Пише: Милош Лалатовић
Роман Деца је прије неколико године награђен Нин-овом наградом. Роман је специфичан , писан у поетском стилу, без зареза, тачака, само малим словима. Овакав начин писања је одавно превазиђен и припада неким прошлим временима, а и тад је био риједак.
Иако неки критичари роман посматрају као причу јунакиње-антихеројке из дисфункционалне породице, ипак се такав утисак не може стећи читајући га.
Мајка је била вриједна жена, не баш много лијепа, отац зидар, коме би мајка по завршеном послу покупила зараду да је не би пропио. И сам роман одише разноразним пороцима зависно од узраста. Сам наслов романа ,,Деца“, не подразумијева ону послушну добру дјецу, иако то некад и јесу из својих интереса, него ону као са фотографија недавно преминулог умјетника Драгана Папића, гдје негдје средином деведесетих фотографише ромску дјецу како се купају у једној београдској фонтани на љетној жези.
Наравно, дјеца у роману нијесу као на Папићевој фотографији у толикој мјери иако имају поједине обрисе. То су дјеца ипак из зграда стамбених блокова, родитеља запослених, не пребогатих али ни сиромашних, нарочито кад им се рођак из иностранства сјети да пошаље неку девизу или поклон.
Али, дјеца имају и свој интезиван унутрашњи свијет. Са доласком првих пупољака младости, почињу сексуални живот, експериментишу са дрогама и алкохолом, мрзе ауторите, али испод свега се крију дубоко рањене душе. Без обзира што су им родитељи колико-толико били добри и превише можда за своје услове, али ипак вријеме и средина, и сам живот је урадио своје.
Можда најтежи моменат у роману се десио кад је ова опасна мала бунтовница добила у младом браку аутистично дијете, а на крају се појавила и деменција код њене мајке ,,домодржнице“, како би рекли у Црној Гори, стварно јој је мајка и била поријеклом из ове државе, и почела је себично да је мрзи. Иако је то све људски разумљиво, јер превелики се терет свалио на младу Милену, и лако је осудити некога. Није у питању само комфор или уживање и себичност, у питању је некад и недостатак снаге да се живот поднесе, а није га лако често поднијети, нажалост. Схватити свачије ситуације, разумјети, па макар и на сопствену штету и огроман терет није можда за све људе. Да јесте био, не би прије двије хиљаде година дошао Спаситељ свијета Господ Исус Христос.
На крају се роман и завршава у религиозном духу гдје главна јунакиња Милена, толико годинама болна због стања свога сина, има необични религијски монолог-дијалог, дјелови у роману су често конфузни, па се и овдје то дешава, позива се на ријечи Господа Исуса Христа ,,пустите дјецу мени“, помиње оближњи храм, који када је звонио увијек се значајно крстила, али не заборавља ни овоземаљске страсти који је њен син пропустио због болести, говори му да у капуту понесе боцу вињака и пиво, попије и почасти сапутнике. Овим се роман завршава и није јасна судбина њеног болесног сина, да ли је заиста умро, није ли, да ли је то нека Миленина фикција.
У сваком случају ово је јединствен роман у нашим књижевностима, не због саме сировости и отворене интимности, која прелази у вулгарност, јер је таквих романа данас пун и препун пртљаг, већ због споја свега тога што би назвали панкерским са дубоким болом са којима се сусрећу родитељи болесне дјеце и сазнања да она никад неће бити као други, али и споја са болом који носи сваки човјек на Балкану рођен од седамдесетих до деведесете године.
Драга Милена, хвала ти на овом супер роману.
