže očuvati i cena održavanja ovog sistema biće sve veća. I Domus florum delenda est!
Miša Đurković
Izvor: Stanje Stvari
