Piše: Miroslav Zdravković
Srbija se danas nalazi u najtežem istorijskom trenutku do sada jer joj mladost prebijaju udruženo policajci i kriminalci. Ovo je apsolutno najteži trenutak u našoj istoriji, jer bilo je izginuća i stradanja, ali je bilo i obnove stanovništva, a sada se njena budućnost mlati i hapsi. Obnova je malo verovatna, a zamena se događa izuzetnom brzinom.
Srbija je 1690. godine ostala bez četiri petine stanovništva i velike teritorije su opustele. Do Prvog srpskog ustanka tekao je proces postepenog naseljavanja iz Hercegovine i teritorije sadašnje Crne Gore. I u vreme podizanja ustanka ona je još uvek bila izuzetno retko naseljena: imala je oko 500 hiljada stanovnika 1820. godine, prema proceni iznetoj u Državopisu broj 1. (strana 96) iz 1863. godine.
U 1813. godini nastupio je slom Prvog srpskog ustanka i usledila je bežanija za Austriju, a dolazak turske vojske, po običaju, pratila je i kuga 1814-1815. godine. Ipak, tada je usledilo relativno najinenzivnije naseljavanje Srbije, pa je do 1830. godine njena teritorija toliko raskrčena da je knjaz Miloš morao da moli da se očuvaju one malobrojne preostale šume.
U 1915. godini dogodio se vojni slom gde je mali deo stanovništva krenuo u golgotu zajedno sa vojskom preko Albanije. Nakon golgote usledio je i vaskrs Srbije kada je probijen Solunski front i oslobođen srpski narod sa teritorije Austro-Ugarske. Bejbi-bum 1920-1925. godine poništen je masovnim izginućem na Sremskom frontu mladića iz ovih godišta.
Šta je veća nesreća za srpski narod, da li april 1941. ili oktobar 1944. godine, još uvek je ideološko pitanje. Uglavnom, bejbi bumeri 1945-1953. godine sada žive svoje poslednje dane i godine, a njihovi unuci i unuke se nalaze u pobuni protiv režima koji krive za korupciju i druga zlodela.
Ovde smo izneli podatke o starosnoj strukturi stanovništva Srbije iz baze podataka Evrostata sa stanjem od 1. januara 2024. godine.
Najbrojnije godište u 2024. godini bilo je 1955. jer je starosti od 69. godina pripadalo 102.372 lica, i ovo je jedino godište koje je imalo više od 100 hiljada živih.
Više do 90 hiljada duša imalo je ukupno 26 godišta, a nakon 1955. po broju slede 1953, 1956, 1954, 1977, 1976, 1957, 1978 i 1979. i tako dalje do 1964. koje je tada imalo 90.001 duša (a sada ih više nema toliko). Odmah iza 1964. bilo je „predsedničko“ 1970. godište (89.436), pa 1986. ispred 1971. godišta.
Priložili smo podatke o broju stanovnika starosti od 15-25 godina, koji predstavljaju osnovu njene budućnosti u narednom periodu, i od 69 do 79 godina, koji se uglavnom informišu preko medijskih trovačnica. Mladi u Srbiji, poput mladih u Nepalu i u drugim državama, većinom se informišu preko društvenih mreža, i mnogo više veruju svojim očima nego deke i bake koje veruju očima televizora u koje gledaju.
U priloženom poređenju, deke i bake su brojnije sve do 75. godine u odnosu na 21. godinu, i onda njihova brojnost se naglo smanjuje, i postaju malobrojniji u odnosu na mlade od 22. do 25. godina.
Najveći broj stanovnika Srbija je imala u četrdesetim godinama života, njih 948 hiljada, malo više nego u 60-tim (939 hiljada).
Ukupno je bilo punoletnih 6.158.149 hiljada i glasače na izborima mogli bi da podelimo u tri grupe: (1) mlađe od 40 godina koji su činili 38,5% punoletnih, (2) od 40 do 70 godina kojih je bilo 45,2% i starijih od 70 godina koji su učestvovali sa 16,4%. Ovi nastariji imaju mnogo veći udeo u broju izašlih na izborima, jer su obrazovani u socijalizmu da veruju i da slušaju vlasti. Slušaju da glasaju.
Ako podelimo stanovništvo na mlađe i starije od 50 godina, mlađi su učestvovali sa 53,9% a stariji za 46,1%. To znači da smo, u skladu sa priloženom pričom u fusnoti[1], imali više ljudi i konja, a manje pasa i majmuna.
Foto: Makroekonomija
[1] On se ni u mraku nije smirio nego je svom susedu Ahmadžanu pričao idiotsku bajku:
Zašto da čovek živi stotinu godina? Nema nikakvog smisla. I znaš kako je to počelo? Alah je delio živote i svima životinjama je dao po pedeset godina, toliko bi im bilo dosta. A čovek je došao poslednji na red, i Alahu je ostalo samo dvadeset i pet godina.
Četvrtina od sto, je li? – upita Ahmadžan.
Baš tako. Čovek se naljutio: malo mu je, kaže! Alah kaže: dosta je. Čovek kaže: malo je! Veli onda Alah: upitaj ti sam životinje, možda ti koja šta dadne. Ode čovek i sretne konja. „Slušaj“, kaže, meni je život prekratak. Daj mi malo od svoga.“ – Dobro, evo uzmi dvadeset i pet godina“. Ide on dalje, susretne psa. „Slušaj, pseto, daj mi malo od svoga života!“ – „Na, uzmi dvadeset i pet godina!“ Ode čovek dalje. Eto ti majmuna. Izmolio i od njega dvadeset i pet godina. Vratio se čovek Alahu. A Alah mu veli: „Bilo je po tvome, sam si izabrao svoj život. Prvih dvadeset i pet godina živećeš kao čovek. Drugih dvadeset i pet radićeš kao konj. Trećih dvadeset i pet lajaćeš kao pas. I još će ti ostati dvadeset i pet godina da ti se svi, kao majmunu, rugaju…“
Aleksandar Solženjicin „Odeljenje za rak“ str. 23. Akademska knjiga, Novi Sad, 2020.
Izvor: Makroeknomija
