Пише: Милорад Дурутовић
Било из револта, било из крајње озбиљности, један мој професор је својевремено тврдио да би Његоша требало оставити на миру бар сто педесет година — не читати га и не спомињати. И све ми се више чини да је био у праву. Његоша можда најбоље разумијевамо онда када престанемо да га објашњавамо и покушамо његова дјела читати таман у његошевској самоћи.
Самоћа је темељ Његошевог свијета: присутна је у писмима, спјевовима, али и у самој историјској позицији у којој се нашао. Славно питање „А ја шта ћу, али са киме ћу?“ лебди над његовим стиховима као најкраћи аутопортрет, али нигдје та самоћа не досеже до самих човјекових почетака као у Лучи микрокозма, до оног мистичког „сиромаха“ који тражи изгубљени дом и правог оца. Његошев човјек ту израста као космичко сироче које живи у свијету, а зна да му свијет није коначни дом.
Иста се самоћа спушта и у историју, у лик владике Данила, којег прецизно дефинише једна једина дидаскалија: „Међу свима као да је сам.“ Данило је окружен племенима и гласовима, а ипак стоји издвојен пред одлуком коју други не могу да понесу. Распет између суровог права силе и дужности да се тирјанству стане ногом за врат, он се осамљује не да би разбистрио мисли, него да би сачувао срце у свијету који је потамнио.
Можда је управо у њему, као у пјесниковом алтер егу, оцртана она „трагична двогубост“ о којој је Андрић писао. Можда је у њему и она дубока лична језа коју је Исидора Секулић препознала у пјеснику што дјелује као најсамљи човјек рођен још од праоца Адама. Онај исти отшелник и самотњак који је могао да види вјекове испред себе — и који је, можда баш зато, у једном писму завапио: „да ми је да оставим све и одем на острво нечесово“.
Извор: РТНК
