Пише: Борислав Пекић
Први дио
Јуни 3. 1968. Дан врео, загушљив. Седим на улици испред „Сложне браће“. Долази К. Л. Узбуђен је. „Знаш ли шта се дешава?“ „Не, не знам шта се дешава.“ Кажем равнодушно, нерасположен сам, већ неколико дана вози се мој Арсеније Његован Двојком, поред Калемегдана, ускоро ће се вратити на Косанчићев венац да умре, а ја осећам да роман немам. (Арсеније је ту, али нема стварне приче, „капе“ како је говорио Р. Ђ.), да ходочашћу недостаје снажан завршни акценат који би драматски контрапунктирао виђењу са Симонидом и докрајчио његово срце. „Шта се дешава?“ Питам. „Студенти иду на Београд.“ Не схватам одмах домашај ове вести, још увек сам са Арсенијем у проклетом трамвају који га води на реку, па одмах затим Малим степеницама кући, а да сем неколико успомена – што их је могао имати и тамо, у својој соби, седећи с догледом крај прозора – да сем тих успомена ништа није доживео, и да због њих, ако само оне остану, ни сада, после двадесетседам година, није морао излазити …
Протесту због догађаја у Пољској, писмима подршке чешком пролећу, придружујем сада и интензивно потписивање за студенте. Налазим се у еуфорији потписивања – писање у међувремену потпуно обустављам, остављајући старог Арсенија да куња у Двојци – потписујем све што ми било ко понуди … С групом ad hock сакупљених писаца најпре опет нешто потписујем, а затим с њима одлазим на Философски факултет. Призор у унутрашњем дворишту је импресиван. Подсећа на Конвент у време Француске револуције. Говори се много и јасно. Захтева се такође много, али мање јасно. И од нас неко треба да говори. Гурамо напред Б. М. Беседи добро и кратко …
Цело пре подне проводим између Француске 7 и Философског факултета, редакције Књижевних новина и Акционог одбора студената. Припремамо број листа који ће једини донети и оно што о 3. и 4. јуну сами студенти имају да кажу. Са мном је и Р. С. Агилан је и неуморан. У Редакцији ради Д. П. Атмосфера је напета, пуна ишчекивања. Ја ништа не очекујем. Свестан сам потпуно бесмислености свега што се догађа, али се не одупирем плими. Пријатно је бити ношен некуда. Ни куда није важно. Увек се, ионако, на исто место стиже …
Борислав Пекић: Трагом београдског ходочашћа Арсенија Његована
У дворишту ФФ разговарам са професором М. Ж. о мом рођаку, такође професору универзитета, З. Д. „Он је изгубљен случај.“ Каже Ж. Не знам колико је З. Д. изгубљен, али знам да ће М. Ж. то врло ускоро бити … Од професора ми се највише свиђа Љ. Т. Према мом професору Логике М. М., од кога сам научио да дијалектику треба обожавати, али се формалне логике држати, гајим подозривост. Слободоумност базирана на веровању у објективне историјске нужности нужности сасвим ми је страна …
Једва долазим кући. Тамо ме чека супруга Љ. Ради на Архитектонском факултету и сва је у ватри „младотурског заноса“. Ни код куће, дакле, нема одмора. И тамо је у току перманентан митинг. Враћам се на ФФ …
Све чиним да према догађајима задржим извесно растојање. Не знам припада ли оно писцу или човеку. И прљавим се триковима служим. У првом реду сарказмом. Не ширим око себе дефетизам, толико далеко не идем (осим пред Љ., чији ме безрезервни ентузијазам нервира), дефетизам је за унутрашњу употребу, руку под руку са урођеном скепсом покушава да обузда моје емоције које се сасвим неграђански, не-његовански понашају. Понашају се као да их се све то што се догађа стварно тиче. (Док би морало да ме се не тиче, природно би било да ме се не тиче, поготову нипошто толико да играм неку врсту курира „левих идеја“ између Студентског трга и Француске 7.) … Кад год се од тих младих људи удаљим ма и корак, сместа остарим, сместа упадам у рутину скепсе и духовног конформизма. Кад год сам са њима – млад сам и сасвим луд … Оно чега никако не могу да се ослободим је известан смисао за смешно, за парадокс, за наличје узвишености. Вређа ме што ме ствари насмејавају и кад су најозбиљније. Али у свему, испод монолитности заноса, има нечег нескладног, нечег гротескног. (Било би вредно спознати шта је то.) …
У дворишту ФФ упознајем се са Д. М. Имамо слична искуства, али на различитим странама. Има топао осмех човека који је патио. Привлачи ме. И он и његова литература … Пева се Интернационала. Седи се на земљи и пева Интернационала. У даљини, између две девојачке косе блиста се ћела М. Г. Пева Интернационалу као да му је у детињству била успаванка. (Хоће ли и то признати свом исповеднику?) Иза мене је Д. К. сјајних очију и разбарушене косе. Посматра студенткиње. „Сад их треба хватати.“ Каже. „Сад не знају шта чине.“ Светогрђе смањује готово неподношљиву напетост … С. Ж. рецитује Бихнеровог[1] Робеспјера. Кочије изобиља и тако даље. Искренији је и бољи него на позорници. Овде верује у оно што каже. Овде су, уосталом, мора веровати у оно што се каже, или ћутати. Лаж се одмах препознаје. (Не знам како се проводи. Никакво насиље још нисам видео.) Само, колико ће та чистота трајати? Ма колико траје, трајала је …
Редовно слушам предвечерње сократовске дијалоге Н. М. са својим ученицима у логици, Бајецом, Затезалом и нашом штампом. Премда му саговорници нису равни, његова реторика не живи само од те неравноправности, она се уздиже изнад повода, постаје компендијум здравог разума. Изненађен сам мање његовим аналитичким даром, високом интелектуалном концентрацијом, артикулисаношћу, вештином да безначајне симптоме генерализује у начела која инспиришу, па ни приличном, али бестрасном уједљивошћу – свим тим особинама располагао је, наравно у зачетку, Н. М. још у Трећој мушкој, коју смо пролазили у истом одељењу – а више његовом спремношћу да се, упркос својој резервисаној природи и уздржаности, нечему у потпуности преда …
Други дио
Са Љ. на тераси хотела “Славија”. Један од ретких тренутака кад смо заједно. Настојим да стишам њено одушевљење. “Летиш, пашћеш.” Кажем. “Више волим да паднем, него никад да не полетим.” Одговара ми, постиђујући ме. Не показујем јој колико је у праву, и колико мени треба напора да јој се у летењу не придружим. Објашњавам јој да је ствар изгубљена, и зашто. Зашто мора бити изгубљена. “Што је онда подржаваш?” Пита љутито. Покушавам да будем духовит. “Баш зато.” Кажем. “Допадају ми се ствари без будућности. Волим пропадања. У њима сам у свом елементу.” Ћутимо. За тренутак се осећамо удаљени једно од другог. Између летача и оних што по земљи пузе никад није било разумевања. Први су на друге одозго издашно пљували, а други се, попут стрвинара, кад летачи падну, скупљају око њихових раскомаданих лешева, да уживају у крви и туве поуке …
( ) је на Универзитету, али не учествује у ономе што се сада већ зове Покретом. “Мени ово личи на револуцију.“ Каже. „А ти знаш како ми у револуцијама пролазимо.“ Падају ми на памет Арсенијеви „крзнени оковратници“ у Соловкину, крвава тела у јамама, једна идеја почиње да се формира …
Пролазим сам још једном цео Арсенијев пут од Косанчићевог венца 17 до реке, али га сада продужујем према славном Подвожњаку. Оно што ће докрајчити Арсенијево срце, coup de grace историје нанет његовом већ подробно начетом духу, налази се овде већ као успомена. Црвена застава, црвене крилатице, црвена крв. И само Арсенијев згужвани црни шешир на земљи …
Љ. на грудима носи амблем Црвеног универзитета „Карл Маркс“. Не кажем ништа, али ми право није. Подршка је једно, припадност друго. Пита ме зашто и ја не носим амблем кад га имам? Добијам напад, дерем се како га не носим јер нисам марксист и јер моја боја, ако је уопште имам, није црвена, него бледоружичаста. „Ја сам фосил, Титир, проклети анархолиберал, за кога не постоје никакве проклете објективне нужности. Ја се нужности грозим, ја све нужности набијам на …
Александар Живковић: Борислав Пекић на Теразијској чесми, 11. марта 1991. у 5 ујутру
( ) доноси вести. Он је увек пун новости. Ј. Б. су извиждали на Правном факултету. Покрет се радикалније „заноси у лево“. Истовремено и природно прокламује се хигијенско одстојање од свих облика „старе опозиције“. Радијус ( ) је невероватан. Личи на мачка у чизмама од седам миља …
Сестра мог друга Д. З. има сина. Треба са мајком да дође код нас. Дечак пита: „Јел’ код оне буржујке?“ Затим моја ћерка пита мене: „Тата, буржуји, јесу ли то људи без ичега?“
Сала хероја на Филолошком. Говори песникиња М. А. Њена ћерка је у Покрету. М. А. има, дакле, овде и породичне обавезе. Но, не чини се да су само то. Скојевски искрено делују њене речи. Као да жали за младошћу … И уопште, свуда унаоколо шуњају се старци са ужагреним очима које живе свој други живот. Политички мртваци устају из гроба у овом сумраку реда и поретка, „ноћи великог чишћења духа“, да са позајмљеном крвљу живе до сиве зоре која се на истоку већ назире …На улици, испред Филолошког, са М. Р. „Смуваће их.“ Каже …
Код шурака срећем младог економисту у друштвеном успону. (34 године?). Црвен је од праведне индигнације. „Замислите, молим вас, они су хтели да продру и у моје Предузеће!“ (Моје не звучи као наше, звучи као његово у најкласичнијем смислу.) „Покушали су да нам подметну бомбу!“ Питам га откуд то зна? „Прочитао сам у новинама.“ Каже. „Тако?“ Кажем. „Онда то мора бити истина.“ (Тај је човек завршио, ако се не варам економски или правни факултет, неког ђавола је, упркос мизерном нивоу наставе, ипак морао научити, нешто од историје морало му је макар и случајно у главу ући, па ипак су за њега „новине“ сакросанктне, први и последњи извор сваке истине.
„Било је у штампи“ почиње звучати као да је „било у библији!.) „Па ипак“, питам, „како то да ви о свему томе пре новина ништа нисте знали?“ „Предузеће је велико.“ Каже збуњено. Наравно, мислим, од његове канцеларије до места на коме је посејан експлозив има јамачно више од педесет метара. То, међутим, што до најближе редакције новина има пар километара не противуречи ничему. Наши новинари имају боље очи … Осећам да се узбуђени економист, који је благодарећи нашој штампи срећно избегао пластиковање, брине за своју имовину. Он је већ један мали, још примитивни Арсеније, који место кућа, можда скупља луле или кутије од шибица, али којег његов посед већ почиње поседовати. (Јер посед је мио ма које врсте био.) …
После растанка са „једва преживелим економистом“ бележим дијалог та Ходочашће. Арсеније са насипа посматра обрачун милиције са студентима, држећи да је по среди напад Комунистичке руље на „краљевски ред и поредак“. Крај њега је пуковник у цивилу са артиљеријским дурбином. Пуковник: „Виђи марве шта пише: доље црвени буржуји! А који су то – црвени буржуји? Да нијесам ја? Што кућу имам?“ Арсеније: (заинтересовано) „Имате кућу?“ Пуковник: „Ено је тамо. Налијево. Она жута на два спрата …Лијепа је, лијепа, а?“ Арсеније: (скривајући одвратност) „Прекрасна. Прави бисер.“ Пуковник: „А ова фукара замало да ми је обали. Сву су ми стаклад камењем поразбијали. Ђавоље није остало да ваља! Па сад да преговарамо? Све бих ја њих топовима, само да ми се дадне! …“
Двориште ФФ. Пролазе дани, пролазе речи, пролазе људи. да имам свог Натаниела, рекао бих му: људи, Натаниеле, пролазе најбрже. Дани нестају, речи се заборављају, људи изумиру … Креатуре с брадом, која се не може избријати, стално нешто сликају. Неко ће стећи подебеле албуме анфас и профила … Врућина, запара, неизвесност. Верујем да Администрација жуди за једним добрим пљуском. Киша кваси занос, док од њега расквашеног не остане муљ чамотиње. Муљ се, затим, купи с улице, из сливника, свуда где се у повлачењу наталожио, пресипа у готове калупе и меси у глинене фигуре за излоге. Уосталом, ко може декламовати док му вода цури у уста? …
Питам се – осећајући се у овом узору заједнице, људске уније, све-правде, очајнички сам – колико ће од ових младића девојака, тако жива духа данас, и сутра бити духовно живо? Колико кад се стомаци жена испуне децом, а главе њиховом будућношћу (која однекуд увек мора бити боља од властите прошлости), колико кад се стомаци мушкараца испуне жучним каменцима, шупљикавом јетром, сметњама на простати, а иунад свега сагоревајућом киселином, а њихове главе бригом за место у суманутој трци која се свуда око њих води за престижем, угледом, новцем, моћима, а изнад свега сигурношћу? Колико ће имена с првих страна новина политички живети и у наредној деценији. (Искуство им није наклоњено.) Преживљавају, Натаниеле, само сведоци, па понекад ни они. Само њихова сведочења, па понекад ни она …
Седим са ( ) код „Транда“. Сами смо под дрветом, сами под орвеловском “липом”. (Отићи “под липу” значи за мене излетети с главног колосека живота, бити на неки начин “унепостојан”.) Неки то зову – зглајзавањем. Други – отпадањем на историјским заокретима. Трећи, они “под липом”, преферирају понекад израз – отрежњење. Липа не прави разлику. Сви који су икада ма због чега пали скупљају се под неком липом. Ова код „Транда“ је – моја. Овде никад нисам сам. Понекад сврати неко ко још није пао, који ће тек пасти, коме се пад на лицу види као што се патнику од рака види смрт … ( ) је јако млад, јако радикалан и јако великодушан. Ништа му није довољно слободно, довољно једнако, довољно братски. Својом савршеношћу, једним стерилизованим идеализмом игра ми по јетри. Те, ми ћемо ово, ми ћемо оно. Све ћемо учинити. “Ништа ви нећете учинити”, кажем наједном, “ососбито ти! Ти, и такви као ти, никада ништа неће учинити!”
Гледа ме запањено. То што дели моју липу, зар му не даје право да дели и моје осећање изванредности (он, наиме, још не разликује изузетност од изузетости, он још сања да је то једно). “Шта хоћеш тиме да кажеш?” Пита увређено. “Да ти кажем оно што ћете ви учинити, то хоћу.” Нагао сам се преко стола. “Кад све прође, долазићете неко време овамо – под липу – да се дивите сами себи и причате о славним времени 1968, седећете са мном под том липом, све док будем хтео да вас слушам и да вам се дивим, а онда ћете једног дана, кад вам магла тог сомнабулог, али чаробног јуна, спадне са очију и кад тим новим, а заправо древним очима себичњака, угледате своју генерацију како не хвата никакву маглу, него угодне положаје, ви ћете једноставно нестати.
Поново ћу вас срести као уреднике угледних издавачких кућа, који ће ми, тапшући ме по рамену и гледајући кроз мене као кроз клозетски прозор, одбијати рукописе, или ме, после пет година рада на њима, слати да их још наредних пет прерађујем и преусподобљавам ономе што је тренутно “згодно” – јер ово је, брате, и сам знаш баш сад стварно крајње незгодно – а кад вас будем подсећао, мада ја то нећу чинити, не верујем да ћу бити толико љут да пређем границе пристојности, ако вас, дакле, будем подсетио на наше разговоре под липом, нећете се ви сећати ни разговора, ни липе, а најзад, док стигнем до врата ваше канцеларије, ни мене!” (Ово је суштина онога што сам рекао. У Дневнику то, наравно, боље звучи. У лифту све ствари звуче боље…)
Трећи дио
Двориштем Философског “унтерхалтује” се београдска црвена џет-елита. Та “црвена буржоазија”, против које се демонстрира, пљеска студентима с истим одушевљењем с којим се први ред партера у позоришту смеје жаокама за које мисли да су на туђ рачун упућене … Црнпураста дива у белим панталонама и са Скарлет о’Хара шеширом (у свим споровима очевидна већина присталица Југа, чак и кад је овај на северу), својим еротичним присуством исказује слагање с онима који би јој те панталоне свукли, и у стварном и у преносном смислу. Извесни политичари долазе овамо као што се недељом пре подне иде у Зоолошки врт. (Осећам се, наиме, да су звери већ у кавезу.)
Пријатна лежерност влада догађајима. Радикалне универзитетске ауле – где се још увек нешто збива, где бенгалска ватра јесте заменила ону праву, али се то не види – постају места за излазак увече. Иде се “код студената”, уместо у Оперу или на пријем неке Амбасаде, премијеру неког филма или на картање. Овде се додуше пиће ни јело не служи. (Американци би већ у аули инсталирали мобилне тезге са кока-колом и хамбургерима.) Али толико се свако може стрпети. Време великих глади, које су добро послужили биографији, прошло је. Клуб је књижевника отворен тих дана до јутра (признајем, не ретко, и због мене) …
Архитектонски факултет. Љ. и ја на галерији. Унаоколо победничко расположење. Покрет је тријумфовао. Тврдо језгро игра коло. Води га декан, господин Анагности (могао би лако бити један од грецизираних, па славенизираних Његована.) Игра сјајно, готово кореографски. Грађанство је, очевидно, научило наук. А шта је са онима који су тако страсно одбијали да буду грађани, онима који су били на путу да прокламују како је бити грађанин исто што и бити мртав? Они још нису мртви? Они играју скоро исто тако успешно као и господин Анагности[2]. Не верујем да ћу иједног имати част видети – под липом …
Јесен. Пада киша. (Сад више и није нужна, али, наравно, она баш сада лије.) Сређујем исечке из новина, студентске и градске штампе, шапилографиране билтене Акционих одбора, прогласе, саопштења Покрета, и моје интерполиране коментаре. На посебну листу издвајам имена која се најчешће јављају. Неке од људи лично познајем, неке не. Обећавам себи да ћу, кроз једну деценију, потражити сва та имена и разговарати са њима. Покушаћу да установим колико је време изменило слику и смисао догађаја, који су већ узели идиличан назив „студентских гибања”, ништа мање перверзан од „Прашког пролећа“ и других еуфемизама европске моралне и политичке декадансе.
Издвајам такође све што ће ми требати за последњи сусрет Арсенија Његована, кућевласника, са историјом. Осећам се свечано као да сређујем нечију постхумну заоставштину. Настојим да то осећање елиминишем строгом пословношћу. Покојник ми није био нарочито близак, од почетка сам предвиђао брзи крај, па ипак сам тужан. Као да је тамо, у дворишту Философског факултета, поново умро један део мене – један бољи део мене – за који сам мислио да је већ давно мртав …
Потерајмо кљусину историју! Лева! Лева! Лева! Будимо реални – тражимо немогуће! Студентски покрет Београдског универзитета, ниједног, уосталом, европског „интелектуалног расадника“, није постигао немогуће. Јер немогуће остаје немогуће, ма колико се у њега веровало. Но можда је смисао у тражењу, не у добијању. Прометејство није у поседовању ватре, него у борби за њу, и у оном времену које се проведе прикован за кавкаску стену пошто се ватра отела. Орлови који кљују џигерицу, кад се све сврши, не могу се избећи …
Треба се посветити разлозима због којих је Хипи-покрет на дух столећа оставио неупоредиво дубље и трајније трагове од иједног политичког покрета омладине, зашто је утицај Хесеове[3] рефлексије далеко надмашио Маркузеову[4] акцију, зашто је Водолија победила Ариеса? („Ниједан мит, ниједан догматизам неће моћи да опстане суочен са резултатима модерне науке.“ Прокламовао је Џејмс Монро[5]. То је тачно, али је и вероватно да ниједан научни резултат не може избећи да се једном претвори у мит, и изазове нашу неодољиву жудњу да погледамо и у оне истине што стоје иза њега. А до њих не води – интелигенција. У сваком случају, не само она. Потребан је далеко дубљи препород нашех живота, једна стварна револуција и извора и циљева да би се отресли наслеђа које нас по генетичким законима једна промашене историје води у смрт врсте.) …
Шта ће уопште остати од Јуна 1968? За извесне учеснике једна лепа успомена, о којој ће се једном причати с мешавином носталгије и хумора, али и са извесним презиром који заслужује свака „лудост младости“ (друга прилика за „критику свега постојећег“ стећи ће се, јамачно, тек са пензијом, или ако се пре времена седне за неки сто – под липом); за друге учеснике, успомена ће можда остати лепа, али се о њој никад неће говорити, док се јавно служи на другим олтарима, остаће она за повремене личне и тајне церемоније; за трећу врсту учесника успомена ће постати временом толико ружна да ће се сасвим избацити у заборав и приписати неком – другом.
Остаће, наравно, и Арсенијев црни, бурски шешир, изгажен на земљи код Подвожњака. Шта су студенти донели социјализму не знам, ствар је социјализма да одабере, али мени су донели – роман … Трагичан сусрет Арсенија са историјом код Соловкина, постао је 27. марта године 1941. гротеска, а претвориће се 3. Јуна 1968. у фарсу, као што бива са сваким понављањем …
Попут надгробне плоче склапам поклопац кофера над Јуном 1968, отварам рукопис Ходочашћа, на страни 220. правим крвавоцрвену звездицу и пишем:
Управо сам ову револуционарну пословну концепцију приводио крају, кад сам свуда око себе опазио неко егзалтирано кретање. Галамећи људи су хитали сви у једном смеру, сви према жељезничком насипу, прилично удаљеном од места на коме сам стајао. Друм је био закрчен ватрогасним цистернама и војничким камионима под зеленим цирадама. Запитах једног који ми се чинио најприсебнији: „Шта се догађа, господине?“ „Побуна, човече!“ Одговори овај радосно. „Каква побуна?“ „Величанствена!“ Mon Dieu, помислих, зар опет?
Извор: borislavpekic.com (I, II, III)
[1] Георг Бихнер (1813-1837) немачки писац драмска и прозе. Био је изразито политички активан. Његов живот, иако кратак, обележен је бунтовничком борбом за људска права сиромашних. Своје виђење света унео је и у своје драме. Бихнер, по први пут у историји књижевности, на сцену убацује аутентичне пролетере попут Војчека. Сматра се да би достигао величину Гетеа и Шхилера да није тако рано умро. Дела: „Дантонова смрт“, недовршена драма „Војчек“, проза Леонице и Лена. (Прим. прир.)
[2] Др инж. арх. Петар Димитријевич Анагности (1909 – 1996), био је руско-српски архитекта, професор Архитектонског факултета у Београду. Двадесетих година XX века са родитељима емигрирао у Србију, где је провео остатак живота. Написао је и уџбенике из нацртне геометрије и перспективе који су се на београдском и сарајевском архитектонском факултету користили све до краја двадесетог века. Пројектовао је Интернат београдске богословије на Карабурми (заједно са А. Дероком) и Епархијски конак у Нишу (заједно са А. Дероком). (Прим. прир.)
[3] Херман Хесе (1877 – 1962) је био Немац, швајцарски књижевник и сликар. Године 1946 је добио Нобелову награду. Његова најглавнија дела су: Степски вук, Сидарта и Игра стаклених перли. Сваки од ових романа истражује лично тражење идентитета, самосазнаје и спиритуалност. (Прим. прир.)
[4] Херберт Маркузе (1898 – 1979)Н немачки филозоф, социолог и полотички теоретичар. Чувен као „отац нове левице“. Његове најчувеније књиге: Ерос и цивилизација, Једнодимензионални човек, Естетичка димензија, и др. (Прим. прир.)
[5] Џејмс Монро (1758-1831) пети председник САД. Најчувенија је његова прокламација 1823 која се звала Монроова доктрина, у којој се тврди да Сједињене Државе неће толерисати даљу европску интервенцију у Америци. (Прим. прир.)
