Пише: Милорад Дурутовић
Зборник радова „Анђели у књижевности“ значајно надилази стриктно књижевну потребу.[1] „Анђели су граматика наше свакодневице“‒ гласи мисао којом Милан Гормовић, уредник Зборника, отвара ангелолошку причу српске књижевности, како у дијахронијском тако и у синхронијском пресјеку. Промишљање о анђелима важно је, дакле, из перспективе нашег свакодневног живота, колико и због свих других сазнајних побуда.
Од времена старозавјетног, или од времена када су анђели кроз све три абрахамске религије дјеловали као једва замислива чудовишта, па преко откривања њихових огњених, крилатих и других инсигнија, све до изображавања анађела у форми људског лика – доспијевамо у вријеме када анђели постају амблеми опште и популарне културе; музике, филма, стрипа, дјечије читературе, чак и тривијалних намјена, као у козметици или маркетингу.[2]
Па ипак, контакт са старим знањима о анђелима остао је сачуван, можда и надограђен у простору српске књижевности, све од Димитрија Кантакузина[3] па до Васка Попе, Ивана В. Лалића[4], Бранка Миљковића[5], Новице Тадића[6], или прозног великана Горана Петровића[7]. Разумије се то важи и за свјетско пјесничко искуство. Анђели су с нама чак и када се нађу „на жици за веш“ код Чарлса Симића, или на примјер када се сведу на мјеру човјека – када се десакрализују као у поезији латиноамеричког великана Никанора Пара.[8] Тако то бива. Из библијског текста анђео се сели на фреску, како би се опет врати у пјесму.
Милорад Дурутовић говорио на тему „Орфејство у савременом свијету – аутопоетички коментари“
Појава зборника „Анђели у књижевности“ важан је догађај у српској култури, који са појавом неколике студије нашег првог и правог ангелолога Ђорђа Ђурђевића можемо разумивјевати као темељ формирања књижевне ангелологије у нашој књижевној науци. Ангелологија је укоријењена давно у абрахамским религијама, али у смислу који нас занима данас – као књижевна ангелологија која тежи да се диференцира колико је могуће од теологије – опстаје као веома млада дисциплина и релативно независна дисциплина будући да се по нужности свога предмета служи алатима других дисциплина: „семиотике, историје уметности, естетике, теологије, теолингвистике, теопоетике, геометрије, теорије боја, физике, геополитике, историје“ (Милан Громовић). Неопходна су интертекстуална оруђа како би се могло разумијевати значење и функција анђела – тих неухватљивих чувара нашег земног искуства. Осим тога, када су анђели у књижевности моделовани из контекста хришћанског значења њима се не може приступити као бићима или конструктима фантастичке књижевости. Ангелолошка семиоза ипак предвиђа нешто друго – сусрет с радикалном другошћу.
О анђелима знамо понешто, а што више сазнајемо то нам анђели вјештије измичу; ћуте у својој иконичној статичности или поетској фигурацији. Нешто као у пјесма „Фреска“ Ивана В. Лалића, чије се молитвено обраћање анђелу поентира стихом: „Нестаћу, бојим се, пре него што ме приметиш“. Може намах дјеловати као цинизам. Али није тако. Сусрет с анђелима тежи саморефлексији, без које нема преображења, метаноје, или катарзе. Лице пред иконом у извјесном смислу јесте лице пред огледалом сопствене иконичности.
Књижевост настањена анђелима, слично теологији, тежи да доведе Бога у пристуност, док књижевна ангелологија тежи да Бога и његове небеске житеље доведе у читљивост. Да би то било могуће потребно је анђеле, условно говорећи, спустити у хоризонталну раван људског искуства. На примјер, као у пјесми Каленић Васка Попе: „Отукда моје очи/ на лицу твоме/ анђеле брате“ – то је већ једана хоризонтална, читљива, раван. Или на примјер код Његоша у Лучи: „У ноћ, страшном буром разјечену,/ сину мени зрака пред очима/ и глас зачух кано глас анђела“.[9] Наравно, ови англеофанијски заноси не укидају вертикалну раван (над)искуства, већ небески преводе на земљаски, човјеку разумљив језик. Отприлике тако. „Пружих руку, зграбих/ за ногу га ја,/ да анђео шта је, господо дознам“ – каже, „исмијава“/десакрализује анђела Никанор Пара. Но, то само свједочи колико су пјесници и анђели флексибилна бића.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
[1] Зброник радова „Анђели у књижевности“ (Филозофски факултет Нови Сад: Издаваштво Битије, 2023) настао је као резултат рада на истоименом Међународном научном скупу одржаном у организацији Одсека за српску књижевност и Издаваштва Битије на Филозофском факултету у Новом Саду.
[2] Видјети у Зборнику рад Ђорђа Ђурђевића: „Књижевна ангелологија у контексту теопоетских истраживања: Покушај синтезе“, 35‒52.
[3] Видјети у Зборнику рад Наташе Половине: „О анђелима у делу Димитрија Кантакузина“, 15‒35.
[4] Видјети у Зборнику рад, рецимо, Марка Радуловића: „Фигура анђела у послератном модернизму (Васко Попа, Иван В. Лалић), 187‒207.
[5] Видјети у Зборнику рад Милице Миленковић: „Анђели са српских средњовековних фресака у поезији Светислава Мандића и Бранка Миљковића“, 345‒369.
[6] Видјети у Зборнику рад Жарка Миленковића: „Анђели су кокошке: Крилата бића Новице Тадића“, 301‒319.
[7] Видјети у зборнику радове: Јелена Младеновић, „Ближњи Горана Петровића – анђео у приповеци и на филму“, 371‒390; Биљана Турањанин Николопулос, „Мјесто кино-новеле Испод таванице која се љуспа у ангелолошком опусу Горана Петровића“, 391‒408; Драгана Смиљанић, „Ангелолошки дискурс у роману Опсада цркве светог Спаса Горана Петровића, 409‒436.
[8] Видјети у Зборнику рад Антонија Симића: „Противпоезија, противпесник, противанђео – Десакрализација анђеоског у песми Никонора Пара Успаванка“, 285‒300.
[9] Видјети у Зборнику рад Милорада Дурутовића: „Потенцијал ангелолошког читања спјева Луча микрокозма“,169‒184.
