Да ли ћемо постати рудари Европе?

Ово је питање које се по логици ствари само намеће. Рио Тинто се изгледа већ договорио са режимом да послије избора почне експлоатација. Дозволу за тај посао треба да добију до краја године. Европљани желе чисте ријеке и ваздух, плодне њиве и уређена села; док ми треба да постанемо рудари Европе.

Са протеста против рудника јадарита (Фото: Balkan Green Energy News)

Да ли је могуће да смо толико остали без елементарне моћи расуђивања?!

Све важне установе ћуте

Недавно се огласило Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ саопштењем у којем обавјештава јавност да су се у два наврата писмом обраћали патријарху у вези пројекта Јадар и Рио Тинта. Удружење се обратило патријарху са жељом да он својим ауторитетом стане иза ове иницијативе која се противи отварању рудника. Како и сами констатују, добили су МУК. С теолошке тачке гледишта, о проблемима екологије и заштите животне средине могли би се написати томови. Патријарх није био у стању да каже ниједну ријеч.

Додуше, ни остале релевантне институције ове земље још нису реаговале, а како изгледа, и не мисле тако нешто. То се, прије свих, односи на Универзитет у Београду и осталим градовима, као и на Српску академију наука и уметности (САНУ). Дакле, двије највише научне и образовне институције у Србији и даље ћуте. У најмању руку као да се ово дешава у подсахарској Африци или Јужној Америци. Немогуће се не запитати: ли су свјесни представници и запослени у овим установама да они треба да буду памет овог друштва и народа? Да ли су заборавили да извјесне друштвене привилегије, изискују додатну одговорност?

Посебно је чудно и понашање студената, који су спремни да се дигну на протест, ако им поскупи менза или их исељавају из домова, а тек ако им се ускрати неки испитни рок. Увијек сам био на страни студената, и као универзитетски професор, то и даље остајем. Али зар нису студенти ти на којима остаје ово друштво и народ? Као да Србија неће требати њима и њиховој дјеци. Ко се заноси одласком у иностранство, нека буде сигуран да га у иностранству неће чекати „објешени колачи“. Довољно се само присјетити Шантићевих стихова: „Остајте овдје!… Сунце туђег неба, // Неће вас гријат’ кô што ово грије“.

Зачуђујуће је да су и опозиционе странке доста уздржане по овом питању. Можда се плаше да се случајно неком у иностранству не замјере? Или то можда чувају за кампању у борби против ове власти – што би било свакако прихватљивије. Мислим да сви политички фактори треба да буду свјесни опасности која се надвила над Србијом. Ако се са неким треба замјерити у иностранству, онда су то свакако питање експлоатације литијума у западној Србији и политичко питање Косова и Метохије. То су ствари на које ми као народ не можемо да пристанемо, ако желимо да будемо своји на своме.

Интереси изнад свега

Посљедњи потези европских дипломата недвосмислено показују да европској дипломатији није превише стало до демократије у Србији, као ни до оних њених грађана који су искрено наклоњени евроинтеграцији.

„Губимо ми који све то нијемо и готово незаинтересовано посматрамо“ (Фото: bastabalkana.com)

То се види посебно у наступу европарламентараца који су требали да посредују у разговору режима и опозиције у вези са изборним условима. Извјештај Европске комисије за Србију је практично режимски нашминкан. Канцеларка Меркел је пред одлазак у политичку пензију дошла да обиђе свог пулена. Људска права, слобода медија, фер изборни услови у овом тренутку не занимају европске званичнике. Они на нашу стварност гледају из сасвим другачијег угла, а то је угао њихових интереса, који нажалост нису и наши интереси. За то је, прије свега, крива неодговорна власт, која је спремна да олако тргује са виталним националним интересима.

Извјесно је да читава политика Европске уније благонаклоно гледа на један недемократски режим у Европи. За тако нешто морају да постоје озбиљни разлози. Два су сасвим очигледна. То је да тренутни режим призна Косово и Метохију и да пружи политичку подршку експлоатацији литијума од стране Рио Тинта. У тој игри и режим и европске дипломате су добитници. Први, јер несметано могу да раде шта год хоће по Србији, други јер треба да добију рудник литијума далеко од својих кућа и да своју животну средину штите све већом употребом аутомобила на електрични погон.

Ко губи? Губимо ми који све то нијемо и готово незаинтересовано посматрамо. Када Европљани остваре своје интересе, могу се и дистанцирати од садашњег режима и подржати неку другу опцију, која ће осјећати дуг и захвалност према иностраним патронима. А шта ћемо ми имати од свега тога: окрњену и девастирану земљу, земљу рудара и загађене животне средине.

Ово је можда шанса?

По ко зна који пут смо у својој историји пред великим изазовима. Раније смо барем имали некакво унутрашње јединство. Сада ствари дјелују прилично забрињавајуће. Сада смо поробљени изнутра, а „пријатељи“ споља помажу поробљивачу. Дефинитивно смо препуштени сами себи. Али у свим тим неприликама има нечег и позитивног. Ситуација је толико огољена да је сваки иоле свјеснији човјек савршено јасно може сагледати.

Питање је само да ли смо у стању да се изборимо пред овим изазовима? Да ли смо у стању да се одупремо и живимо као сав нормалан свијет или нас чека улога европских рудара, који се више и не могу сјећати историје, јер су је издали?

У том смислу, крајње је вријеме да се пробудимо и почнемо сами кројити сопствену судбину. Страх од губитка Косова и Метохије, као и експлоатација литијума у Јадру могу да буду покретачи националног отрежњења; то може бити и јак опозициони наратив у борби против режима. Управо таква опасност може извући из нас додатну енергију да се супротставимо пријетећем злу и заштитимо себе и будућа покољења, а и част пред прецима и витезовима који су животе дали да би ми имали гдје живјети, и бити своји на своме.

Родољуб Кубат (аутор је професор Православног богословског факултета у Београду)

Извор: Direktno.rs