Пише: Филип Олтерман
Док је 2014. године путовао по Сједињеним Америчким Државама због низа заказаних књижевних вечери, Мирча Картареску добио је шансу да испуни животни сан: да обиђе колекцију лептира Владимира Набокова. Картареску је велики поштовалац руско-америчког писца, са њим дели књижевну каријеру која премошћује западну и источну културне сферу, као и то што годинама важи за следећег добитника Нобелове награде а никада је није освојио. А пре свега тога, румунски песник и романописац са Набоковим дели фасцинацију лептирима. У детињству је сањао о томе да постане лепидоптерист.
Картареску је при посети Харварду омогућен приступ у Набоковљев некадашњи кабинет, где је могао да се диви врстама које је сакупио писац рођен у Санкт Петерсбургу. „Његов најважнији научни рад везан је за органе за размножавање код лептира и видео сам те ситне бочице у које су смештени“, шапуће са страхопоштовањем. „Попут слике су из неке песме или приче. Апсолутно фантастично“.
Та очараност гениталијама папилионеида делује скроз на месту. Заслепљеност, Картарескуова трилогија коју су критичари прогласили романом деценије 2010. године, осмишљена је у облику лептира, где су први и трећи део крила, а друга књига је тело. У Левом крилу, првом тому који је Пенгуин објавио скоро 30 година након што се појавио на румунском, лептири лепршају на свакој другој страници. А ретко су етерична бића.
У овој књизи, у којој се мемоари преплићу са сноликим призорима, у једној сцени група сељана из средњег века открива јато џиновских лептира, замрзнутих у леду у Дунаву попут неких вунених мамута, дугих 20 и широких 40 корака. Чуде се лепоти тих инсеката да би потом разбили лед и скували их као јастоге, за раскошну гозбу.
„Набоков је био изврстан уметник, али је био мање везан за фантастичну књижевност и надреализам од мене“, каже Картареску у видео-позиву из свог стана у Букурешту. „Слика огромних лептира под ледом у Дунаву могла би да потекне од Салвадора Далија или Ђорђа де Кирика, уметника чија ми је имагинација одувек била блиска“.
За трилогију Заслепљеност се каже да је за Букурешт урадила оно што је Уликс Џејмса Џојса урадио за Даблин; пишчев родни град претворила је у засебан лик, али је то она врста лика какви би се могли затећи у неком непрепричљивом чину у углу Бројгелове слике. Из свог стана на петом спрату са погледом на булевар Штефана Великог, Картарескуов приповедач замишља како се градске статуе од позеленеле бронзе спуштају са постамената да би имале сношаје са горгонама од кречњака. Ватрогасни торањ од блокова у улици Уранус делује му као „пенис града, црвен и у ерекцији“. Ове књиге и нису баш љубавна писма родном граду. „Прибегао сам стилској и књижевној освети људима који су ми украли младост“.
Картареску, рођен 1. јуна 1956. године, одрастао је у комунистичкој држави, унутар сфере утицаја СССР-а, иако је Румунију пратио глас непослушног сателита. Његов отац, описан у свифтовском трећем делу Заслепљености, био је активан, иако мање значајан, апаратчик комунистичког режима и остао је скрхан после пада гвоздене завесе 1989. године. Картареску се сећа да је, након што је чуо вести да је председник Николае Чаушеску са женом побегао из земље хеликоптером, његов отац „отишао у кухињу и запалио своју партијску књижицу“. „Плакао је све време јер је веровао у комунизам, а тад је увидео да је све била лаж“.
Картареску син мислио је другачије. Већ као младић је био кључна фигура културног покрета под утицајем битника познатог као „генерација у фармеркама“, слушао је плоче Битлса прошверцоване из Индије и знао је напамет Гинзбергов Урлик. „Био је то поспрдни назив: сви смо носили фармерке, не оригиналне враглерице него примитивне фармерке шивене у некој фабрици текстила у Румунији“.
Пад Совјетског Савеза примио је са осећањем олакшања. „После револуције сам постао грађанин света“, сећа се он. Иако поново живи у Румунији, својевољно је провео трећину постхладноратовског живота у иностранству, а само неколико почетних страница Заслепљености написао је у Румунији. Преосталих 1.400 страница дела завршени су током 14 година у Амстердаму, Берлину, Будимпешти и Штутгарту. Његов омиљени лептир је, каже ми, лептир монарх, пошто сваке године мигрира хиљадама километара.
Последњих година су његове књиге почеле да уживају светски статус, каквом аутор и тежи. Његов роман Соленоид нашао се у ширем избору за Међународну Букерову награду ове године; немачки магазин Шпигл уврстио је Лево крило на листу 100 најбољих књига на свету; нови превод објављен је ове године и у Француској.
Чињеница да га у последњој деценији сматрају озбиљним кандидатом за Нобелову награду за књижевност могло би да буде и једно од објашњења обновљеног интересовања за његова дела: 2023. и 2025. године су му шансе у кладионицама биле 1:11, једнако обећавајуће као и оне какве је имао један од његових великих узора Томас Пинчон. Да ли се уморио од чекања на позив из Шведске академије?
„Никада и нисам чекао позив“, каже. „Захвалан сам људима који ме сматрају вредним тога, јер је апсолутна част бити виђен као неко вредан Нобелове награде, чак и кад је то само гласина”.
Овогодишња победа Ласла Краснахоркаија из суседне Мађарске можда му је донекле умањила шансе, јер питање је колико су у Академији спремни да награде још једног источноевропског писца склоног апокалипси и путујућим циркусима. Са друге стране, књижевност из пограничја истока и запада Европе цвета. Пољакиња Олга Токарчук и Бугарин Георги Господинов не само што уживају дивљење критичара, него се и читају са страшћу. „Мислим да се данас може говорити о својеврсном буму источноевропских писаца, и веома сам поносан што сам део тога“, каже Картареску. „Могли бисте то да упоредите са оним што се дешавало 1960-их и 1970-их са јужноамеричким писцима попут Гарсије Маркеса, Варгаса Љосе или Борхеса“.
Шта је то што књижевна дела из источне Европе чини толико свежим? „Многи су до краја некомерцијални писци“, каже он. „Никада нису ни помишљали на зараду или награде; то су људи који заиста воле књижевност. Сасвим су посвећени својој уметности“.
Иако га критичари хвале, књижевни естаблишмент Картарескуа никада није до краја прихватио. Почетком ове године му је, уз контроверзе, одбијено чланство у Румунској академији због само једног гласа на генералној скупштини. Један од старијих академика изјавио је да Картарескуово дело једноставно „није на нивоу“: „Код Достојевског имате десетине ликова, код Томаса Мана имате десетине ликова“, рекао је Николае Бребан румунским медијима. „Код Мирче Картарескуа постоје три лика: тата, мама и Мирча“. Картареску тврди да га то одбацивање нимало не потреса. „Заправо ми је лакнуло што на крају нисам успео. Мислим да нисам створен за то, нема у мени ничег академског“.
Па ипак, упркос том статусу аутсајдера, у његовим књигама има изразито румуског погледа на ствари. На пример, у односу према религији. Деловање цркве у Румунији је, као и свуда по источном блоку, било сузбијано у комунистичком периоду. „Кад сам био дете никада нисмо ишли у цркву, нити смо код куће имали Библију“, сећа се он. „Све до своје 30. године сам мислио да је Библија само збирка проповеди“.
Али док су нека подручја источно од гвоздене завесе данас најсекуларнији делови Европе, као што су некадашња Источна Немачка, Чешка и неке од балтичких земаља, у Румунији је црква поново у замаху: према попису из 2021. године, више од 73 одсто становништва се изјашњава као православни хришћани. „Кад ми је неко први пут дао Библију, оклевао сам да је прелистам, али када сам почео да је читам нисам могао да престанем. Видео сам да то није само света књига, него највећи роман свих времена. Ум ми је био засут експресивношћу текста, фантастичном поезијом пророка и изузетним параболама о Исусу“.
Једна од најупечатљивијих сцена у Левом крилу је епска, авенџерска битка између војске анђела са двосеклим мачевима и хорди рогатих, крилатих „какодемона“, при чему су чудовишта најзад потиснута у таму анђеоским псалмима. „Религије су лудост“, пише Картареску, „а опет су оне једини пут, пошто су једини излаз из света какав ум може да замисли“.
Картарескуов амбивалентан однос према домовини можда је и најрумунскија ствар код њега. Румунија има најбројнију дијаспору у Европској унији, са 3,1 милион румунских грађана који, према подацима из 2024. године, живе у другим земљама ЕУ. Па ипак, у тесном другом кругу председничких избора у земљи маја ове године, значајна већина ових исељеника гласала је за нативистичког, МАГА-стичног кандидата.
„Дијаспора је дуго била најдемократскији и најнапреднији део народа, али су се, на наше огромно изненађење, потпуно окренули против тога“, каже Картареску. „Почели су да завиде Румунима који живе у Румунији када су почели да зарађују више новца него они у иностранству. Почели су, у ствари, да мрзе сопствену земљу толико да хоће да је униште“.
Па ипак, истиче он, Румуни су увек били Европљани и то ће бити и даље. „Датум из 2007. када је земља постала чланица ЕУ можда је и најважнији дан у нашој историји. Иако су ти фашистички или екстремистички покрети у Румунији тренутно веома јаки, надамо се да ће ослабити“.
Извор: The Guardian
Превод: Матија Јовандић/Глиф
