Пише: Миодраг Лекић
Временом и тешко схватљиво, власт у Црној Гори је све више напуштала тему Превлаке. Озбиљног рада није било. Сада је објективно за црногорску страну то питање много теже и због недостатка озбиљне, елементарно усаглашене државне политике
Границе и историја
Међудржавне границе су, историја нас то учи, осјетљива тема. Посебно у свјетлу чињенице да границе међу државама нису константна категорија.
Границе су неријетко биле casus belli, дакле повод за рат. Исто као што су границе некада посљедице завршених ратова.
Пољска је земља која је у историји, захваљујући, сусједима Њемачкој и Русији, у том случају “географији као судбини”, често, и на своју штету мијењала границе.
Узбудљиве су биле и историјске границе између Француске и Њемачке (раније Пруске), јер су их сусједи с двије стране ријеке Рајне често мијењали, са промјенљивом ратном срећом.
Велике промјене, неки би рекли пометње, са границама настале су након Првог свјетског рата, између осталог и падом четири царства, заправо пораженим у рату империја – Отоманске, Аустроугарске, Њемачке и Руске.
Није мали број оних који су видјели трајање геополитичких нестабилности на Блиском истоку и Источној Европи као посљедицу нових државних реалности након мировних конференција и споразума започетих 1918. Тада су настале три нове државе Југославија, Совјетски Савез и Чехословачка, које ће се 70 година касније, дакле 90-их година прошлог вијека, дезинтегрисати – прве двије са многим геополитичким заплетима, негдје и спорним границама.
На јадранској обали као посљедица распада Југославије постоје двије спорне границе. Један спор са интензивним дипломатским и међународно судским динамикама је између Словеније и Хрватске.
Други је на црногорско-хрватској граници, око полуострва Превлаке.
Ако црногорска јавност није била удостојена ни елементарних информација о стању спора око Превлаке, све због нерада и бестидног обмањивања грађана у дужем периоду, од ДПСовских до апостолских влада, посредством медија се могао пратити словеначко-хрватски гранични спор. Љубљана и Загреб су јавно и прецизно саопштавали своје легитимне циљеве и аргументе, једни и други водили интензивне дипломатске активности у које су укључени Европска унија и друге међународне структуре.
За разлику од одмаклог рјешавања веома сложеног словеначко-хрватског спора око Пиранског залива, ситуација поводом Превлаке се налази у двојству: мртвог слова на папиру са црногорске стране и објективно сада много боље позиције хрватске државе, захваљујући и њиховој озбиљнијој државној политици са свим стратешким, тактичким и временским компонентама.
Миодраг Лекић: Међународно питање територије Превлаке је комплексно
Превлака – природна и историјска граница
Постоје државне границе повучене на бази различитих критеријума – етничких, историјских, стратешких, геополитичких.
И оне друге, тзв. природне границе које су дефинисане на основу специфичности географских детаља – планински вијенац, море, ријека, језеро, залив…
Превлака садржи више наведених елемента.
Спорна је мала, али стратешки важна копнена територија која детерминише још осјетљивије питање – државно власништво Бококоторског залива.
Хоће ли морски базен уског Бококоторског залива имати једног или два власника?
Да ли ће уста Боке (“bocca” у преводу са италијанског значи уста, отуда ријеч и име Бока) бити дио једне главе или двије?
Сматрамо, притом не вођени латинским априорним геслом pro domo mea, да залив припада једном власнику. Заправо онако како је увијек било у историји на Јадранском мору, и повијести саме Боке.
У вријеме Венеције и Аустрије, које су најдуже доминирале јадранском обалом, а у неким фазама имале и сусједе на југу, ситуација око Превалаке је била јасна. Ко је држао Боку Которску држао и је Превлаку као саставни дио Бококоторског залива. Превлака је физички неодвојиви дио морског базена Боке Которске и зато увијек и примарно под њеном директном јурисдикцијом, односно градова и државе у чијем је саставу била Бока Которска.
Југословенска фаза
Прескочићемо устројство Краљевине Југославије у којој се у једном периоду покушало избјећи поклапање административног одређења са оним етничким, па се Зетска бановина са сједиштем на Цетињу протезала од Дубровника до Пећи, а рецимо Дринска бановина са сједиштем у Сарајеву обухватала и Чачак.
Нећемо се нешто више освртати ни на уговор гдје се први пут помиње Хрватска као државни субјекат у којем се, истина узгред, помиње и Превлака – дакле, споразум у Риму 18. маја 1941. који су потписали Бенито Мусолини и Анте Павелић.
За нашу тему је од већег значаја статус Превлаке у социјалистичкој Југославији и оно што ће догодити послије њеног живота.
Наиме, током државно-правног конституисања социјалистичке Југославије и њеног федералног система са шест република, означене су међурепубличке границе.
Тај посао је обављен на бази одређених критеријума, при чему треба имати у виду и два момента.
Прво, радило се о унутрашњим границама, извјесно другог реда у односу на оне примарне, спољне границе југословенске државе које су биле међународно признате.
Друго, када су комунистички другови послије рата цртали међурепубличке границе, нису имали у виду, а вјероватно нити могли сањати, да ће се Југославија једног дана распасти.
Према тим границама, полуострво Превлака се нашло као дио територије Социјалистичке Републике Хрватске. Паралелно, у свим законским прописима Бококоторски залив је имао статус унутрашњих морских вода. Свим управно-административно-поморским пословима се управљало из надлежних општина Котор и Херцег Нови.
Постјугословенски период
Већ на почетку бурног распада Југославије, чија хаотично-трагична драма није детаљнији предмет овог осврта – актуелизовано је и питање граница. Оне су цртане, исправљане, брисане, опет цртане – да није било јако трагично, било је и комичног, а свему је погодовао распад државе без правила, договора, па и неслагања међународних фактора, дакле и великих сила, посебно на почетку избијања кризе.
У сваком случају, било је више претензија на простор Превлаке. Претендовала је Хрватска, не без аргумената, позивајући се примарно на авнојевске границе. Овај озбиљан аргумент понекад је био праћен и несрећним изјавама да “сваки камен Боке говори хрватски, да је Госпа од Шкрпјела хрватска Сикстинска капела…” Чуле би се и изјаве из врха власти да и острво Мамула припада Хрватској.
Експоненти српског национализма држали су тему Превлаке као потенцијални casus belli, па је један од очева тог национализма, Добрица Ћосић, често понављао: “СРЈ се брани на Превлаци”.
Наташа Анђелковић: Балкан и границе: Превлака, полуострво спотицања Хрватске и Црне Горе
У Црној Гори се вртјела популистичка, с претензијом ваљда хуморног, реченица: “Те границе је цртао Фрањо Јосип, а Јосип Броз их подебљавао”.
Мило Ђукановић је тада предњачио, не само испраћајем војника на дубровачко ратиште, већ и другим хушкачким изјавама, па и увредама – рецимо она саопштена у интервјуу “Побједи” о “усташкој немани” што их је “замало коштало Дубровника”.
И ту се није завршавало с претензијама на Превлаку. Наиме, нису се криле комбинације “изласка на море” Републике Српске, па је Момчило Крајишник тај план, који је подразумијевао и преузимање Превлаке, детаљно образложио и на радију Херцег Нови.
Резолуција савјета безбједности УН
Ипак, временом, и све више под утицајем међународних фактора, превладавао је став да се на југословенском простору унутрашње, административне, тзв. авнојевске границе између шест република прокламују за међународне. Управо такав принцип заступала је и Бадинтерова комисија у име ЕУ.
Црна Гора је успјела да у изузетно тешком и трагичном времену, окружена разним национализмима, донекле одбрани, у сваком случају интернационализује питање Превлаке, малог полуострва, тачније његовог врха рт Оштро којим се заокружује улазак у Боку Которску.
Наиме, био је то, усуђујем се рећи, релативан дипломатски успјех када је резолуцијом УН у октобру 1992. одлучено да Превлака постане територија под међународним надгледањем “плавих шљемова”. С Хрватском је постигнут модус вивенди, постепено су падале политичко-пропагандне тензије.
Говорим о свему овоме и као скроман актер, у сваком случају као свједок, јер сам у другој половини 1992, као нестраначка особа, двије године водио иностране послове у влади у којој су се нашли и министри из Либералног савеза, Социјалдемократске партије и Народне странке. То нам је дало и одређени кредибилитет, цијенило се јединство земље, макар и накратко, у тешком унутрашњем и спољном тренутку.
На међународним конференцијама, посебно у Женеви, а и билатерално 1994. у Загребу, имао сам прилике да о Превлаци, и не само о њој, мирољубиво разговарам с хрватском страном и, разумије се, многим иностраним званичницима.
Укратко, имао сам утисак да се наши аргументи о природној граници Превлаке као црногорске територије, којом се природно заокружује улазак у Бококоторски залив, уважавају на међународном плану.
Наравно, нису нестали ни хрватски аргументи које је требало с пажњом чути и културно уважавати.
Дакле, Резолуцијом Савјета безбједности УН бр. 779 од 6. октобра 1992. Превлака је проглашена за демилитаризовану зону под надзором Унпрофора, тј. са војницима УН на полуострву.
Ова резолуција је у Савјету безбједности сваке године потврђивана, поводом Превлаке су престали инциденти, авнојевска граница је постала “ничија земља”, Бококоторски залив, тај природни, цјеловити, улазни морски базен између два полуострва Превлаке и Луштице контролисала је црногорска држава, отворио се простор за дипломатске канале и озбиљан рад, с циљем проналажења мирољубивог и трајног рјешења.
Превлака и уморни ратници
Временом и тешко схватљиво, власт у Црној Гори је све више напуштала тему Превлаке. Озбиљног рада није било. Избјегаван је јавни дијалог и одговорно демократско сучељавање о том важном питању. Стратегија игнорисања питања Превлаке покривана је конфузно-контрадикторним саопштењима углавном с циљем обмањивања јавности.
Миодраг Лекић: Самит БРИКС-а у Казању: раст савеза различитих
Много тога је препуштено савезној дипломатији, па су 10. 12. 2002. тадашњи министар СР Југославије Горан Свилановић и министар Хрватске Тонино Пицула потписали споразум назван “Протокол између Владе Хрватске и Владе Савезне Републике Југославије о привременом режиму уз јужну границу између двију држава”. У најкраћем, periculum in mora, цјеловито рјешење је одложено.
И кратким подсјећањем, доступним и путем интернета, могла би се слиједити документација о фарси тзв. ангажовања црногорских влада.
Послије симулирања преговора и вијести да све иде добро у договарању са хрватском страном, премијер Мило Ђукановић је изненада јавно објавио свој “договор” са хрватским премијером Ивом Санадером 2008, све без претходне одлуке црногорског парламента, да ће се питање Превлаке рјешавати на међународном суду у Хагу.
Одмах је у ресорном министарству подржана “мудра и државничка одлука премијера” и саопштено је да се формира заједничка комисија која ће за кратко вријеме изаћи са предлогом према међународном суду.
На међународном суду никада није појавио предмет о спору двију држава поводом Превлаке.
Како су пролазиле године без икаквог резултата, али са јаким интензитетом обмањивања јавности о некаквом државном раду, ресорно министарство је једног дана изашло са “новом стратегијом” – не више рјешавање питања Превлаке на међународном суду, већ путем билатералних преговора и директног споразума са Хрватском.
Ни у периоду нове “стратегије” није се појавила озбиљна активност, још мање неки конкретан резултат.
У најкраћем, дугогодишње црногорске власти су и поводом Превлаке демонстрирале своје цикличне крајности.
Једном, због Превлаке (и не само ње) водили бесмислене ратове.
Други пут олако препустити све – скривајући се иза измишљених активности преговора и судске арбитраже којих никада није било у правом смислу ријечи.
Могући разлози за наглу, велику мирољубивост и реторику бивших ратника “све рјешавамо цивилизовано” посебна су тема.
У међувремену, Хрватска је постала чланица ЕУ, радећи паралелно као озбиљна држава на заштити легитимних државних интереса, па и поводом Превлаке. Статус чланице ЕУ је знатно мијењао у њену корист однос дипломатских снага и расположивих међународних механизама.
Дефанзива црногорске и офанзива хрватска стране
И када је офирано да годинама с црногорске стране није било, бар не озбиљног, доприноса билатералном рјешавању спора, нити резултата у тзв. заједничкој комисији којим би се ишло према Међународном суду – појавила се нова фаза у којој је Хрватска упутила свој предлог споразума о разграничењу.
Наиме, прије неколико година црногорска јавност је из званичних хрватских извора сазнала да је у Подгорицу стигла нова иницијатива из Загреба. И та тема је брзо заташкана у домаћој јавности, остајући без јасног званичног одговора.
Црногорски званичници су готово остали без реакције и када су новљански рибари код Превлаке, понекад и понижавајуће, хапшени и кажњавани због уласка – како је саопштавано – у туђе воде.
Затим су услиједили најновији догађаји у којима је хрватска Влада прогласила дио црногорских државних званичника personama nongrata, да би посљедњих седмица Загреб блокирао затварање Поглавља 31 у црногорском интеграционом процесу према ЕУ, испоручивши и друге услове, међу којима разграничење, читај Превлака, чија испуњења условљавају “нормализацију сада нарушених односа између двије земље”.
Несхватљивом лежерношћу и неодговорношћу црногорске власти су добрим дијелом испустиле своје шансе, дакле прилику да мирољубиво и шире дипломатски афирмишу озбиљне правно-историјске аргументе који објективно постоје поводом Превлаке. И да остану пријатељски сусјед Хрватске.
Сада је објективно за црногорску страну много теже.
Можда најтеже, због недостатка озбиљне, елементарно усаглашене државне политике, која на моменте, са не малим бројем недораслих протагониста на сцени, све више личи на провинцијски вашар.
Зато је на дјелу латентни потенцијал црногорске аутодеструкције, што је, разумије се, једна друга, заправо прва тема Црне Горе данас.
Да ли ће и Превлака у томе бити жртва? У том случају би се догодио не мали црногорски пораз.
Или ће се, у посљедњи час, нешто промијенити и конституисати макар елементарно озбиљна државна политика и одговоран рад на једном тако важном питању?
Извор: Вијести
