Пише: Др Ратко Шелмић
Петроград, прелепи град на обалама реке Неве, година 1921. Талентованом руском сликару Борису Кустодијеву познатом по својим портретима значајних личности прилазе два младића и моле га да их портретише. Момци су објаснили да ће једног дана постати познати научници и да ће сигурно освојити Нобелову награду. Сликару је био симпатичан њихов необичан оптимистичан захтев и за скромну накнаду урадио је њихове портрете. И момци су, изненађујуће, одржали дату реч. Тридесет пет година касније, Николај Николајевич Семјонов (1896–1986) добио је Нобелову награду из области хемије за истраживања механизма хемијских ланчаних реакција. Други портретисани младић Пјотр Леонидович Капица (1894–1984) добио је Нобелову награду за физику 57 година касније, за изуме и открића у области физике ниских температура. На церемонији доделе Нобелове награде Капица је све изненадио. Уместо да говори о свом истраживању због којег је и награђен, он је одржао предавање о плазми и контролисаној термонуклеарној фузији, области којом се бавио касније. То је било помало неконвенционално, али типично за њега – више га је занимала будућност него прошлост.
Пјотр Капица је био један од најистакнутијих физичара двадесетог века, познат по својим револуционарним истраживањима у области термодинамике, посебно у истраживању понашања материје на веома ниским температурама (близу апсолутне нуле), где се јављају необични квантни ефекти. Открио је суперфлуидност течног хелијума, односно стање у којем течност тече без вискозног отпора (као да нема трења). Развио је нове методе за добијање веома ниских температура и истражио физичка својства материје у екстремним условима, што је од значаја у многим областима физике и технике. Нобелову награду је добио са великим закашњењем, више од 40 година после најважнијих открића, а разлог није био научни, већ политички.
Пјотр Капица је веома занимљива личност у научном и приватном животу.
У „златном кавезу”
Капица је рођен 1894. године у граду Кронштату, на острву Котлин, недалеко од Санкт Петербурга. Његов отац је био инжењеријски генерал, а мајка учитељица. У гимназији се, као и Мендељејев, мучио са латинским језиком, па је прешао у другу школу. Већ као студент Електромеханичког факултета у Санкт Петербургу испољио је изузетне способности у физици, где је под менторством изванредног физичара Абрама Иофе публиковао запажене научне радове. У току Првог светског рата Капица је био механичар и возач Хитне помоћи транспортујући рањенике на фронту. Године 1919. дипломирао је на Електромеханичком факултету у Петрограду. У то време је владала епидемија шпанског грипа, па је Капица доживео породичну трагедију: остао је без оца, супруге и двоје деце. Касније је поново засновао породицу, а супруга му је била ћерка славног бродоградитеља Алексеја Крилова. Капичин ментор је желео да млади талентовани физичар настави школовање на Западу у некој престижној школи, али у то време у Совјетском Савезу то није било лако остварљиво. Захваљујући залагању Максима Горког, Капица је упућен у чувену Кевендиш лабораторију – „ковачницу нобеловаца – код славног физичара Ернеста Радерфорда у Кембриџу. Међутим, није било лако ући у лабораторију чувеног нобеловца.
– Не могу вас примити, пуно је особља. У лабораторији већ има тачно тридесет и једна особа – био је одлучан Радерфорд. Оштроумни Капица се није предавао:
– Реците ми, молим вас, професоре, колика је грешка у вашем раду?
– Пет до седам процената, не знам шта је тачно у питању?
– У том случају, могли бисте дозволити сличну грешку и у запошљавању – у мом случају!
Радерфорд се насмејао у себи: „Чак и овде постоји тријумф мисли, способност да се све предвиди, у реду, останите! Али ако се уместо научним радом бавите комунистичком пропагандом, нећу то толерисати!” У почетку Радерфордов однос према Капици је био резервисан због антагонизма према људима из комунистичке земље. Убрзо је Капица задобио поверење Радерфорда, које је прерасло у блиско пријатељство. Истраживања која је Капица спровео у овој лабораторији у области магнетних поља донели су му светску славу. Следио је докторат на Универзитету у Кембриџу, позиција заменика директора у лабораторији, откриће физичког закона који је назван по њему, производња течног хелијума са инсталацијом коју је он осмислио, чланство у Академији наука СССР-а и у Краљевском друштву у Лондону. У току своје богате каријере добио је многобројна друга совјетска и међународна признања, између осталих и чланство у САНУ.
До 1934. године Капица је живео у Енглеској и редовно долазио на одмор или је држао предавања у СССР-у. У току једне његове посете Москви, њему није одобрено да се врати у Енглеску. Влада је увидела његов велики потенцијал и желела је да он свој научни рад настави у домовини. Капица се у почетку тешко мирио с том одлуком, јер је у Кембриџу имао разрађену лабораторију и истраживачки тим, свој рај. Међутим, Совјетска влада је основала Институт за физичке проблеме при Академији наука и Капица је именован за директора института. Совјети су откупили његову енглеску лабораторију и ставили му на располагање. Капица је у шали говорио да живи у „златном кавезу” – није потпуно слободан, али има све услове за рад. Иако је добио Нобелову награду управо за рад у области ниских температура, у познијем добу показао је изузетну интелектуалну свежину и спремност да истражује потпуно нове научне области, посебно термонуклеарне реакције. Зато се очекивала његова сарадња у пројекту атомске бомбе, али је он одбио, због чега је дуже време био у кућном притвору. Често је сам осмишљавао и конструисао апаратуру. Један од његових принципа био је: „Ако не можеш да купиш инструмент – направи бољи.” Многи његови уређаји и инструменти били су испред тог времена.
Капица се спомиње у многим анегдотама и легендама. Када га је фирма „Сименс” позвала да поправи важан електромотор, обећавши награду од 10.000 марака, он је то једним ударцем чекића поправио. Фирма је затражила рачун. Рачун је испоручио: „Једна марка за ударац чекићем и 9.999 марака за знање где треба ударити чекићем!”
Он је био један од ретких научника који је смео више пута да противречи Стаљину. Када је познати физичар Лев Ландау ухапшен Капица је писао директно Стаљину тражећи његово ослобађање. Изненађујуће, Ландау је пуштен из затвора, што је у то време био веома редак случај. Ова епизода је допринела Капичином угледу не само као пиониру физике ниских температура већ и као храбром човеку снажног карактера, који је умео да балансира између науке и политике.
Живот и рад Капице, патриоте и космополите, трајао је у друштву и времену бурних историјских догађаја, а његова истраживања и открића, ослоњена на снагу експеримената, проширила су сазнања и видике физике, оставивши дубок траг у светској науци.
Двоструки нобеловац
Још један нобеловац је одржао дату реч. Американац Џон Бардин (1908–1991) је једина особа која је освојила две Нобелове награде за физику. Упркос трагичном губитку мајке у 11. години, Бардин је завршио средњу школу са 13 година и постао студент две године касније. Студирао је код најистакнутијих научника те генерације, који су били добитници Нобелове награде (Хајзенберг, Дирак и други). Докторирао је математичку физику на Универзитету Принстон. Прва Нобелова награда Бардину и његовим колегама додељена је за проналазак транзистора, а друга за развој микроскопске теорије суперпроводљивости. Током доделе прве Нобелове награде, шведски краљ Густав Шести Адолф је прекорио Бардина што је на церемонију довео само једно од своје троје деце. Научник је одговорио монарху да када следећи пут добије Нобелову награду довешће све троје деце. Краљ се насмејао, мислећи да је то шала. Али у свакој шали има и мало збиље, испоставило се да је физичар био озбиљан: Шеснаест година касније одржао је дату реч, добио је другу Нобелову награду, а церемонији су присуствовала сва његова деца.
Бриљантни научни успеси Пјотра Капице и Џона Бардина показују да наука уме да награди самопоуздање које се ослања на истински таленат, истрајност и мотивацију. Њихове дате речи нису биле пука храброст, већ одраз дубоког уверења у значај сопственог рада – уверења које је историја на крају и потврдила.
Извор: Магазин Политика
