Пише: Милорад Дурутовић
Био сам на мору. Каква фантазмагорија!
Нијесам очекивао да ће људи на жалу прелиставати класичну литературу, али се, признајем, нијесам надао ни потпуној одсутности књига. Оне су, бар до прошлог љета, опстајале као лијепа плажна конвенција.
За неколико дана тог непрегледног дефилеа успио сам да угледам једног јединог читаоца. Тачније, читатељку. Плавокоса бакица, са дискретно стилизованим наочарима, сједјела је готово непомично, читајући књигу чији сам наслов, због неповољног угла, успио само дјелимично да дешифрујем: „Интрига у Амер…“ Ваљда „Интрига у Америци“. Можда „Интрига у Америци и…“ Одолио сам искушењу да претражим интернет и разријешим ту загонетку. Нека интрига остане интрига, јер свакако патимо од вишка информација. У неколико потеза прстом знамо гдје је ко љетовао, шта је јео и како се осјећао у тренутку кад је то забиљежио. Учинило ми се, дакле, готово непристојним да једну малу, аналогну мистерију лишим њеног достојанства.
Бакица је на плажи боравила искључиво физички. њено тијело било је ту, али је њена пажња била негдје другдје. Ни море, ни сунце, ни граја, ни дјеца у трку нијесу је дотицали. Није фотографисала ни себе, ни таласе, ни књигу коју је држала — што је у ововременом концепту плажног живота дјеловало готово субверзивно.
Плажа је, наиме, одавно престала да буде само простор сусрета са природом; постала је и сценографија. На море се, изгледа, долази и зато да би се показало да се на мору било. Некада је фотографија била успомена на догађај, док сада догађај све чешће постаје материјал за фотографију. Инверзија је потпуна: више не фотографишемо оно што нам се догодило, јер нам се, све чешће, догађа само оно што можемо да фотографишемо.
ТВ колумна Милорада Дурутовића: Читање стварности XXIV: Друга страна шале
Драган Јовановић Данилов је ту инверзију, поводом једног другог, али сродног искуства, ухватио у неколико изванредних стихова:
„Виде оно што гледају, гледају оно што не виде.
Ништа за њих није тако довољно незанимљиво
да се не би могло посетити и фотографисати.“
Море је тако истовремено и стварно мјесто и позадина. Зато на плажи понекад изгледа као да људи најживље бораве поред својих телефона, старајући се о њима као о кућним љубимцима. Поједини чак и не улазе у море. Подесе косу, подигну наочаре, намјесте пешкир, пронађу угао из којег тијело изгледа као да му је лако и природно — и мисија је завршена.
Дјеца су, срећом, још увијек заробљена у својој старомодној, наивној представи о обали. Она улазе у воду без калкулације, прскају се и копају, враћају се на пешкире са пијеском у сваком прегибу тијела. њихова игра још није сасвим научила да позира. Одрасли их, наравно, повремено фотографишу. „Хајде још једном!“ Јер скок је добар тек кад је добро снимљен.
Ипак, у тој истој представи постоји један лик који ми је био дражи од свих филозофских закључака о савременом човјеку. Човјек са крофницама. Он пролази кроз плажу са својом кутијом и периодично изговара оно једноставно: „Крофнице!“ Нема филтера, нема позе, нема приче о животном стилу, само производ и његова цијена, ако је уопште чујемо. Он је, на неки начин, најдиректнији човјек на плажи, јер нуди нешто што стварно постоји, што се може појести и што не захтијева никакав филтер ни профил…
Но поглед ми се стално враћао и оној плавокосој бакици, на њену књигу „Интрига у Амер…“ Бакица је била више од интриге, можда и несвјесна да је и она дио инверзије: непознатом посматрачу послужила је као слика о свијету у којем још постоји нешто што није потребно забиљежити да би се догодило. Нијесам желио да је фотографишем.
Извор: РТНК
