Пише: Том Донилон
Превео: М. М. Милојевић
Есеј поводом књиге Едварда Луса, Zbig: The Life of Zbigniew Brzezinski, America’s Great Power Prophet (Збиг. Живот Збигњега Бжежинског, пророка америчке моћи) објављен у часопису Форин аферс
Двадесет деветоро људи служили су као амерички саветници за националну безбедности након што је Законом о националној безбедности (National Security Act) из 1947. установљена ова служба.
Изворно описиван као „извршни секретар“ малог координационог тела, Савета за националну безбедност, задужен да „процењује и вага“ (assess and appraise) циљеве америчке националне безбедности и да разматра политике којима би требало остварити ове циљеве, положај је постао једна од најзахтевнијих и најмоћнијих улога у америчкој влади. Двојица људи који су обављали ову дужност издвајају се у односу на остале: Хенри Кисинџер и Збигњев Бжежински. Обојица су дошла у Северну Америку из Европе као деца пре Другог светског рата – Кисинџер из Немачке, Бжежински из Пољске – пристигавши у њујоршку луку у размаку од шест недеља 1938. године. Они су се сучељавали и такмичили у својим професионалним животима током више од пола века. Били су звезде поратне генерације истраживача међународних односа који су, пуком снагом свог интелекта, амбиције и воље доспели до врха америчког национално безбедносног естаблишмента. Обојица су имали несразмерно велики утицај на америчку историју и обликовање велике стратегије (grand strategy).
До сада је објављено преко десет Кисинџерових биографија, и много мање оних којe се баве Бжежинским. Новинар Едвард Лус (Edward Luce) дао је свој допринос да се ова неравнотежа поправи својом књигом Zbig. Лус је талентован приповедач који хроничарски прати лични живот Бжежинског, његово интелектуално путовање и успехе и неуспехе на живописан и искрен начин, користећи се јединственом збирком примарних избора који укључују стотине интервјуа са члановима породице Збигњева Бжежнског и са савременицима, његове личне дневничке белешке и чак досије пољске тајне полиције који је она водила о њему током више деценија.
Пишући ову изузетну књигу, Лус је учинио истинску услугу историографским истраживањима. Бжежински је играо знатну и често потцењену улогу у отварању Сједињених Америчких Држава према Кини, водећи Хладни рат ка његовом окончању, и обликујући свет који је настајао после његовог завршетка. Иако као саветник за националну безбедност није био без неуспеха – од којих се издваја иранска талачка криза – дубоко разумевање сила историјског кретања које је имао Бжежински давало ми је јединствено сагледавање америчких предности и начина како да се ове предности искористе за остварење стратешких циљева. Данас, пост-хладноратовска епоха чије је настајање помогао и Бжежински ближи се свом окончању док се помаља опаснији и конкурентнији свет. Кретање кроз данашње изазове захтева нову генерацију доносилаца политичких одлука који морају овладати важним увидима који су водили Бжежинског кроз изазове његове епохе.
Хладни рат на Корејском полуострву – стари актери, ново оружје
Истраживач историје
Први пут сам се сусрео са Бжежинским у Белој кући 1977. године када сам служио као један од млађих помоћника председника Џимија Картера. Бжежински је одавао утисак снажног самопоуздања, његов достојанствени, јастреболики профил и одсечан говор одговарали су потомку породице која своје порекло прати кроз вековну лозу пољског племства. Бжежински је рођен 1928, као син пољског дипломате који је службовао у Немачкој и Совјетском Савезу током највећег дела тридесетих година двадесетог века. Упркос томе што је провео свега три године свог живота у Пољског, одрастао је са дубоким поштовањем за своје породично пољско наслеђе, као и са непоколебљивим антисовјетским и антикомунистичким гледиштима. Стасавао је док је Хитлер учвршћивао своју моћ и извршио инвазију на његову домовину, и гледао је ужаснут, док је његов отац обављао своју ратну дипломатску дужност у Монтреалу, како Стаљин учвршћује своју власт.
Бжежински је осећао горчину издаје након конференције у Јалти 1945. године, када се „гвоздена завеса“ спустила преко Европе – са Пољском која је остала са друге стране.
Бжежински је потом посветио свој академски и професионални живот истраживању и поткопавању тоталитаристичких сила и ауторитаризма који су преплавиле његову домовину током његовог детињства. Био је амбициозан од самог почетка: Лусе бележи да је дванаестогодишњи Бжежински описивао себе у школском годишњаку као ауторитет за „европске послове“, док су његови школски другови бележили да су зналци филмова, романтичних веза, зевања и кашњења на часове. Бжежински је доста напредовао у монтреалноској гимназији и потом на Универзитету Мекгил где је стекао дипломе основних и мастер студија и написао дипломски рат од осамдесет хиљада речи о руском национализму.
Харвард, где је Бжежински приспео 1950. године на докторске студије, био је место где су му се по први пут укрстили путеви са будућим супарником Кисинџером. Бжежински се опредељивао између двојице потенцијалних ментора, политиколога Карла Фридриха и историчара Вилијама Елиота и посећивао је предавања која су држали. Пошто је био у стисци са временом, Елиот је препустио одржавање уводног семинара свом асистенту: младом Кисинџеру, чије је поштовање немачких филозофа Бжежински држао одбојним. Бжежински је напослетку одабрао Фридриха.
Током наредних готово седамдесет година, путеви Бжежинског и Кисинџера често су се укрштали. Обојица су постали харвардски предавачи – иако, пошто није добио стално намештење, Бжежински одлази на Колумбију 1960. године. На изборима 1968. саветовали су супротстављене кандидате – Бжежински, демократског кандидата Хјуберта Хамфрија а Кисинџер републиканца Ричарда Никсона. Када је Никсон победио именовао је Кисинџера за свог саветника за националну безбедност. Лус описује Кисинџеров успон као нешто што је знатно изменило пут и самог Бжежинског, показавши му докле може да догура стратег рођен у иностранству. Дан када је Бжежински чуо за ово наименовање, купио је бележницу да бележи имена оних које жели да ангажује уколико он, којим случајем, једног дана добије овај положај. Шанса му се указала када је Картер изабран 1976. године. Многи од људи које је Бжежински пописао постали су званичници Савета за националну безбедност.
Однос између Бжежинског и Картера отпочео је као однос ментора и ученика, где је Бжежински, као ментор, одабрао свог студента Картера. Године 1973, три године пре него што је Картер изабран, Бжежински и Дејвид Рокфелер, утицајни банкар и дугогодишњи покровитељ Бжежинског уз чију подршку се успињао у политичким круговима, приволели су тадашњег гувернера Џорџије да се придружи Трилатералној комисији, невладиној организацији коју су оформили да оснаже сарадњу између Сједињених Држава, Европе и Јапана. Кроз учешће у Трилатералној комисији Картер је унапредио своја знања и учешће у међународним пословима. Веза између Картера и Бжежинског није се заснивала на блиским идеолошким гледиштима или стилу, већ на узајамном поштовању према интелекту и политичким инстинктима друге стране.
Картер је одабрао Бжежинског као свог саветника за националну безбедност упркос приговорима готово свих других својих саветника који су били забринути због идеолошке задртости, неотесаног стила и упитне способности да сарађује у тиму – посебно са државним секретаром Сајрусом Венсом, амблемом естаблишмента. Утемељеност ових брига осведочена је како се Бжежински сукобљавао са Венсом и другим чланoвима кабинета током наредне четири године.
Малколм Чејун: Трагедија америчког спољнополитичког реализма
Хладноратовски пророк
Бжежински је провео деценије покушавајући да уочи и искористи совјетске слабости. Предвиђао је неизбежност комунистичког „великог неуспеха“ (grand failure) како је насловио своју књигу из 1989. године, много раније од других. Његова мастер теза из 1950. године предвиђала је да ће национализам у Источној Европи и у совјетским републикама поткопати совјетску контролу и да би московско настојање да обавља „цивилизацијску улогу“ у региону могло да изазове снажну узвратну реакцију распиривањем захтева за поштовање људских права и покрета за независност. Он је разрађивао ове идеје у првом чланку објављеном у часопису Форин аферса 1961. године и, како је Лус потцртао, постао је један од најистакнутијих аутора овог часописа. Касније, током шездесетих година двадесетог века, Бжежински је делио гледиште председника Линдона Џонсона да би амерички технолошки напредак могао да убрза совјетско опадање; на крају је објавио ове аргументе у књизи из 1970. године.
Веровање да би ефективно коришћење америчке инхерентне снаге и експлоатација совјетских инхерентних слабости могла да поремети хладноратовске теразије у америчку корист водило је Бжежинског док је служио у Картеровој администрацији. Његова стратегија заснивала се на поткопавању совјетског легитимитета, супротстављању совјетском експанзионизму и снажењу америчког војног положаја како би се Москва додатно притисла. Ови напори поставили су бину за успешно сукобљавање председника Роналда Регана са Москвом током наредне деценије.
Бжежински и Картер су циљали на легитимност совјетског система промовишући људска права у оквиру Совјетског Савеза и Источног блока. Током преговора о Завршном хелсиншком акту (Helsinki Final Act) из 1975, кључном дипломатском споразуму који је требало да побољша односе између Истока и Запада, Бжежински је деловао као неформални саветник западноевропских учесника у овим разговорима: Лус описује како је, са маргина ових дипломатских дешавања, Бжежински успешно погурао западноевропске државе да споразум обухвати московско прихватање обавеза о поштовању људских права – упркос приговорима Кисинџера који је био забринут да ће било какво проширење тема разговора поткопати споразум. Совјети, под утиском (и охрабрени од Кисинџера) да су обавезе о поштовању људских права пука реторика, на крају су начинили уступке. Картер је сместио ово питање у средиште своје кампање 1976. године, посебно током дебате 6. октобра са својим противником, председничким кандидатом Џералдом Фордом.
Лус ислаже како је Бжежински подстицао Картера да притисне Форда око мањкавости његове (и Кисинџерове) политике детанта према Москви и око питања поштовања људских права. Картер је прихватио ову сугестију. Изнервирани Форд завршио је дебату начинивши историјски гаф када је самоуверено прокламовао: „Нема совјетске доминације у Источној Европи“. Наслутивши прилику, Картер је наставио са позивом на ефикасније спровођење одредби о поштовању људских права из Хелсиншког споразума. На изборима који су се показали као веома тешки, Картерово преимућство у дебати – и Фордова изнуђена грешка – можда су били чинилац који је Картеру донео председнички мандат.
Када је ступио на председничку дужност, Картер је наставио са својим инсистирањем на људским правима. Радио је да оснажи свест о московском кршењу људских права, укључујући објављивањем писма које је написао физичару и добитнику Нобелове награде Андреју Сахарову и позвавши активисту за људска права Владимира Буковског у Белу кућу. Како је Лус приметио, Роберт Гејтс, који је служио као помоћник Бжежинског у Белој кући и који је касније постао директор Централне обавештајне агенције (ЦИА) и министар одбране, написао је у својој књизи из 1996. године From the Shadows (Из сенке) да је усредсређеност Картера и Бжежинског на питање поштовања људских права посадило „слабашно семе“ онога што је касније постала „смртоносна воћка“. Њихова настојања задала су ударац совјетској међународној репутацији, удахнула су ваздух дисидентским покретима широм совјетског блока и довела су до позитивног гледања на САД међу народима иза Гвоздене савезе.
Бжежински је такође инсистирао на жучнијем и жешћем америчком реаговању на совјетски прекогранични авантуризам. Картер је био у први мах скептичан али како је време одмицало постајао је све ратоборнији – и када је Совјетски Савез напао Авганистан 1979. године, био је спреман да снажно одговори. Шест месеци пре инвазије, Бжежински је затражио од ЦИА да развију планове за пружање подршке све снажнијој муџахединској побуни против режима који су у Авганистану подржавали Совјети. Оно што је 1979. године отпочело као програм снабдевања комуникационом опремом, лецима и радијским емитовањем расбокорило се током наредне деценије у опсежну тајну операцију достављања оружја, обуке и финансирања авганистанских снага које су се бориле против совјетске војске. Совјетски Савез је тако увучен у дуги, скупи, кошмарни рат који је напослетку допринео његовом слому.
Картерово суочавање са совјетским интервенционизмом подстакло је пред крај његовог мандата и војно јачање – политику коју је Бжежински стално заговарао као средство постизања равнотеже са Совјетским Савезом, што је допринос који Лус признаје али га не наглашава довољно. Последњи захтев администрације за војним буџетом који је био упућен Конгресу последње недеље мандата, позивао је на највиши ниво америчке војне потрошње, уколико се износ прилагоди инфлацији, још од окончања Вијетнамског рата. Чак ни Реган, који је наставио да увећава америчке војне трошкове, није увек предлагао годишње повећање онолико високо као што је то чинио Картер. Картерове иницијативе за модернизацију и унапређење америчке војске, проширење америчких доприноса НАТО и убрзање развоја напредних система као што су авиони смањеног радарског одраза и прецизно навођеног наоружања били су кључни први кораци у преображају америчке војне моћи што је процес који се уобичајено приписује Регану.
Серија догађаја крајем осамдесетих година двадесетог века који су претходили паду Совјетског Савеза – слабљење совјетске контроле над Источном Европом; успон демократских покрета и успешно одржавање избора, укључујући оних у Пољској; пад Берлинског зида – били су дивиденда хладноратовске стратегије коју је устројио Бжежински. Један од његових најжешћих критичара, совјетолог и новинар Страуб Талбот је 1980. жестоко писао о Бжежинском у чланку у Тајму насловљеном „Скоро свако против Збига“ (Almost Everyone vs. Zbig) али је девет година касније уприличио ласкави интервју са Бжежинским за исти часопис; овога пута наслов је био „Збигњег Бжежински: Тврдолинијаш је био у праву“ (Zbigniew Brzezinski: Vindication of a Hard-Liner).
Суштински дипломата
Када је Картер ступио на председничку дужност 1977. године, отварање Кине које су Никсон и Кисинџер повели раније те деценије запало је у застој. Никсон је поднео оставку 1974. године, и обојица главних вашингтонских саговорника у Пекингу, Мао Цедунг и Џоу Енлај, су умрли 1976. године. Опозиција у Конгресу и напетости са Пекингом у вези са Вијетнамским ратом отежавали су овај процес. Лус бележи да је до краја Фордове администрације, „деморалисани и исцрпљени Кисинџер рекао да никада није веровао у могућност нормализације“. Бжежински је ступио на сцену са нечим што се у оно време сматрало непопуларним гледиштем. Сагледавајући америчко-кинеске односе кроз визуру хладноратовског такмичења, веровао је не само да је могуће постићи нормализацију односа између двају земаља већ и да би Кина могла да постане стратешка контратежа Совјетском Савезу. Лус бележи како је Бжежинског охрабривао у овом правцу сингапурски премијер Ли Гуангјао, који се саглашавао са основном поставком. Бжежински је зграбио бављење Кином из руку Стејт Департмента, чији предводници нису подржавали нормализацију. Наметао је идеју Картеру током четири месеца пре него што се председник са њоме сагласио – превазилазећи Венсове приговоре – да Бжежински отпутује у Кину у мају 1978. године.
У Пекингу, Бжежински је провео неких једанаест часова у разговорима са кинеским лидерима, укључујући Денг Сјаопинга. Уложио је велики напор како би са кључних састанака искључио личности из Стејт Департмента. Лус се присећа да су се на лету назад ка Вашингтону, Ричард Холбрук из Стејт Департмента и Мишел Оксенберг из Савета за националну безбедност физички сукобили око приступа меморандуму о сусрету Бжежинског и Денга. Током ових разговора Бжежински се зближио са Денгом око заједничке неповерљивости према „поларном медведу“ – Совјетском Савезу – али много пута Вашингтон је морао да понови како су се „определили“ да наставе са процесом нормализације пре него што су Денг и његове колеге почели да им верују. Посета је довела до даљих сусрета и нових споразума о сарадњи, укључујући и замашни заједнички подухват прибављања обавештајних података са кинеско-совјетске границе. Ово је поставило правац ка партнерству са Кином које је било дубље од површних веза раније испослованих од Никсона и Кисинџера.
Историјски написи приписују Никсону и Кисинџеру далеко веће заслуге за главни хладноратовски обрт постепеног одмицања (peeling) Пекинга од Москве него што то приписују Картеру и Бжежинском. Ова неравнотежа проистиче можда из пуке сразмерно веће вештине за односе са јавношћу којом је владао Кисинџер и који је опсежно писао о својој улози у отварању, док записи Бжежинског нису имали тако велики одјек. Лус, пишући биографију Бжежинског, исправља ова гледишта. Дипломатска иницијатива Картерове администрације, заједно са усвајањем Акта о односима са Тајваном (Taiwan Relations Act) из 1979. године, поставили су трајне основе за стабилне односе између Сједињених Америчких Држава, Кине и Тајвана. Узимајући у обзир све оно што је стајало на путу нормализације – укључујући Картерове нећкање и опозицију највећег дела владе САД – она се једноставно не би десила без способности Бжежинског да цео процес преведе преко завршнице.
Одговорност
Уколико је отварање ка Кини било врхунац деловања Бжежинског као саветника за националну безбедност, најнижа тачка била је иранска талачка криза, четрнаестомесечна криза која је по свој прилици коштала Картера други председнички термин и која је поставила кулисе за четири деценије неумољивог непријатељства између Вашингтона и Техерана. Трагедија се одвијала у три чина.
Први чин био је неуспех Стејт Департмента и америчких обавештајних агенција да препознају рањивост иранског лидера, Мохамеда Резе, шаха Пахлавија, кључног америчког партнера на Блиском истоку, спрам све снажнијег покрета који је деловао да га збаци. Четири месеца пре шаховог пада, Обавештајна одбрамбена агенција (Defense Intelligence Agency) проценила је да се „очекује како ће остати активно на власти током наредних десет година“. Амерички амбасадор у Ирану није разматрао шахов пад као отворену могућност све до два месеца пре него што се десио, у депеши упућеној у Вашингтон насловљеној као „Промишљање незамисливог“ (Thinking the Unthinkable). Лус је указао како су америчке обавештајне агенције користиле Иран као своју базу на надзиру Совјетски Савез и да су определиле премало средстава да разумеју унутрашњу ситуацију у земљи ослањајући се уместо тога на шахове безбедносне службе за обавештавање о локалним приликама. Закључио је, са добрим разлозима, да вашингтонска „трајна заслепљеност у вези са ситуацијом у Ирану може да се уврсти у најтеже промашаје америчког дипломатског, безбедносног и обавештајног апарата“.
Други чин била је одлука да се октобра 1979. године прими шах на лечење у САД. У то време, Вашингтон је радио на успостављању веза са новом иранском владом. Виши амерички званичник у Техерану, Брус Лејнген упозоравао је да ће примање шаха ставити Американце у Ирану у изузетно опасну позицију и да би то могло да уништи односе са новим вођством у Техерану.
Лус је забележио да је Картер подвргнут „виртуелној опсади“ шахових савезника у САД, предвођених Рокфелером – који је био дугогодишњи покровитељ Бжежинског – као и Кисинџером и утицајним спољнополитичким заступником Џоном Макклојем. Сам Бжежински је у више наврата непосредно притискао Картера по овом питању. Картер није устукнуо све док Стејт Департмент није поделио лекарске извештаје које је донео Рокфелер а у којима је нетачно тврђено да је шах толико болестан да га може спасити само лечење у Америци. Пре него што се сагласио, Картер је упитао, „Шта ћете ме момци посаветовати уколико они преплаве нашу амбасаду и узму наше људе као таоце?“ Шах је примљен у Сједињене Државе 22. октобра. Већ 4. новембра, америчка амбасада у Техерану је преплављена демонстрантима и шездесет шест Американаца су заробљени као таоци. Педесет двоје остало је у заточеништву током 444 дана.
Завршни чин била је Операција Орлова Канџа (Operation Eagle Claw), неуспешна мисија спашавања талаца. На почетку кризе, Бжежински је задао војсци да развије план спасавања. Током наредних шест месеци неуспешних дипломатских настојања да се таоци ослободе, њихова судбина постала је национална опсесија. Војна мисија завршила се катастрофалним падом хеликоптера у иранској пустињи 1980. у којем су страдала осморица америчких војника, и била је спектакуларна брука, како за Сједињене Држава тако и за самог Картера.
Проучавао сам Операцију Орлову канџу када сам службовао као саветник за националну безбедност за време председника Барака Обаме, припремајући се за надзор упада у Пакистан 2011. године којим је гоњен Осама бин Ладен. План Картерове администрације био је невероватно компликован, за његово спровођење опредељено је исувише мало ресурса и никада није увежбаван. Како је Лус истакао, неки чланови спасилачког тима по први пут су се састали у ноћи када је требало да крену на извођење мисије. Лус је закључио да кривицу за неуспех највише сноси америчко војно заповедништво. Моје гледиште је друкчије: одговорност за процењивање спроводивости плана, усаглашавање између различитих агенција и процењивање вероватноће и последица неуспеха сноси Бжежински. Као саветник за националну безбедност, његов посао је био да предвиди изазове; испита алтернативе; спроведе строги процес испитивања предлога, посебно војних планова; и да заштити председника.
Амерички биланс стања
Бжежински је остао активан као спољнополитички саветник и геополитички мислилац током више деценија након завршетка свог рада у влади. Саветовао је Регана, који је спроводио стратегију за окончање Хладног рата чије су темеље поставили Бжежински и Картер, и заступао је своје иконокластичке, тврдолинијашке ставове и током деведесетих година двадесетог века књигом Велика шаховска табла (The Grand Chessboard). Током времена, међутим, Бжежински се кретао све више ка левици и постајао је скептичан у вези са америчком војном укљученошћу. Према Лусу, остао је при раној америчкој подршци муџахединима, оспоравајућу критичарске гласове после Једанаестог септембра који су ову политику повезивали са успоном талибана, који су пружили уточиште Ал Каиди у Авганистану. Постао је један од најоштријих противника инвазији на Ирак Бушове администрацији и држао се овог става током читавог рата. Бжежински је такође био једна од првих личности спољнополитичког естаблишмента која је подржала Обамину председничку кандидатуру, настављајући свој низ, који је трајао током читаве каријере, добрих процена политичких победника.
У својој последњој књизи, Strategic Vision (Стратешка визија) објављеној 2012. године, Бжежински је предложио коришћење „биланса стања“ онога чиме се располаже с једне и мањкавости са друге стране како би се процениле америчке снаге и слабости. Увек сам остајао оптимиста, као што је то и Бжежински био, да оно чиме се располаже – укључујући савезништва и глобални утицај, економску и технолошку снагу, културну привлачност и меку моћ, и демографски динамизам – уколико се њима исправно управља, могу да одрже Сједињене Америчке Државе на доминантној позицији и у наредним деценијама. Данас, међутим, верујем да би Бжежински био забринут да су ова преимућства доведена у опасност. Био би забринут пре свега због подела у америчком друштву и због неповољног стања америчке демократије.
Бжежински је био међу последњим америчким саветницима за националну безбедност који су мислили превасходно, готово опсесивно у категоријама системских и историјских сила. Овакав приступ је несумњиво био обликован његовим пољским коренима и темељним познавањем, да се изразимо фразом историчара Тимотија Снајдера, „крвавим земљама“ Средње и Источне Европе, које су прошле кроз стаљинистичке и хитлеровске ужасе половином двадесетог века. Осећање да се историја никада не окончава, да су друштва и управни системи крхкији него што се могу чинити, и да њихова заштита захтева трајну посвећеност мање је присутно у данашње време него што је раније било. Ипак, у свету је сада више претњи америчким вредностима и интересима него било када током претходна пола века. Пример који пружа Бжежински може да помогне америчким политичким делатницима да увиде ризике и трасирају путеве којима се може поћи даље.
Аутор је амерички адвокат и некадашњи владин званичник који је служио као двадесет други саветник за националну безбедност у администрацији Барака Обаме између 2010. и 2013. године
Извор: Foreign Affairs
