Многи истраживачи карактеришу прве три деценије владавине Комунистичке партије Кине (скраћено КПК), или оно доба које се уобичајено означава као Маова Кина, као део Хладног рата. Међутим, када се дође до Кине, ова карактеризација ми делује погрешно. Према мом гледишту никада није постојала хладноратовска Кина, и овај предуслов дубоко је обликовао стратешки простор КПК између четрдесетих и седамдесетих година прошлог века
Америчким ушима тврдња да хладноратовска Кина није постојала могло би звучати бесмислено. Зар нису САД водиле Хладни рат против Кине да заштите слободу, тржиште и демократију против међународног социјализма? Да, јесу. Али то је америчко гледиште. Преко Пацифичког океана, вођство КПК усадило је кинеском народу потпуно другачије разумевање геополитике. Термин „Хладни рат“ (leng zhan) нема места у кинеском дискурсу током владавине Мао Цетунга, те се у масовним медијима појављивао свега неколико пута. Због тога тврдим да „хладни рат“ није био истакнути концепт на менталној мапи кинеског стратешког простора током Маове ере, што ће бити подробније испитано у овом коментару.
Рат и револуција у Маово доба
Најважнији концепти који премрежују стратешку менталну мапу КПК под Маом су били рат и револуција. Извођење револуције против страног имепријализма како би се изградила нова социјалистичка Кина играло је покретачку снагу у успону КПК на власт а након што су запосели контролу државног апарата, партија је преузела средишњи задатак да милитантно настави револуцију. Обавеза КПК да заштити револуцију био је још један разлог због чега су кинески лидери препознали појам „Хладни рат“ као непрецизни опис светских послова. У Маовој Кини, геополитика је могла бити хладна једно време али не заувек, пошто је социјалистичка револуција била ствар жестоке, страсне борбе против капитализма и империјализма. Као што је Мао упечатљиво рекао: „Револуција није вечерња седељка“.
Револуционарни оквир Комунистичке партије Кине који је пројектовала на светска дешавања оснаживао је њено уверење како капиталистички блок који предводе САД настоји да искористи своју геополитичку моћ како би ограничио кинески стратешки простор на међународној сцени, ако не и да у потпуности збрише Народну Републику Кину и друге социјалистичке државе са лица земље. Суочена са опасном геостратегијском ситуацијом, КПК је настојала да прошири свој утицај у иностранству. Како би потиснула америчку империју, КПК се окренула другој страни и потписала је споразум о стратешком савезништву са Москвом 1950. године. Захваљујући овом стратешком партнерству, Пекинг није добио само војну и индустријску обуку и опрему већ је оно помогло Пекингу да успостави централна тела за надгледање националног развоја и за ширење кинеског утицаја у иностранству.
Одлука Комунистичке партије Кине 1950. године да учествује у Корејској рату делимично је проистекла из пекиншке амбиције да извезе Кинеску револуцију. Међутим, Јосиф Стаљин је био тај који је КПК дао зелено светло да шири револуцију у Азији и препустио је Кини последњу реч о плану Ким Ил-Сунга да нападне Јужну Кореју. Стаљин се надао да ће избећи непосредни сукоб са Сједињеним Државама, док би у исто време одвратио њихову пажњу од Европе. Његов гамбит је био исправан, и Пекинг је подржао Пјонгјанг у консолидовању контроле комунистичке партије над земљом, појачао је кинеску позицију у глобалној борби против империјализма и одржао је сигурносну тампон зону између америчке војске и кинеске североисточне индустријске зоне. Корејски рат је, међутим, такође сузио кинески стратешки простор, пошто је Вашингтон увео међународни ембарго и окружио је Кину безбедносним споразумима и војним базама од Јужне Кореје до Југоисточне Азије.
Забринута због избијања још једног рата у кинеској близини, КПК је гледала на економски развој као на питање националне безбедности, те је смањила потрошњу како би преусмерила више средстава у ширење кинеске тешке одбрамбене индустрије и сместила је неке индустријске капацитете у унутрашњост, далеко од потенцијалних линија фронта. Кинеска влада је такође наметнула војничку дисциплину и ратнички језик у широку употребу у свакодневном животу, а медији под државном контролом подсећали су јавност да је приоритет да одбране револуцију против страних и домаћих опасности.
За Пекинг, једна манифестација америчког непријатељства било је давање кинеског места у Уједињеним нацијама Чанг Кај Шековом режиму на Тајвану. Америчко маргинализовање НР Кине је међутим само оснажило уверење КПК о средишњем месту Кинеске револуције у светској историји, коју је Мао већ био прокламовао 1947. за упориште два велика глобална сукоба. Први сукоб био је усредсређен на настојање америчке влада да окупи капиталистичке земље око обуздавања комунизма. Други сукоб је био совјетско-америчко такмичење у ономе што је Мао назвао „међузоном“ – односно у Африци, Латинској Америци и Азији.
Мао је сматрао да Кина ужива јединствену позицију у оба сукоба. Са кинеске тачке гледишта она није само подржавала настојање Совјетског Савеза да изгради социјалистичку сферу утицаја која би се такмичила, и на крају победила капиталистички блок који су предводиле САД. Искуство КПК у борби против империјализма и укљученост у руралну револуцију су мање подсећале на совјетско искуство а више на економске прилике у земљама у свету у развоју. Заузимајући овај геополитички положај, Мао је реафирмисао истакнуто кинеско место у светским пословима. Вашингтон је можда могао да продре у социјалистичку Кину и да угрози њену безбедност, али Мао и његове колеге били су одлучни да не допусте да буду сузбијени. Њихова аспирација је била да Кинеска револуција послужи као стратешки образац за национално ослободилашке покрете и за слабо развијене земље како би превазишле текуће неједнакости те да би створиле егалитарни и индустријализовани постколонијални свет.
Од рата до дипломатије
Након што је завршен Корејски рат 1953. године, Пекинг је изменио своју основну тактику за проширење стратегијског простора од вођења рата до укључености у дипломатију. У средишту овог новог приступа било је Пет принципа мирне коегзистенције, објављених 1954. године. Ова политика позивала је на узајамно поштовање територијалног интегритета и немешање у унутрашње послове других земаља. Џоу Енлај разгласио је подршку за ову платформу на турнеји у Азији као и на Бандунгшкој конференцији у Индонезији, где су он и индијски председник Џавахарлал Нехру прихватили несврставање земаља Трећег света ни са Совјетским Савезом ни са САД. Кроз ову дипломатску офанзиву Кина је искушала амерички покушај да је изолује тако што је успоставила контакте са земљама Трећег света и спречила је поједине земље југоисточне Азије, међу којима је било оних којима је КПК упућивала помоћ, да се окрену САД.
Крајем педесетих година прошлог века, Мао је почео да развезује кинески стратешки простор од Совјетског Савеза. Желећи да појача сопствени култ личности, он се није слагао са критикама Стаљина које је износио совјетски лидер Никита Хрушчов. Мао је такође видео Хрушчовљев извештај у којем се исказује подршка мирној коегзистенцији са капиталистичким блоком као равно напуштању глобалне борбе против капитализма. Настојећи да трасира независни кинески социјалистички пут, Мао је покренуо Велики скок напред 1958. године како би убрзао трансформацију Народне Републике Кине у индустријску силу, користећи другу Тајванску кризу да разбукта националистичку грозницу. Када је ова кампања изазвала масовну глад, Пекинг је по први пут јавно исказао незадовољство са совјетском политиком, по свој прилици како би преусмерио пажњу од унутрашње катастрофе.
Након Великог скока напред, Мао је наставио да искоришћава међународне напетости да би оснажио свој утицај у земљи, мобилисањем националистичких осећања за рат против Индије 1962. године. Тиме је Мао задао смртни ударац кинеском учествовању у Покрету несврстаних и наставио је да себе приказује као светског социјалистичког вођу, тврдећи да је Совјетски Савез постао ревизионистички режим где су бирократија и техничка елита преимућство дале сопственим привилегијама у односу на вођење револуције. Извршавајући Маова наређења, Џоу Енлај је настојао да убеди земље у Азији, Африци и у Латинској Америци да стану на кинеску страну у Сино-совјетском спору и да прихвате Кинеску револуцију као модел националног ослобођења.
Паралелно са тим, министар одбране Лин Биао радио је са колегама из КПК да појача маоистички политички престиж тако што је сабрао Маове идеје у Малу црвену књигу и штампао је у преко милијарду примерака који су дељени кинеској и страној публици. Године 1965, Лин је истакао да је Маова мисао о народном рату била „духовна атомска бомба“ коју земље Трећег света могу да употребе како би „опколиле“ први и други свет и успоставиле нови глобални поредак у којем америчка и совјетска доминација неће више одређивати међународне односе. Комунистичка партија Кине такође је позивала стране лидере и политичке активисте да виде достигнућа Кинеске револуције, и понудила је појединим странцима обуку у герилском ратовању, агитпропу и извођењу руралне револуције. Како би се даље оснажио глобални домашај маоизма, партија је слала помоћ национално ослободилачким покретима и социјалистичким побуњеницима у земљама Трећег света, упркос ограниченим кинеским ресурсима.
Од револуције до реформе
Овим дипломатским маневрима, КПК је оснажила кинеске везе са радикалним групама у иностранству. Многе владе из земаља Трећег света, међутим, приговарале су кинеској подршци револуционарима у њиховом окружењу и биле су више заинтересоване за обим московске или пекиншке развојне помоћи него за политику сино-совјетског разлаза. Кинески напор да прошири свој глобални стратешки простор шездесетих година прошлог века такође је алармирао многе у Вашингтону који су мислили да уколико једна држава потпадне под социјалистичку контролу да ће то домино ефектном Пекинг учинити само још одлучнијим да преведе још земаља у сопствену сферу утицаја. Како би се обуздала социјалистичка експанзија, САД су повећале своје војно присуство у Југоисточној Азији, што је био стратешки потез на који је КПК одговорила симетрично снабдевањем најскупљом кинеском војном опремом и економском подршком регионалним револуционарним групама.
Пекинг је постао посебно забринут о америчким војним активностима у земљама јужно од Кине после инцидента у Тонкиншком заливу у августу 1964. године када је Вашингтон бомбардовао Северни Вијетнам. Како су се разни пламенови разбуктавали на кинеском прагу, вође КПК су прихватили Маову сугестију да се Кина припреми за страну инвазију тако што би се земља поделила на три ратне зоне: први фронт на североистоку и на обали, други фронт иза обалских провинција и на далеком западу и трећи фронт у средишњој Кини. За последњу зону, КПК је определила око 40 одсто националног буџета за капитална улагања између 1964. и 1980. године како би се изградио масивни војноиндустријски комплекс којем би партија могла да прибегне уколико страни непријатељ окупира или оштети кинеско индустријско језгро дуж обале и на североистоку земље.
Инспирација за отварање трећег фронта дошла је из четири извора. Први је био Маово гледиште да су Чанг Кај Шек и Стаљин оманули у индустријској припреми уочи Другог светског рата. Друго, главне области КПК између 1930. и 1949. упућивали су владине одлуке да сакрију и распу пројекте по планинама и пећинама. Треће, водећи кинески војни заповедници видели су уништење које су изазвали амерички авиони током Корејског рата и препознали су стратешку важност проналажења безбедног подземља. Четврто, као и други хладноратовски лидери, Мао и његове колеге су сматрали да било шта што је видљиво је и рањиво у односу на војне ударе, посебно уколико се у обзир узму мајушна морнарица и ваздухопловство НР Кине и неспособност да изведе нуклеарни напад на Москву све до 1971. године односно на Вашингтон до 1981. године.
Док је постојање трећег фронта држано у тајности све до 1978. године, КПК константно је упозоравала јавност да је кинеска безбедност у опасности. Влада је истицала будност и напорни рад сваког грађанина као виталне за снажење националне економије и војне спреме. САД и Совјетски Савез могли би да нападну сваког часа, и стога кинеског грађанство мора да се свега одрекне како би припремило нацију за рат. Мао и његове присталице такође су наставили да истичу глобални значај Кинеске револуције током Културне револуције коју је Мао покренуо 1966. године. Пекинг је позвао народ да се свугде супротстави америчком империјализму и Совјетском Савезу, који наводно теже обнови капитализма у Кини и окончању социјалистичких револуционарних подухвата широм света. Како би се повећао глобални утицај Кинеске револуције, КПК је наставила да позива радикале из Трећег света као и чланове европске и америчке левице у обиласке и на обуку у Кину, обезбеђујући некима од њих војну и економску помоћ. Најзначајније, она је обезбедила Северном Вијетнаму помоћ чија се вредност процењује на 20 милијарди долара и 430.000 кинеских војника крајем шездесетих и почетком седамдесетих година двадесетог века.
За време док је КПК повећавала кинески утицај међу радикалним групама у иностранству, Културна револуција је пустошила трећи фронт 1967. и 1968. пошто је забринутост КПК због могућег страног продора подстакла у земљи нападе на људе за које се сумњало да гаје симпатије према кинеским међународним кинеским противницима. Партијски центар обновио је трећи фронт 1969. када је Пекинг постао забринут да сино-совјетски погранични сукоби 1969. могу да подстакну Москву да изведе општу инвазију. Припрема за рат остала је водећи партијски економски приоритет све док Сједињене Државе нису уклониле трговински ембарго 1971. године. Председник Ричард Никсон посетио је Кину наредне године, и Вашингтон је почео да се повлачи из Вијетнама.
Након овог геостратешког заокрета, вођство КПК више није сагледавало рат против САД или Совјетског Савеза као историјску неминовност. Пошто се ратни пламен није више злокобно помаљао на хоризонту, Пекинг је порушио трећи фронт, срезао је издатке за одбрану, уложио је више у раст животног стандарда и полако је оттварао кинеска врата према међународној трговини. У новом безбедносном окружењу, Денг Сјаопинг је истакао „мир и развој“ као идеје водиље кинеске спољне политике. Кинеско стратешко размишљање и даље одражава ову епохалну одлуку, чак и док се пекиншка забринутост због рата са Сједињеним Америчким Државама, био он хладан или врућ, свакодневно појачава.
Ковел Мекинзи је асистент на Одељењу за националну безбедност на Постдипломској поморској школи и аутор књиге Mao’s Third Front: Militarization of Cold War China (2020).
Извор: https://strategicspace.nbr.org/chinas-strategic-space-in-the-mao-era/
