Пише: Миодраг Булатовић
Увод: Ово је пирича о мени, њој – руменој као вишња, о њему, веселом па онда невеселом.
Прва глава
Видех: мили но трави, нечујно и подмукло. Пређе преко откоса са сламчицом на леђима и замало се не преврну крај моје шаке.
Скочих и вриснух. Она се заустави и погледа ме. Да се макла,стао бих бежати. Али она оста непомична и чудно нема.
Помислих: мора да јој је веома жао што сам побегао.
Она се помаче и учини ми се да хоће да се преврне. Да сам се огледнуо, уловио бих у очима и на образима страх. Али ја нисам имао огледало и видео сам само како ми се ногавице тресу на откосима.
Она се опет помаче. Штап изнад моје главе затресе се као да је у руци стогодишњака.
Помислих: о овоме нећу причати ни њему ни чобанима. Исмејаваће ме. Али, богами, ма који од њих да је био на моме месту, препао би се.
У мени се страх мало слеже.
Видех: она сакатим ходом заобиђе локву, одмери ме и завуче се под камен.
Запамтих јој поглед. И очи, мале као две тачке.
Помислих: срамота – могао сам је убити. Али … заиста сам кукавица. Победила ме је.
Забеле се стадо на рубу ливаде. Крај јагњета што је лежало стајао је он. Познах га по торби и ногавици.
Били смо босоноги најамници, без крова и хлеба. И очи смо имали.
Од њих нисмо могли побећи. Ех, да их није било. Његове су биле веселе и плаве као у мачка, а моје црне, запаљених капака, навикнуте да сузе.
Тада чух: он стаде да поверава нешто свирали и овцама.
Врана састави круг изнад мене, па се, ко зна зашто, зањиха на грани трешње. Мој пас погледа према њему.
Упитах се: да ли врана и пас уживају у његовој слици или јој се чуде?
— Еј, викнух, ходи овамо!
Глас ми одјекну у брдима и шмугну у шуму као сенка. Откоси су лежали и мирисали. Тамо где су се они заврша-вали почињала је трава.
— Што ћу ти?
— Да видиш нешто, рекох гледајући у камен.
— Немам ја с лажовима посла!
— Овога пута не лажем.
— Ех, ти не лажеш. Чим зинеш, ти већ слажеш.
— Дођи брзо.
— Кажи што ћу ти, па ћу доћи.
— Нешто сам нашао. Нешто живо и опасно.
Видех: задихан и мали, уских рамена и блед, ослони се на штаку крај мене. Гледали смо се. Ја сам био уплашен. Он ми није веровао. Он ми никад није веровао.
— Што си ме звао?
Изговорио је то строго, с увредом у очима. Мислио је да сам га слагао и овог пута. Али кад му све испричах, он се насмеши.
— Добро је кад ми ниси испричао да си се цео сат гонио с њом по шуми.
— Више не лажем, рекох.
Гледао сам га озбиљно. Он се смешио с неверицом и презриво. Долазило ми је да заплачем. Добро се сећам, био сам решио да не лажем.
Уочи тога дана целе ноћи сам себи обећавао да нећу више бити лажов.
— Ти не лажеш?
— Да, баш ја.
Његов смех просу се по откосима. Њихао се између штака као звоно.
— А што држиш штап изнад главе?
— Немојте ме више задевати да сам лажов почех. Ја сам…
— Добро, добро, слушај. Прво и прво, ја ћу те избити.
— Решио сам да уопште не лажем. Никога.
Он се замисли и погледа у камен. На лицу му се још мрешкао осмех. Оно се затезало и све више бледело.
— Шта сад да радимо? упита себе.
— Обећај да ћеш ме бранити кад ме буду тукли …
— Збиља, шта да радимо? опет упита себе, гледајући у исто место.
Шта бисмо сад могли да радимо? Да нешто измислимо?
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
— А ти, је л’ да ме више нећеш бити? муцао сам.
— Не слини, слинавко, рече.
Моје су очи стално сузиле. Болела ме је утроба.
— Како вам није жао да ме стално бијете?
— Најпре ћемо, размишљао је, најпре ћемо …
— И то сви … сав сам модар … уши ми ишчупасте …
Седох крај његове штаке. Откос је био влажан и мек. Земља је мирисала, пострижена. Он погледа у мене и рече тихо:
— Убићемо је.
— А зашто ме ти бијеш? Ја тебе увек браним, а ти …
— Најпре ћемо, најпре ћемо …
Пас погледа у мене. Кад год сам плакао, болели су ме очни капци.
— Ја ћу јој се осветити, рече он.
— Дај да је ја убијем, рекох.
— Какво твоје убијање! Ти си слинавко.
— Мене је хтела да уједе, није тебе, надвладах плач гласом.
— Нешто сам смислио! Узвикну он и лице му се опет намрешка борама. Болесна румен појави се на јагодицама његовог ситног лица.
Његове очи биле су косе. Гледао ме је прекорно и тврдо.
Укипих се. Образи ми се запламише. Држећи штап у десној руци, нареди ми да донесем сламе. Руку са штаком држао је изнад главе.
Ишао сам суседовом котару и клео мајку што ме је родила слабог. Носећи у наручју сламу, у себи сам молио Бога да ми да јаке мишице како бих се могао бранити од чобана. Али, Бог ми није помогао (не знам зашто), и ја сам крај камена спустио наручје сламе.
За тили час око камена обрете се зид од сламе. Преврнусмо плочу. Видесмо: шкорпија — кратка и румена као вишња, с пипцима налик на клешта.
Знали смо је. Не само ја и он. Од њеног уједа умро је суседу синчић. И моју сестрицу је отровала.
Видесмо: збуни се кад нас опази. Направи круг. Затим пипцима опипа струк сламе и стаде.
— Зна ли да ћемо је убити?
— Зна.
Ни сам не знам зашто то рекох. Пас начуљи уши. Плану чуперак сламе. Вероватно је и врана с трешње видела дим. Он рече:
— Стављај сламу и смањуј круг.
Послушах. А шта бих друго?
Тада видесмо: шкорпија се окрену око себе два пута, затим се склупча и поскочи.
— А, нема изласка, рече он кроз дим.
Њено чланковито тело згрчи се и сави у прстен, као да је ухватила плен. Чинило ми се да је наборана и стара.
Дечак додаде пламену сламе и смањи круг. Пас зачуђено скупи обрве и стаде њушити но ваздуху.
— Смрди гадуља! Рече дечак.
Жалио сам је. Нисам волео мучење. А дечак се смејао изнад пламена. Помислих: лепше би било да смо је спрштили каменом но што је овако мучимо.
Она скочи. Затим опет поскочи два пута.
Приближисмо јој пламен леђима. Писну. Био је то писак који се једва чуо. Био је то мали вапај. Гледала нас је.
Затим видесмо: она се сави и врх репа забоде себи негде око главе. Гледала нас је последњи пут, и строго. Савијену у котур, он је баци у ватру. Она не писну, само се још више скружа и смањи.
Погледасмо се зачуђено. Смејао се. Он весело рече:
— Правим свиралу.
Ништа не рекох. Бојао сам се и свог гласа. Дрхтао сам.
— Хоћеш ли да ти је продам?
Хтедох нешто друго да га упитам. Он ме прекиде:
— Слинавко, реци, хоћеш или нећеш?
Пас крај ватре подиже задњу ногу, помокри се у пепео и одјури овцама.
— Проговори, рече он и повуче ме за уво. Хоћеш ли или нећеш?
— Хоћу, рекох механички, навикнут да слушам. Онда одох. А на пољани оставих прамен дима, шкорију у пепелу и дечака са свирком. Врана заплива изнад шуме. Осетих да ме заболеше очни капци.
Друга глава
Дуги низ година после тога видех га: за појасом му није била свирала, нити смех на лицу.
И други пут га видех: у очима је имао нешто тешко и неизрециво.
И трећи пут га видех: није имао образа.
И четври пут га видех: чела жутог као земља и мршав, вукао се с празном ногавицом поред штаке.
И пети пут …
Трећа глава
… и пети пут видех га синоћ. Никад се нисмо тако загрлили. Његове очи биле су косе и сузне. Оно у детињству било је опроштено. Пољубили смо се. Он седе на ивицу мога кревета. Замало се обојица не заплакасмо.
— Лажеш ли још? Упита ме.
— Не. Од оног дана кад смо убили шкорпију.
— Просто не могу да ти верујем.
— Веруј ми, нисмо више деца, рекох.
— А ја сам много волео да слушам твоје лажи.
— И ја да те гледам како се тучеш са чобанима.
— А бију ли те тамо у свету? Упита ме.
— Бију.
— А плачеш ли још?
— Плачем.
— А зашто толико плачеш? Упита ме.
— Због твоје празне ногавице и својих танких руку.
— А да не плачеш случајно и због оне шкорпије? Слегох раменима.
Дрхтао сам. Бојао сам се ма шта да кажем.
— И ја сам плакао, рече он.
— Али не кад си био мали. Ти си онда био храбар. Тукао си све.
— Имаш право. Плакао сам кад сам се почео освртати за девојкама.
Дуго се гледамо. Он пиљи у моје залиске и слепоочнице с белинама.
— Сéдиш, сéдиш, рече он.
— Збиља, како то? Ја сéдим а ти не. А истих смо година.
— То је због шкорпије, рече он. Подигох очне капке. Они су ме болели.
— Шкорпије ми нису дале да сéдим. Гледам оно неизрециво у његовим очима.
— Сећаш ли се оне шкорпије? Упитах га. Он климну главом.
— Као да је јуче било, рекох. Она се … збиља …
— Није тако. Није се она сама убила. Ми смо је натерали, рече он.
Она то сама никад не би учинила.
Почех се присећати и ње и оне сламе и много чега из детињства.
— Чувај се шкорпија, рече. Много су се отада намножиле.
— А ја то не видим.
— Ти никад ниси ништа ни видео, рече ми у лице. Ти си увек био плачљивко који је знао само да цмиздри и да друге слуша.
— А шта ће бити кад то увидим?
— Доћи ћеш к мени, рече он. Онда ћемо бити заједно. Загрлисмо се. Његова рамена била су уска и хладна.
Е, крмељави мој друже, ми смо онда убили само једну.
— А како ти је тамо? Упитах га.
— Ех, како ми је …
— А јеси ли видео суседовог синчића?
— А како ми је жена? Упита ме.
— Жена ти се преудала. А ћерка иде у школу, рекох. Он разрогачи очи. Лице му је било мало и згужвано.
— Јеси ли видео суседовог синчића?
— И моја је жена шкорпија. То сам увек знао, рече.
— Ћерчица личи на тебе.
— Чувај се шкорпија, опасне су.
Никако не могу да одвојим поглед од његових жутих коврџа и оне ране на слепоочници, која зјапи као цев.
— А моју сестрицу јеси ли видео? Упитах га.
— … и шта ми причаш да више не лажеш?
— … ону плавокосу, ону што је од газде крала дуван и доносила нам га да пушимо.
— … просто не верујем да више не лажеш.
— … ону што је с нама ишла у школу … ми у четврти а она у други разред.
— … и велиш да те бију у свету?
— … ону затупастог носића.
— … па нека те бију, ти си за то.
— … имала је плаве очи као и ти.
— … и ми смо те били.
— … ону без руке, знаш.
— … волео си, велиш, да гледаш како млатим чобане?
— … сети се, личила је на тебе.
— … а јеси ли волео да ме гледаш како пљујем крв, а?
— … ону што је кашљала као и ти.
— … а јеси ли гледао како су ми мотком бројали ребра?
— … били сте увек против мене. Говорила је да си јој ти брат а не ја.
Говорила је да не воли плачљивце.
— … ти си онда био у свету, скитао си за хлебом.
— … сећаш ли се кад ју је отровала шкорпија? Носили смо је доктору ја и ти по киши.
— А? Шкорпија? Да, да. Шкорпија. И велиш да те је оног дана хтела отровати? Отровати, велиш? Да, да, чини ми се да се сећам. Да. Да.
— … играли смо се с њом. Сети се.
— … просто не верујем да више не лажеш. Био си велики лажов.
Осетих како оно тешко и неизрециво поче да прелази на моје лице и да ме притискује.
Видех: његове очне дупље и јаме на образима напунише се сузама. Преко лица му се прели осмех, мрачан и тежак као оно у мени.
Руке су му биле дугачке као откоси.
— … ону што смо јој недељом палили више главе свећу.
— … купићеш ми детету опанчиће.
— … ону што смо јој сваког дана китили гроб венцима.
— … чувај је од шкорпије и купи јој кошуљицу. Смилуј се, сироче је. А ти знаш шта значи бити сироче у туђем свету.
— … ону што сујој волови разбурукали гроб роговима.
— Ако не будеш све то урадио, пребићу те. Удавићу те.
— Урадићу.
— Не верујем, увек си лагао. Страшно си лагао.
— … ону што су је деца тукла јер није имала руке да се брани.
— … крмељивко мој, слинави мој друже, тако ти је то. Видех: скочи и, мршав као када је био чобанче, отклеца у мрак с празном ногавицом.
— А мене још више обузе оно његово неизрециво и мрачно.
Помислих: како може ићи кроз ноћ без штака? Чух негде из таме, из угла:
— Чувај ми дете од шкорпија!
— Почех да вичем да ћу учинити све што год хоће. А он ми довикну да ми не верује. Тресући се под ћебетом, чух:
— Послушао сам ону шкорпију!
Повиках да ме чека и да желим да идем с њим. Он ми рече да му нисам потребан, јер сам плачљивко.
— … ону плавокосу, невеселу.
Пробудих се и видех да сам, дроњав и мршав, на тавану нечије штале. У слами, у завичају.
Четврта глава
И шести пут хтео бих да те видим, хроми.
И да ти кажем да више нисам чобанче са слинама испод носа и жељама у очима.
Хтео бих да ти кажем да ме сви бију и да више не лажем. И да јутрос нема ни камена на пољани, ни вране на трешњи. Ни твоје свирке изнад дима. Ни моје туге крај твоје штаке и празне ногавице.
Теби је добро. Не кашљеш. Не смета ти штака и не боли те празна ногавица.
А ја скитам по свету, неког ђавола тражим, плачем и сéдим. И никако да нађем излаз из круга.
Извор: Феномени
