Пише: Милорад Дурутовић
Један, два, три, четири – СТОП – пет, шест, седам, осам, девет, десет! „Нетко бјеше Страхинићу бане,/ бјеше бане у маленој Бањској,/ у маленој Бањској крај Косова/ да такога не има сокола.“. Сасвим је разумљива, у извјесном смислу и оправдана „нервоза“ једног српског модернистичког пјесника и потоњег каплара Станислава Винавера у вези са епским десетерцем, то јест невољама које производ тај метрички „калуп“.
Међутим, узмимо да читамо шта год хоћемо из нашег епског корпуса и брзо ћемо схватити да тај „калуп“ прати ритам нашег дисања. „Ђевојка је своје очи клела/ ‘Чарне очи, да би не гледале/ Све гледате, данас не виђесте/ ђе прођоше Турци Лијевљани,/ поведоше из горе хајдуке/ Вујадина са обадва сина“.
Неки су наши модернистички пјесници уложили много труда да узму који удах више од десетерца. Тако се, на примјер, наш драгоцјени Јован Дучић често гушио у дванаестерцу (александринцу). Тражио је даха на европском метричком хоризонту. Па ипак, по мом увјерењу своје најбоље пјесме Дучић ће је написао у осмерцу, који је само њежнија, „женска“, мјера нашег десетерца. Погледајмо колико митског одзива и народне лирике има у овим Дучићевим стиховима: „Све војске ноћи језде,/ заставе мрака вихоре; ветар је разнео звезде/ и задње лишће са горе“ („Песма мрака“).
Тијесан је био десетерац и бесмртнику Његошу у космолошком спјеву „Луча микрокозма“, те се досјетио да спјев „десеткује“ у строфе по формули 10 (слогова) х 10 (стихова). „С точке сваке погледај човјека,/ како хоћеш суди о човјеку – тајна чојку човјек је највиша./ Твар је творца човјек изабрана!/ Ако исток сунце св‘јетло рађа,/ ако биће ври у луче сјајне,/ ако земља привиђење није,/ душа људска јесте бесмртна,/ ми смо искра у смртну прашину,/ ми смо луча тамом обузета“. Мало ли је – за вјечност!
