Пише: Кејт МекКускер
Ирци једноставно ћаскају о свему. Волимо да причамо приче и да водимо дуге разговоре. У ниједној другој земљи не бисте могли сат времена да причате о времену,” каже Ејлинг Кенингам, власница антикварне књижаре Ulysses Rare Books у улици Дјук у Даблину.
Баш тако, овде сам већ 50 минута, и дуго смо причале о свему, од библијских киша у Дониголу до тога зашто више људи који уђу у њену антикварницу изађу са примерком Џојсових Даблинаца него са Уликсом. (Кенингам мисли да је то зато што је прво дело приступачније – иако ту постоји и та ситница у вези са првим издањем Уликса које је објавила паришка књижара Схакеспеаре анд Цомпанy које кошта готово 30.000 евра, односно око 25.500 фунти.)
У Даблину сам да бих открила зашто Ирска, земља коју можете прећи за неколико сати, има тако велики утицај када је реч о књижевности. Допринос Ирске чине четири добитника Нобелове награде за књижевност и шест добитника Букерове награде; њен главни град је био четврти УНЕСКО-ов град књижевности 2010. године; а такође у њему цвета мрежа часописа, издавача, књижара, фестивала и пристојно финансираних библиотека. Међутим, Ирци нису толико изненађени својим изузетним доприносом у виду сјајних књижевних дела колико су то они преко мора који покушавају да схвате њен прекомерни уплив на листе награда или културну доминацију Сали Руни.
“Ја заиста мислим да Ирци воле да забављају”, каже списатељица и критичарка Никол Флатери док пијемо кафу у Стоунибатеру, комшилуку у центру града који је у последњих неколико година хипстеризован (и који називају даблиншком верзијом бруклинског Вилијамсбурга у Њујорку). “Кад год изађем с групом пријатеља које дуго нисам видела, сви једва чекају да кажу: ‘Чекај да ти испричам,’ и већ имају припремљену причу.”
Флатери је ауторка две књиге које су добиле хвалу критике – у питању је збирка кратких прича Покажи им добар провод, (Show Them a Good Time), за који је добила шестоцифрени уговор за две књиге са издавачком кућом Блумсбурy и прошлогодишњег романа Ништа нарочито (Nothing Special), о тинејџерки која ради као дактилографкиња у фабрици Ендија Ворхола. Расправе о књижевном успеху Ирске често су помало грубе, каже она, због тенденције да се он представи као да се “десио преко ноћи”. “Али, знате све те људе и знате да је то захтевало године напорног рада и одбијања. А ви видите само сјајан резултат. Иза тога стоји много више.”
Кључни фактори подразумева и Уметнички савет који брине о књижевности и култури међугенерацијске добронамерности. Такође, Ирска се последњих деценија значајно променила, направивши велике кораке у ослобађању од утицаја Католичке цркве да би легализовала развод, истополне бракове и абортус. “Можда је то само због мојих година, али заиста ми је фасцинантно како млади писци сада слободно говоре ствари на начин на који ми јако дуго нисмо могли”, каже Ивета Харт, из књижаре Books Upstairs, најстарије независне књижаре у Даблину. “Све ствари које су годинама биле потиснуте сада излазе на видело. Ирци излазе из стида на светлост дана.”
Ирска – корак ближе уједињењу
Сара Банан је председавајућа у Уметничком савету Ирске за књижевност (An Chomhairle Ealaíon) од 2007. године. “Сада постоји много више ирских писаца него што сам мислила да ће икада бити могуће,” каже она. Постоји изобиље књижевних часописа као што су Stinging Fly, Dublin Review, Banshee, Tangerine и Tolka, док већина најбољих дела долази не од ирских исељеника у Лондону или Паризу, већ од оних који су остали овде.
“Наш приступ књижевности веома је фокусиран на појединачне писце и на то да се осигура да њихова дела дођу до публике,” каже Банан, која је такође и романописац. “Истичемо велики значај наших стипендија. Буџет за то износи готово 2 милиона евра – а то је само новац који иде директно појединачним писцима како би могли да одвоје време да раде на својим пројектима.” Највећа од ових награда је Next Generation Artist – стипендија до 25.000 евра која је додељена некима од најбољих и најумнијих аутора у земљи, укључујући Флатери, Нив Кембел и Шинејд Глисон.
“Стипендије су увек биле ‘без условљавања’, на неки начин,” каже Банан. Другим речима, нико вам не куца на врата после шест месеци да тражи књигу. Ирска такође има пореско изузеће на приходе уметника до 50.000 евра и покренула је пилот програм основног прихода за 2.000 уметника који износи 325 евра недељно.
Буџет за књижевност за 2024. годину којим располаже Банан износио је 6,6 милиона евра – што је отприлике 5% укупног буџета Уметничког савета од 134 милиона евра. Али то не обухвата књижевне програме у оквиру уметничких центара и фестивала које подржава Уметнички савет, нити (национална агенција, прим. прев.) Literature Ireland, која преводи и промовише ирску књижевност у иностранству. Такође, не обухватаni Aosdána, удружење од око 250 најугледнијих уметника и уметница у земљи (међу којима су Ана Енрајт, Себастијан Бери, Колм Тоибин и Клер Киган), које неким члановима нуди стипендију како би могли да раде као професионални уметници.
Када се све то узме у обзир, она процењује да књижевност чини 6% до 7% укупног трошка Уметничког савета – што није мало, али није довољно ни да се сав књижевни елан земље припише искључиво финансирању. Приписивање свега финансирању такође занемарује нови талас узбудљивих гласова – Мајкл Мејџ, Рејчел Коноли и Сузана Дики, да поменемо само неке – који долазе из Северне Ирске, где је јавно финансирање уметности најгоре у Великој Британији.
“Када погледате југ, то је читав екосистем који иде чак и даље од грантова и стипендија”, каже списатељица из Белфаста Венди Ерскин. “То су фестивали, то су часописи, то је цела инфраструктура која једноставно омогућава људима да пишу.” Ерскин, која је објавила две збирке кратких прича и припрема роман, није озбиљно почела да пише до својих касних 40-их, када је једном недељно узимала слободно поподне на послу директорке у средњој школи у Белфасту да би похађала радионицу писања коју је организовао Stinging Fly. Издавачка кућа тог часописа објавила је њену прву збирку кратких прича Слатки доме (Sweet Home) 2018. године, пре него што ју је објавио Пикадор у Великој Британији наредне године. “Заиста мислим да није било Stinging Fly-a, нико ме не би објавио”, каже она. “Нисам била објављена до својих 50-их. Нигде није писало да сам икада раније објављивана и нисам освајала никакве награде. Мислим да то за маинстреам издаваче не би била превише привлачна опција.”
Иако сумња у идеју о ирској књижевној сцени – “То није Дороти Паркер у “Алгонкину” [хотел у Њујорку],” нашалила се – Ерскин је једна од многих савремених писаца и списатељица који су своје прве кораке направили на страницама Stinging Fly-a. Овај часопис се готово подједнако често спомиње као и Уметнички савет од стране свих који имају неко мишљење о узбудљивој ирској издавачкој сцени. Кевин Бери, Колин Барет, Данијел Меклафлин, Клер-Луиз Бенет и Флатери су сви објавили своје прве збирке кратких прича код ове издавачке куће. Прво објављено дело Сали Руни биле су две песме у овом часопису 2010. године; касније је она била његов уредник, између 2017. и 2019. (“Причао сам јуче с једним писцем који ми је рекао колико су били задовољни кад их је Сали Руни одбила са образложењем”, смеје се оснивач и издавач часописа, Џеклан Мид). Руни је управо напустила место председавајуће одбора пред објављивање свог новог романа Intermezzo, које ће бити идућег месеца. “Не знам како Салин свакодневни живот изгледа у овом тренутку,” каже Мид емпатично. “Очигледно је да јој је најдража ствар на свету писање романа и још увек успева да то ради.”
Састала сам се са Мидом у канцеларији Stinging Fly-a која је смештена у малом простору у Либертиесу, историјском радничком насељу у центру Даблина. Основан 1997. године, часопис не само да је пружио платформу неким од најпопуларнијих писаца са острва у раној фази њихове каријере, већ је такође утабао пут за новије часописе који ничу широм земље.
Али управо је заједница коју је створио Мид изнедрила идеју о ирској књижевној сцени – иако стичем утисак да су писци овде помало уморни од одговарања на питања о Руни и “сцени”. “Кроз заједницу која се окупља око књижевних часописа упознате друге писце,” каже Флатери. “Не кажем да то мора бити цео свет – многи људи пишу и објављују књиге сами – али мени је било заиста корисно да имам групу људи с којима бих могао да причам о раду. Писање је усамљенички посао. Сјајно је имати некога попут Џеклана који каже: ‘Верујем у твој рад.’”
Отворени конкурси су кључни део онога чиме се бави часопис. Мид каже да нема жељу да часопис буде само за затворен круг, чак и ако је међународно интересовање нагло порасло након недавног чланка у New York Times-u. Он процјењује да је сада 30% од око 2.700 претплатника часописа ван Ирске. “Важно нам је да ирски писци имају прилику да буду објављени код куће.”
Без икаквог самохвалисања, Мид приписује ирску књижевну доминацију финансирању, али и чињеници да су “овде добро писање и добро приповедање још увек веома цењени у широј заједници – док су на исти начин они угрожени на другим местима.”
У другом делу града, у Центру за културу и баштину Bank of Ireland, туристи су се окупили да чују речи Шејмуса Хинија на изложби посвећеној његовом животу и делу. “Долазили су Американци који су излазили плачући”, каже Кива Бернс, асистенткиња за посетиоце. Изложба под називом Seamus Heaney: Listen Now Again је пројекат под вођством Националне библиотеке Ирске, која чува архиве нобеловца.
Јавне библиотеке у земљи су живе и здраве, са порастом броја позајмица књига од 31% у 2022. у односу на претходну годину. Ирска је управо покренула програм који нуди бесплатну торбу с књигама на енглеском или ирском језику сваком детету које креће у школу, а има и завидан програм бесплатних разговора са ауторима које води лауреат за фикцију Тојбин и који финансира Уметнички савет. “Ирска воли своје библиотеке, и писци воле ирске библиотеке, а права веза међу њима постоји захваљујући ангажованим читаоцима,” каже Стјуарт Хамилтон, шеф развоја библиотека у Агенцији за управљање локалном владом.
Такође, књижаре које посећујем су пуне у складу са земљом која има своју верзију Gogglebox-a (британски ријалити, прим. прев.) за књижевне клубове. Враћајући се у Стоунибатер, док Флатери позира за фотографију, улазим у, издавачку кућу са пратећом књижаром, где асистенткиња уредника Енејда Насај ради на каси између читања рукописа. “Имамо четири стално запослена, и сви читамо као луди,” каже оснивач и издавач Антони Фарел. Муштерија по имену Каролин Флин управо је свратила да покупи књигу коју је видела на Инстаграму. Каже ми да “увек бира ирску књигу” за свој књижевни клуб у Лондону. “Морам да престанем то да радим.”
The Lilliput Press, основан 1984. године и који објављује белетристику и публицистику, одабрао је Донала Рајана из гомиле послатих рукописа и објавио његова прва два романа – The Spinning Heart, koji je osvojio Gardijanovu nagradu za najbolju prvu knjigu 2013. godine, i The Thing About December – пре него што је потписао за Penguin. За Фарела, који је годинама живео у Лондону пре него што се вратио кући, питање зашто су ирски писци тако добри није загонетка. “Постоји кохерентност у ирској култури коју Британци на неки начин немају. Ирски идентитет је врло јак, а опет разнолик. Мислим да је величина земље савршена. Можете је целу упознати за живота.”
Извор: Глиф
