Пише: Милорад Дурутовић
Читајући „људе“, обимну лирско-наративну композицију из књиге „Поуздано мерење“ Амара Личине, лако се можемо присјетити Умберта Ека и његових „Бескрајних спискова“. Ипак, млади пјесник из Новог Пазара не набраја свијет, бродове, родослове нити друге ековске бескрајности, него — људе. И ма колико овај попис у почетку дјеловао као инвентар „мојих људи“ (укупно 77), врло брзо постаје јасно да је списак овдје нешто много више од обичног књижевног поступка. Пописујући људе, Личина покушава да ухвати оно што по својој природи измиче сваком бројању.
Композиција почиње једноставно: „Први мој човек, / Кемо“. За њим редом пристижу Рашо, Рифко, Смаил, Ибро, Мирза, Јуко, Јаско… Како списак нараста, тако престаје да буде једноставан. Чињеница да се људи нижу као бројеви већ сама по себи уноси извјесну бизарност, поготово када схватимо колико мало о њима сазнајемо: тек занимање, навику, несрећу или један догађај по којем их пјесник памти. Неко остаје у сјећању по трагичном удесу, неко по бизарној навици, а неко по псеудопоетичној чињеници — попут љепоте своје кћерке:
„Тридесет четврти је Берко,
лепота његове кћерке
најбитнији је податак о њему.“
У том раскораку између броја и живота настаје једна од најзанимљивијих напетости ове поеме. Личина прави каталог судбина ослобођених свега онога што обично сматрамо важним у званичним биографијама. Нема датума, школа, функција, признања ни заслуга — нема ничега од онога чиме се људски живот иначе потврђује пред заједницом. Остаје човјек и једна ситница по којој је запамћен. Но, баш та ситница понекад открива више од биографије. Примјера ради, у једној строфи каже се:
„Четрдесет трећи је Хидо,
није знао разлику између
свекрве, таште, јетрве, заове и свастике,
био је нежења“,
чиме се та ситница додатно усложњава. Остаје нејасно да ли Хида примарно означава то што је био „нежења“ или пак то што није знао „разлику“. (Мада, имајући у виду Личинин цинизам, и то је свеједно.)
У томе „људи“ природно улазе у ширу слику „Поузданог мерења“. Сам наслов књиге већ у себи носи парадокс: шта се уопште може поуздано измјерити у људском постојању? Пјесниково мјерење није мјерење сатом или метром, већ мјера проживљеног и искуственог, што је наговијештено и уводном пјесмом по којој је књига добила име:
„Тада сам видео
да ниједан од многих сатова
у радњи не показује исто време,
а сајџија на руци имао само наруквицу.Када сам изашао
поново сам прочитао натпис
Радно време:
Између два мрака.“
Та искошена слика стварности понекад говори истинитије од оне правилне, па је и овдје искошена мјера заправо једина поуздана мјера — односно једини начин да се до истине дође. У том смислу, „људи“ Амара Личине имају нешто од свијета у којем се ред (бројање, евидентирање) успоставља управо зато да би се показало колико је стварност отпорна на сваки поредак. Бројеви дају само привид савршеног реда, а што их је више, то је очигледније да поредак није довољан. људи се могу пописати, разврстати и означити редним бројем — али се не могу измјерити. Бројање тежи коначном збиру, завршеном билансу, попису послије којег више нема ничега.
Међутим, потпун попис људи донио би нешто сасвим друго. Пописати све значило би обухватити све њихове животе: све оно што се догодило и све што је могло да се догоди. То би био апокалиптичан чин, то јест тренутак у којем би се списак завршио заједно са свијетом који пописује. Отуда „људи“ Амара Личине функционишу као својеврстан каталог пролазности, док се сам чин набрајања, као покушај поузданог памћења, отвара према бесконачности. Поезија се тако заснива као нека врста алтернативне евиденције, као начин да се сачувају бар они који су били важни једном једином човјеку.
Отуда, ваљда, и тренутак када би мјера требало да буде најпрецизнија: бројеви нестају. „Претпоследњи је Миго, / брат ми, / он је далеко и шаљем му загрљај“, а потом: „Последњи мој човек сам ја.“ Све се, и то на крају поеме, одједном мијења, те списак добија другачији, неочекиван значај. Нема више занимања, навика, несрећа ни анегдота. Остаје однос („Брат ми“), а онда и чист идентитет („сам ја“). Лирски хроничар више није изван списка — он улази у њега, те се бројање више не обавља споља, већ изнутра. А ако је онај који броји истовремено и један од оних које броји, онда се списак више не може завршити, постајући метафора бескраја.
Извор: РТНК
