Пише: Милорад Дурутовић
Писци се разврставају према различитим критеријумима: жанру, нацији, епохи, поетици, полу, језику, броју написаних књига. И сви ти критеријуми, у извјесној мјери, имају смисла. Ипак, често сам помишљао да је подјела према узрасту на младе, средње и зреле писце излишна, неправедна. Зрео писац већ звучи као почаст, писац средње генерације као административна категорија. Али бити млади писац — то је већ готова пресуда.
Осим ако нијесте Џејмс Џојс.
Легенда каже да је млади Џејмс Џојс, у једном даблинском кафеу почетком прошлог вијека, упознао Вилијама Батлера Јејтса и рекао му: „Срели смо се прекасно, већ сте исувише стари да бих могао да утичем на вас.“ Реченица је духовита, али и сурова у својој младалачкој самоувјерености. У њој је садржано нешто више од анегдоте о два писца: један је већ био признат, други тек ступао на књижевну сцену, али је овај други већ био увјерен да припада будућности. Јејтс је тада имао тридесет седам година. Џојсу је, очигледно, то било довољно да га прогласи старим.
Млади писац, наиме, није само писац који је млад. Он је писац који још није стекао сва права пуноправног члана књижевне заједнице. Тек је приспио да прима савјете, објашњења и усмјерења, па се и његова књижевност чита кроз године које има, као да биографски, да не кажем биолошки, податак може бити важнији од реченице коју је написао. Младост тако лако постане отежавајућа околност. Можеш бити добар, али си добар за своје године. Можеш написати одличну књигу, али си још млад. Можеш бити озбиљан писац, али треба још да сазријеваш. Као да књижевност има рок трајања и као да се до ње, за разлику од свега другог што човјек може написати, стиже првенствено годинама. А историја књижевности није склона таквом рачунању. Она би, без много муке, могла саставити обимну антологију младалачких ремек-дјела. Артур Рембо је прије пунољетства написао „Пијани брод“ и практично завршио своју књижевну каријеру. Бранко Миљковић није стигао ни до онога што би се у данашњој књижевној администрацији називало средњом генерацијом. Васко Попа и Миодраг Павловић својим су првим књигама уздрмали послијератну поезију. Могли бисмо набрајати даље, све до оних аутора чија је младост данас само биографска фуснота, док су њихове књиге остале.
Посебно је занимљиво што узрасну подјелу најчешће истичу они који су већ довољно дуго у књижевном животу да су стекли право да другима објашњавају како он функционише. Није то право увијек злонамјерно, можда чешће и долази у добронамјерном облику. Постоје савјети за младе писце, упутства, правила, рецепти, спискови онога што треба и онога што не треба радити. Дочим, и најдобронамјернији савјет у себи носи једну, ипак, незахвалну претпоставку: ја знам нешто што ти још не знаш. На тај начин се године и биографске чињенице претварају у друштвени капитал, а у књижевном свијету то није мала ствар, јер са годинама не долази само искуство. Долазе награде, познанства, чланства у жиријима, фестивалски позиви, институционална позиција, хонорари, контакти са уредницима и издавачима, право да будеш позван да говориш о књижевности, а понекад и право да одлучујеш ко ће о њој говорити — док младом писцу та права тек предстоје. Ако сазри, дабоме.
Занимљива је та асиметрија нашег књижевног живота. Свако племе има своје поглавице, своје обреде иницијације, своје начине стицања статуса и своје чуваре граница. Књижевна заједница, разумије се, није племе у дословном смислу, али њени механизми нијесу сасвим другачији. Постоје они који су већ „унутра“ и они који тек треба да уђу, да се ин(ф)ицирају. Млади писац мора да сазријева као воћка. Наравно, потребно је занемарити да је за воће зрелост природна. За писца? Писац може бити зрео, а да никада није написао добру књигу, као што може бити млад и написати ремек-дјело. Неки писци остарају без иједне добре реченице, приче или пјесмице у свом опусу. Године, дакле, саме по себи ништа не гарантују, а богами ни награде.
Ипак, поновићу, постоји једна ствар коју године готово сигурно доносе: право да се заборави колико смо некада били млади. Отуда јесте занимљиво читати старе текстове писаца који су касније постали ауторитети, јер у њима каткад затекнемо нешто што можда не бисмо очекивали: несигурност, претјеривање, лош укус, младалачку наивност, али и храброст, дрскост и слободу које се касније, са стицањем статуса, постепено губе. С друге стране, млади писац још нема шта да изгуби осим текста. Старији посједује име које је дуго сазријевало и које је временом постало тежи терет од рукописа. Отуда има смисла и старог писца посавјетовати, ако баш није презрео. Рецимо: да не говори увијек први, јер то приличи будалама; да не мјери туђу књижевност сопственом биографијом, јер се може покварити; да не мијеша године са заслугама, а заслуге са правом на посљедњу ријеч. И, што је најважније, да се сјети како је изгледао прије него што је постао „стари писац“. Боље је, дакле, да не пада у искушење да младима пружа кошарицу савјета, јер никад се не зна: можда међу њима живи и неки глас који пише из будућег времена.
Извор: РТНК
