Пише: Мило Ломпар
Некад се безузрочне подударности распоређују у зачудном складу. У говору Московском совјету од 6. новембра 1941. године, у оквиру ратног обележавања годишњице Октобарске револуције, у часу када су се немачке армије налазиле неколико десетина километара пред Москвом, у настојању да до пароксизма разбукти родољубиво осећање у привржености руској земљи, Јосиф Стаљин је рекао: „нема тога ко ће уништити народ Лењина и Чернишевског, Горког и Толстоја, Тимирјазева и Павлова.”[1] У другим верзијама, вођа светског пролетаријата поменуо је и Пушкина, Чехова, Глинку и Чајковског.[2] Но, верзије не доносе да је поменуто име Достојевског: симбол руског национализма, месијанства, славенофилства, ватрени родољубиви говорник на откривању Пушкиновог споменика, остао је непоменут.
Могло би се помислити да је до тога дошло услед озлоглашености његовог реакционарства у односу на револуционарна и терористичка настојања у седамдесетим годинама XIX века. Није му заборављена пророчка реченица: „Крв је за њих јефтина.” У ширењу родољубивих распона комунисти никад не занемарују идеолошке границе: и кад их – под теретом опасности – чине еластичним, оне остају да постоје.Ако уочимо да је, поред корифеја социјалистичког схватања друштва, поменут и Лав Толстој, долазимо на мисао да је он поменут због Лењинове оцене о њему као „огледалу руске револуције”. Но, писац Рата и мира могао је бити поменут и због контекста: његово име се налази у близини диктаторове речи о Наполеоновој неуспелој инвазији из 1812. године.То би значило да су одлучивале идеолошка толеранција и историјска актуелизација.
Некако у исто време, и готово у непосредној близини, чувени тенковски генерал немачке војске Хајнц Гудеријан сместио је свој штаб у Јасну Пољану: у кућу писца Рата и мира. Он је тврдио како су се „према имању… понашали са поштовањем”. Откуда то, кад су све око себе робили и палили, истеривали сељаке из кућа, на снег и мраз, отимали одећу и стоку и пљачкали храну? Али, у овој ствари понашали су се друкчије: „заиста није било доказа да су Немци оскрнавили Толстојев гроб.” Да ли је то било поштовање смрти – у време када је њен плес био незаустављив – или поштовање пишчевог генија, који је потекао из народа који је сматран за нижу расу, па отуд није обавезивао на поштовање ратног права? Као да је Толстој обавезивао нечим невидљивим и у јачој мери од очекиване. Јер, „Гудеријан је с друге стране тврдио, пошто је музеј коришћен за смештај његовог штаба, да је он наредио да се све Толстојеве књиге чувају у закључаној соби, под стражом.”[3] Као да је нека невидљива аура лебдела око Толстоја, па је створила заповедникову бригу око његових личних ствари и библиотеке.
Удаљени пар десетина километара, сукобљени на живот и смрт, мање раздвојени блатом и снегом него мржњом, у мери да је Стаљин немачког генерала називао „онај зликовац”, њих двојица ненадано стоје сасвим близу један другом: у односу према Толстоју. О томе, дакле, није одлучивала идеолошка блискост писца Ане Карењине са било ким од њих двојице. Није о томе одлучивало ни родољубиво подсећање на пропалп Наполеонов поход, који описује Рат и мир,нити уметничка величина његовог дела: као што изгледа у предњем плану неочекиване подударности. О томе је одлучивало нешто изван уобичајених мерила. Пишчева поистовећеност са руским духом у совјетском културном подручју била је важна за Стаљина: тај дух се уздиже у значењима Толстојевог имена. Остаци немачког саморазумевања као народа културе као да су опредељивали Гудеријана: није он поштовао Толстоја као еталон и еманацију руског духа него због немачке културне самоумишљености, толиким зверствима наочиглед и упркос.
Толстој је, дакле, одговарао оном невидљивом и дејственом у осећању заклетих супарника. Отуд није чудно да нико није поменуо Достојевског: у њему је одувек постојало нешто што је изазивало нелагодност у мерљивим распонима било чијег културног очекивања. Као да се на Толстоја увек и свуда пристаје, док се Достојевски свагда само бира.Он је, дакле, субверзиван у односу на сваку културолошку представу. Јер, он је заувек негде изван ње: у вечитом изазову који нехотично упућује сваком свету, и оном који га слави, и оном који га куне. Он остаје неуклопив у односу на све то: као неки странац забасао у свет. Као онај чије га је постојање мучило читавог живота: као Христос.
Извор: milolompar.com
[1] „Реферат Ј. В. Стаљина одржан на свечаном заседању Московског совјета 6. новембра 1941. године”, [б. м. б. и. 1941.], 3.
[2] Džonatan Dimblbi, Barbarosa – kako je Hitler izgubio rat, preveo Nikola Pajvančić, Laguna, Beograd, 2022, 469.
[3] Džonatan Dimblbi, Barbarosa – kako je Hitler izgubio rat, 501.
