Прво је дошао распад Совјетског Савеза, онда економска криза и сада руска инвазија: украјинско становништво опада већ неко време. Путинов рат је претворио ову земљу у катастрофу. Једна област на северу Украјине омогућава да се ово подробније прикаже
Пишу: Александер Саровиц и Федир Петров, из Хородње у Украјини
Превео: М. М. Милојевић
Био је почетак септембра 2023. године – Наталија Намис се тачно присећа – када ју је њен посинак Данило позвао да исприча како је уснио необичан сан. Позив је упутио из места где је тада био размештен штаб његове антитенковске јединице у ратом захваћеној области Донбасу. Она је била готово осамсто километара далеко, сама у кући у Хородњи, градићу на северном крају Украјине. Данило је имао слаб сигнал близу фронта и позивао је са непознатог броја.
‚Сањао је да ће бити велика сахрана овде у Хородњи‘, каже Намис. Четрдесет двогодишњакиња има срчане проблеме и пати од дијабетиса, ослањајући се на инсулинску терапију за регулисање нивоа шећера у крви. Такође јој је потребан скутер за прелазак већих деоница. Данило је мислио да је његов сан о њој. Намис је рекла како је морала да га смирује. ‚Нећу умрети‘, рекла му је. ‚Бићу овде када се будеш вратио‘. Јеца изнова и изнова чак и када јој сузе не теку.
Крупна жена са избељеном косом, Намис седи на обали реке Чибриз, која протиче кроз Хородњу. Градић, смештен у области густих шума свега тридесет километара од тромеђе Украјине, Русије и Белорусије, дом је око десет хиљада људи. Разровани путеви пружају се кроз околна села од којих су нека напуштена. Био је сунчани јесени дан и Намисова се одмарала од посла. Заједно са групом других жена она добровољно шије камуфлажне мреже за војску. То је једино што јој помаже да скрене мисли са Данила.
Економист: Украјинска армија има потешкоће у проналажењу добрих регурта
Дечакова биолошка мајка напустила је породицу када је имао само две године и Наталија Намис се потом удала за његовог оца. Подигла је Данила и његову старију сестру као да су њена деца, каже. Присећала се дечака који је играо фудбал и садио лале, руже и љиљане у башти – и који је од раног детињства сањао да се придружи војсци Априла 2023. године, чим је напунио осамнаест година Данило се добровољно пријавио у војску. ‚Учинили смо све што смо могли да се предомисли‘, каже Намис. ‚Али није хтео да нас слуша‘.
Обука у западноукрајинској Лвовској области потрајала је шест недеља. А потом је Данило послат на линију фронта у Донбасу, где је убрзо укључен у неке од најтежих битака овога рата. Као војник у Првој тенковској бригади, борио се у Бахмуту, Маринки и Покровску. У Маринки, опиљак шрапнела пробио му се до руке. Касније, доживео је контузију али је сместа враћен на линију фронта. Седмог септембра 2023, погодила га је граната, једва месец дана након његовог деветнаестог рођендата и свега два дана након телефонског разговора са маћехом. Велика сахрана одржана је у Хородњи, баш као што је Данило сањао.
Он је сада овековечен у градићу великим билбордом, који се надвија над паркингом супермаркета, код којег се окупља неколицина локалних омладинаца. Приказан је млади мушкарац у униформи који држи аутоматску пушку, са подшишаном косом и одлучним изразом лица. Натпис бележи: Данило Намис, позивни знак ‚Дете‘ – Заувек 19‘. Данило Намис је само један од неколико десетина хиљада Украјинаца који су страдали у овом рату. Сахране палих војника су одавно постале рутинска ствар. Али за Украјину, губитак младих људи је нешто са чиме се посебно тешко носи. Рат отима од земље најмању генерацију у њеној новијој историји.
Рат који је повео Путин претвара кризу у катастрофу
Чак и пре руске инвазије, Украјина се суочавала са демографском кризом. Становништво је почело да стари још током шездесетих година двадесетог века. Онда, током деведесетих, распад Совјетског Савеза водио је економском колапсу, остављајући милионе мушкараца и жена без изгледне будућности. Имали су све мање деце, или су напуштали земљу.
Руска инвазија је претворила демографску кризу у катастрофу. Скоро седам милиона људи, највећим делом жена и деце, је напустило земљу од 24. фебруара 2022. године, дана када је отпочела инвазија. Најмање пет милиона Украјинаца сада живи на територијама које је запосела Русија, одсечени од остатка земље рововима и минским пољима. Поврх тога, постоје десетине хиљада цивила који су убијени и вероватно до 100.000 војника.
Почетком деведесетих година двадесетог века, убрзо пошто је стекла независност, Украјина је имала 51,5 милиона становника. Данас, процењује се да свега 29 милиона људи живи на украјинским територијама које су под кијевском котролом. Популација индустријализоване земље почиње да опада када је стопа природног прираштаја пала испод 2,1 детате по жени, и ова стопа у Европској унији је 1,5. Међутим, у Украјини је стопа рађања пала на испод један, према процени водећег демографа Еле Либанове, шефице Института за демографију и друштвена истраживања у Кијеву.
Земљи понестаје људи.
Политичари су добро упознати са овом ситуацијом. Само су мушкарци старости више од двадесет пет година дужни да се прикључе војсци, чак иако је командантима на линијама фронта потребан сваки здрав регрут до којег могу доћи. До прошлог пролећа доња старосна граница била је двадесет седам година, а скупштина и влада су је крајње невољно снизили. Позивни знак Данила Намиса Дете није одабран случајно: просечна старост украјинског војника је четрдесет година. Њен посинак није најмлађа жртва само у Хородњи, каже Наталија Намис, већ такође и из читавог Черњиховског региона (на руском Чернигов, у преводу су заступљени украјински називи које користе аутори чланка, прим.прев). Цела заједница оплакује његову смрт. Недавно је уприличен фудбалски турнир у знак сећања. Овде је то посебно тежак ударац. Област пати од структурних слабости, са мноштвом дрвећа али са мало људи.
‚Руси су овде стигли за неколико сати‘
Андриј Бохдан је упркос свему доброг расположења, говори одушевљено о области коју назива својим домом. Овај педесет седмогодишњак је градоначелник Хородње последње двадесет две године и такође је на челу хромаде истога имена, неке врсте заједнице општина која обухвата град и околна села, све до границе са Русијом и Белорусијом. Бохдан прима своје посетиоце у скромно опремљеној згради која му служи као канцеларија, док његов мобилни телефон непрекидно звони. Документа се гомилају по столовима и сарадници ужурбано иду наоколо кроз канцеларије. Тренутно се саставља буџет за 2025. годину. Човек са оштрим погледом и широким осмехом Бохдан каже да се много тога поправило од када је Украјина стекла независност 1991. године, посебно у умовима људи. „Радна етика је боља него што је раније била, као што су то и начин на који третирамо природу и окружење“, каже.
Хородња је град са чистим, широким улицама дуж којих су добро одржаване баште испред малих дрвених кућа и сићушних игралишта. По шумама које окружују град налазе се празне куће и чак потпуно напуштени засеоци. Село је готово напуштено али није запуштено. „Природно окружење је лепо“, каже Бохдан, и људи су чврсти и вредни. „Овде има доста потенцијала, на пример за туризам“, каже. „Али демографска ситуација представља велики проблем“.
Бохдан је био сведок сваког корака овог опадања. Осамдесетих година двадесетог века, како се Совјетски Савез приближавао свом крају, шеснаест хиљада људи и даље је живело у граду, трећина више него данас. Као инжењеру по образовању, Бохдану је први посао био у Рубину, произвођачу телевизора са седиштем у Москви који је имао подружнице у овом месту. „У Совјетском Савезу, наш град је био једини окружни центар у којем су се производили телевизори у боји“, каже са поносом. Али онда се Совјетски Савез распао. Фабрика је банкротирала 1997. године, каже градоначелник, што је 2400 људи коштало запослења. Годину дана касније, затворена је и војна ваздухопловна база, други највећи послодавац у области у то време. „Седамсто људи је остало без посла и сви војници су отишли“, каже Бохдан. Намах, Хородња је имала једну од највиших стопа незапослености у целој Украјини.
„Тржишна економија се овде споро успостављала“, каже Бохдан. Многи су отишли, каже, налазећи посао у местима као што је Пољска, Италија или другде по Европе, мушкарци као сезонски радници, жене у старачким домовима. Губици су настављени од почетка новог миленијума – када су само увећани руском инвазијом. Хородња је смештена дуж аутопута који повезује Русију директно са Кијевом, украјинском престоницом смештено неких двеста четрдесет километара јужније. „Када је избио рат, Руси овде нису били после неколико дана, били су овде после пар сати“, каже Богдан. Први тенкови досегли су ободе насеља до осам сати изјутра када је отпочела инвазија, каже.
Град је тридесет седам дана провео под руском окупацијом, период изолације, према Бохдану. Људи су се окупљали да пеку хлеб и организовали су се да прибаве гориво. Тешко да је било икаквих борби у овом подручју.
Али рат је погодио Хородњу на други начин. Белорусија је била отворила границу, отварајући пут за прве становнике који су почели да беже у Европску унију, чак и пре него што се окупација завршила. Највише су, каже Бохдан, то били припадници мањинских верских или етничких заједница који су имали рођаке или пријатеље у иностранству: адвентисти, батписти и Роми.
Људи су наставили да одлазе након што су се окупатори повукли почетком априла 2022. године. Други становници били су мобилисани у војску или су се добровољно пријавили, попут Данила Намиса. Неких седамдесет пет војника из Хородње је пало у борбама, каже Андриј Бохдан, док се око педесет њих води као нестало. Градоначелник процењује да је око десет одсто становника ове општине (украјински хромада) напустило места од почетка рата, што је оставило видне последице по економију. „Ти људи су међу најпродуктивнијим становницима. Потребни су нам на пољима, у шуми, у дрвној индустрији“.
Старији радници
Место које је некада било писта војне академије налази се у пошумљеној области изван града. Власник пилане Олег Короцки купио га је 2003. године и поставио продајни простор у хангарима и на асфалту. Камиони су паркирани изван хала, пиле шкрипе и мирис шмрче прожима сушаре. Короцки, ћутљиви педесет петогодишњак чврсте грађе са трегерима и чврстим стиском руке, урања у столицу иза радног стола. Његова канцеларија украшена је картом Украјине на зиду, православним иконама и акваријумом. Није добро време за бизнис, каже. Посао који води Короцки усредсређен је на прераду дрвета. Његова компанија сече неке смрче и брезе и сама али већину купује на слободном тржишту. У његовој фабрици дрво се прерађује у грађу, пакује и отпрема даље. Производи сандуке за локално тржиште, али већина његовог дрвета се извози, каже. У Француској се од њега производи скупоцени намештај, у Шпанији се користи за производњу поклопаца за отмене креме.
Пре рата, Короцки каже, уобичајено је извозио у друге земље, попут Турске, Египта, Индије и Кине. „Било је могуће да се напакује контејнер баш овде, да се смести на воз који би га директно превезао до Црног мора“. Након руске инвазије, међутим, поморске линије биле су блокиране дуже време, и Короцки је отпочео да камионима превози своја дрва у Европску унију. Ових дана, украјински производи изнова могу да се извозе преко црноморских лука, „али сада, цена је превише висока“, жали се Короцки. И то није једини проблем са којим се суочава, наставља. Од тридесеторо људи које је запошљавао пре рата, само половина је остала. Двојица су убијена на фронту и још двојица су нестала. Други су или мобилисани у војску или су се прикрили како би избегли да буду послати на фронт.
„Наравно да нам штети“, каже Корицки уз уздах. „То су били технички вешти људ, специјалисти за превожење и рад на машинама“. А такви људи недостају у целој овој области: дрвна индустрија је најважнији привредни сектор у Хородњи заједно са пољопривредом. Како би надокнадио губитке, Короцки се окренуо према упошљавању жена и старијих радника. У једној од његових хала, жена у шездесетим годинама слаже палете за паковање дрвета. Двојица његових возача такође су превалили шездесету годину, каже Короцки. „Многи од оних који сада раде већ су у годинама за пензију“, каже. То је тренд који се може приметити широм земље, каже демограф Ела Либанова. Са становишта послодаваца, наводи, идеални радник је неко ко је већ прешао шездесету. „Такви људи више не могу бити мобилисани“, каже.
Прогутано шумом
У селима која окружују Хородњу, старци су често једини који су остали. Када је почела овде да ради крајем деведесетих година, каже предводник села Људмила Куца, било је више свега: више људи, више кућа, више живота. Шездесетогодишњакиња је из средишње Украјине. Половином осамдесетих година двадесетог века дошла је у Черњихив (руски Чернигов) на студије, престоницу истоимене области смештене сат времена јужно од Хородње.
„Тако се живело у Совјетском Савезу“, каже. „Нисте могли одабрати куда ће вас послати“. Куца је отпочела своју каријеру као наставник математике, упознала је ту свог супруга и настанила се у овој области. Почев од 1998. године, она је одговорна за девет заселака смештених у шуми. Раније их је било десет, али један од њих у потпуности је напуштен. У другима живи само по једна особа, док је у некима настањено три до пет особа. Неких осамсто људи је раније живело у овој области, али је сада њихов укупан број испод триста и само две од девет сеоских продавница и даље раде. „Људи су раније уобичајено долазили код мене“, каже, „али сада ја морам да посећујем њих“.
Куцина вожња протеже се путем прекривеним дебелим слојем песка у који се могу лако заглавити они који погрешно процене кривине. Пролази поред напуштених дрвених кућа, од којих неке убрзано пропадају. Неке су скоро ишчезле у растињу, као да шума покушава да их прождере. Нема ниједне улоге коју барем понекад није одиграла, каже Кутса. Понекад је у улози социјалног радника, други пут одржава ред или се ангажује као психолог. Овог јутра, помаже да се деца сместе на школски аутобус који их вози у Хородњу. Дан раније, присећа се, разрешавала је спор између комшија. „Возим кроз ово подручје и покушавам да решим проблеме које људи имају“, каже.
Многи од оних које Куца посећује имају рођаке у иностранству: ћерка њене секретарице иселила се у Шведску пре више година а библиотекаркин син отишао је у Израел 2020. године како би радио у грађевинарству. Војник на одсуству пита Куцу за савет о куповини куће; његова одрасла ћерка живи у Пољској. Током последњих пет или шест година, каже, око двадесет особа из њене заједнице села је отишло у Европску унију, готово десет одсто укупног становништва. „То иде отприлике овако: једна породица се исели, смести се у иностранству и онда проследи своје контакте. Једном када се путања успостави други је прате“. Осам сељана је побегло од када је почела руска инвазија, каже. Један, војник је убијен а двојица су настала. Руски напади свакодневно односе животе. Али емиграција и одлазак доприносе украјинској депупулацији много снажније од борби дуж линија фронта. Понекад, једна породица пролази кроз обоје.
Европска нада
Четрдесет деветогодишња Наталија Марченко, напустила је свој дом 12. априла 2022. године, непуне две недеље након што су се руске трупе повукле из ове области. Заједно са својим мужем и пет ћерки, укрцала се на минибус који је организовала градска власт и отишла. И Хородња је остала без једне од неколицине преосталих великих породица. ‚Имала сам само једну бригу‘, рекла је уплакана Марченко преко телефона, ‚безбедност моје деце‘. Већ је изгубила једно. Првог марта 2022. године, непуних недељу дана од почетка рата, руска ракета је погодила ваздухопловну академију у украјинском граду Харкову (украјински Харкив). Један од ученика био је двадесет четворогодишњи Марченковљин син Анатолиј, познат као Тоља, који је студирао да постане инжењер. Одмах је почео да раскопава рушевине покушавајући да из њих извуче преживеле када је друга ракета погодила објекат и убила га. Његово родно место Хородњу окупирале су у то време руске трупе и породица једва да је имала било какав контакт са спољашњим светом. Тоља је сахрањен недалеко од Кијева шест дана након своје смрти.
Породица, брзо је одлучила Наталија Марченко, побећи ће чим се укаже прилика. Одмах пошто је окупација окончана, она је напустила свој посао помоћника у продавници и њен муж, дрвосеча, је такође дао отказ. Окупили су своје ћерке и напустили земљу. Марченко је испричала своју причу преко Вотсапа. Породица се сместила у северној Шпанији, недалеко од Памплоне. Насупрот многих Украјинаца, њихов пут није се одвијао као кошмарна Одисеја. Мерченковљина ћерка је провела неко време у Шпанији, као ученица у оквиру програма спонзорства и њени некадашњи домаћини су понудили породици где може да се смести.
‘Живот је овде добар. Наши домаћини су дивни“, каже Украјинка. Породица живи бесплатно у двоспратној кући, каже. И посао који ради Марченко у старачком дому је само пет минута пешице одатле. Њен муж је нашао посао у кланици. Њихове ћерке почеле су да похађају школу три дана пошто су дошле и одавно су почеле да течно говоре шпански језик. И даље, каже Марченко, беспрекидно размишља о дому. Украјина је земља у којој је сахрањен њен син. Рођаци је зову свакога дана. Каже да она не зна да ли ће се икада вратити. „Имали смо планове у Украјини, али они су у потпуности урушени“, каже Марченко. „Нећемо поново да пролазимо кроз то“. Средњорочно, она се нада да ће Украјина постати чланица Европске уније. „Било би најбоље за нашу породицу уколико бисмо могли да отпутујемо кући без свих ових бирократских процедура – макар само ради посете“.Украјинска демографска судбина, великим делом, зависи од њених партнера на Западу. Известан ниво депопулације је неизбежан, верује демограф Либанова. Становништво је једноставно превише старо. Овај тренд не важи само за Украјину. Русија се такође суочава са сличним проблемима, иако је становништво земље четири пута бројније.
Гари Олсон: Да ли је Трамп у стању да испуни обећање о Украјини?
Међутум, Украјина располаже неким алаткама којима би могла да се бори против екстремне депопулације, верује Либанова. „Не само да би Украјинце требало охрабривати да се врате, већ би требало привлачити и људе из других земаља“, каже овај експерт. Побољшање квалитета живота би такође могло да допринесе повећаној стопи рађања. Пре него што се то деси, међутим, рат ће морати да се оконча. Безбедносне гаранције које ће Украјина примити биће од превасходног значаја.Тешко да ће се људи вратити у земљу суочени са неороченом претњом из Русије. Напротив, још више њих би у таквој ситуацији напустило земљу. Чланство у Европској унији било би кључно за економску будућност земље, каже Либанова. „Стимулисало би раст и модернизацију економије“.
Попут многих њихових земљака, народ Хородње већ дуго полаже своје наде у Европу. Пре рата, Данило, погинули зет Наталије Намис, надао се да ће пропутовати континент. Олег Короцки, власник пилане, има сина у Пољској и муштерије у Европској уније. Рат је принудио породицу Марченко да се располуте између Европе и њиховог дома – и они би сада волели да виде њих двоје како расту заједно. Андриј Бохдан, градоначелник и председавајући хромодом, верује да побољшана радна етика становника може да се повеже са Европом: многи у Хородњи, указује, имају везе са Европском унијом, без обзира да ли као сезонски радници или преко својих рођака. Његов дом можда се сада налази на граници између Украјине и Русије, каже Бохдан. „Али ја видим нешто другачије: будуће спољне границе Европске уније“.
Извор: Шпигел
