Пише: Митрополит сингапурски и јужноазијски Константин
Превео са грчког: Никола Гачевић
Када се производња смањује, цијене расту. Када поскупе основне животне намирнице, сиромашније породице најприје смањују квалитет исхране, а затим и количину хране.
Глад не почиње онда када се тањир испразни. Он почиње мјесецима раније: када киша изостане, када пољопривредник не може да засије, када поскупи ђубриво и када једна породица схвати да иста врећа пиринча кошта више него што јој приходи допуштају. То је стварна опасност снажног Ел Ниња (El Niño)*, који се развија током 2026. године.
Према анализи коју је објавио Свјетски економски форум, заснованој на процјенама Свјетског програма за храну, снажан Ел Нињо могао би до краја 2027. године гурнути додатних 49 милиона људи у стање акутне несигурности у снабдијевању храном.Укупно би се чак 274 милиона људи у 45 рањивих земаља могло суочити са глађу кризних размјера или још тежим стањем. Бројке су застрашујуће. Ипак, још више би требало да нас забрине сплет узрока који до тога доводе.
Ел Нињо не долази у економски стабилан свијет. Он затиче ратове, скупу енергију, потешкоће у снабдијевању ђубривом, оптерећене јавне финансије и крхке ланце снабдијевања. У Азији је чак и пиринач — свакодневна храна милијарди људи — под притиском, јер се раст трошкова производње поклапа са опасношћу од смањених приноса. Средња Америка и јужна Африка убрајају се међу најугроженија подручја. Понегдје ће кише изостати, понегдје ће закаснити, док би у другим областима поплаве могле уништити и оно што је успјело да преживи сушу.
Христијанизација без прихватања Христа — зашто је Западу потребно ново читање историје
И тада проблем престаје да буде метеоролошки. Када се производња смањује, цијене расту. Када поскупе основне животне намирнице, сиромашније породице најприје смањују квалитет исхране, а затим и количину хране. Сиромаштво се продубљује, друштвене напетости расту, а кретање становништва се појачава. Владе уводе ограничења извоза како би заштитиле сопствена тржишта и, покушавајући да ријеше национални проблем, несташицу преносе на сусједне земље. У томе се крије и кључна политичка поука. Хуманитарна помоћ, када људи већ гладују, неопходна је, али представља најскупљи и најболнији облик реаговања. Када је породица већ изгубила љетину, приходе и могућност да купи храну, криза је већ далеко одмакла. Стога се истинска политика не састоји у управљању посљедицама катастрофе, већ у њеном спречавању.
Ел Нињо не можемо зауставити. Али можемо одлучити хоћемо ли га дочекати са пуним складиштима, организованом пољопривредном производњом и јасним планом или ћемо, још једном, постати свјесни кризе тек када се тањири већ испразне. И можда се управо у томе крије најнеугоднија истина. Човјечанство данас располаже сателитима, метеоролошким моделима и научним средствима која могу мјесецима унапријед упозорити на оно што долази. Зато не може сваки пут тврдити да је било затечено. Храна се не смије посматрати као још једно оружје економске моћи. Јер у 21. вијеку глад није само природна катастрофа. Она је неуспјех планирања, међународне солидарности и, на крају, политичке одговорности.
*Ел Нињо значи снажну климатску појаву изазвану необичним загријавањем површинских вода тропског дијела Тихог океана, која ремети временске прилике широм свијета.
Извор: Дневна новина Апогевматини
