Пише: Андреј Тарковски
Док сам пре више од двадесет година први пут покушавао да направим план своје будуће књиге, често сам био у недоумици: а треба ли је уопште писати? Није ли паметније да просто снимам филмове, један за другим и тако решавам концептуалне проблеме који се обично појављују током рада на филму?
Моја уметничка биографија не уобличава се на најбољи могући начин. Током дугих, за мене мучних пауза између два снимања имао сам довољно времена да дословно из досаде размишљам о томе каквом то циљу ја стремим у свом раду, по чему се филмска уметност разликује од осталих врста уметности, како ја лично доживљавам специфичне могућности које филм пружа, као и да упоредим своје искуство с искуствима и достигнућима својих колега.
Читајући по неколико пута разне студије које се баве историјом филмске уметности, закључио сам да оне не задовољавају моје критеријуме, да изазивају у мени жељу да полемишем с њима и супротставим им своје ставове према проблемима у циљевима филмског стваралаштва. Схватио сам да принципе професије којом се бавим људи у потпуности схвате најчешће тек кад се дистанцирају од већ постојећих и познатих теорија и тек тада се у њима јави жеља да изразе своје мишљење о основним законима кинематографије.
Потреба да кажем нешто више о томе сазревала је у мени постепено, као последица прилично честих сусрета с гледаоцима из најразличитијих средина. Њихова упорна жеља да схвате природу емоција које у њима изазивају моји филмови, да добију одговор на безброј својих питања подстакла ме је на крају да своја неповезана и хаотична размишљања о филму и уметности најзад сведем на заједнички именилац.
Морам признати да се с огромном пажњом и занимањем, која је понекад праћена огорчењем, понекад, напротив, крајњим усхићењем, односим према писмима гледалаца који су ми током мог целокупног рада у Русији упутили веома импресивну хрпу писама с најразличитијим питањима и недоумицама.
Не могу а да не наведем овде она најкарактеристичнија, јер желим да истакнем природу свог контакта с публиком, који је понекад пун неразумевања.
„Погледао сам Ваш филм ‘Огледало’“, пише инжењер-конструктор из Лењинграда,
„Погледао сам га до краја иако ме је већ после првих пола сата страшно заболела глава од искреног напрезања да се удубим у филм и барем нешто схватим, некако повежем главне јунаке, догађаје и сећања. Ми, јадни гледаоци, гледамо свакакве филмове: добре, лоше, веома лоше, обичне и врло оригиналне. Али сваки од њих можемо да разумемо, да се одушевимо њиме или га не прихватимо, али овај?!,..“
Инжењер одржавања машина и опреме из Калињина такође је крајње узнемирен: „Пре пола сата сам гледао филм ‘Огледало’ Страшан је!!! Друже режисеру, јесте ли га ви гледали? Мени се чини да се тај филм не може сматрати нормалним… Желим вам много успеха у раду, али немојте више снимати такве филмове.“ И још један инжењер, али овог пута из Свердловска, не може да обузда своје дубоко незадовољство:
„Какав примитивизам, какво смеће! Фуј, одвратно је! Дакле, сматрам да је ваш филм ћорак. До гледаоца нисте допрли, а то је најважније.“ Тај инжењер чак тражи да се челници филмске куће позову на одговорност. „Чудим се како људи одговорни за приказивање филмова код нас у СССР-у уопште могу да допусте овакве промашаје.“ Као оправдање за своје уметничке руководиоце, морам рећи да они такве „промашаје“ допуштају себи врло ретко, приближно једном у пет година. После таквих писама понекад сам падао у очајање: заиста, за кога ја уопште и зашто радим?
Мало наде уливала ми је друга категорија гледалаца својим писмима пуним неразумевања, али и искрене жеље да схвате оно што су видели на платну. Ти гледаоци писали су ми, на пример, следеће: „Уверена сам да нисам ни први ни последњи збуњени гледалац који вам се обраћа с молбом да му помогнете да схвати ваш филм ‘Огледало’. Појединачно посматрано, епизоде су веома добре, али како их повезати у целину?“ Или, гледатељка из Лењинграда пише: ,Ја нисам оспособљена ни кадра да разумем овај филм ни у погледу форме ни у погледу садржаја. Како то објаснити? Да се уопште не разумем у филм није тачно… Гледала сам и Ваше раније радове ‘Иваново детињство’ и ‘Андреј Рубљов’. Тамо ми је све било јасно. А овде ништа… Требало би некако припремити гледаоце, увести их у причу пре приказивања филма. Овако после пројекције остаје само огорчење због сопствене беспомоћности и тупости. Поштовани Андреју, ако не можете да одговорите на моје писмо, јавите ми барем где се може нешто прочитати о том филму…“
Нажалост, нисам имао шта да препоручим тим људима јер о „Огледалу“ нико ништа није писао, изузимајући јавне оптужбе на рачун мог филма за недопустиви „елитизам“ које су изрекле моје колеге на заседању Госкина и Савеза филмских уметника, а које су затим објављене у часопису Филмска уметност. Ипак, није све било тако црно јер су се веома често појављивали прилично уверљиви докази да гледаоци који ишчекују и воле моје филмове ипак постоје. Једино што нико није желео или није имао никакав интерес да ишта учини како би се мој контакт с тим гледаоцима остварио у пуном обиму. Један од сарадника ФИАН-а послао ми је кратко саопштење објављено у зидним новинама њиховог института:
„Појава филма А. Тарковског ‘Огледало’ у биоскопима изазвала је велики интерес у ФИАН-у, као и у целој Москви. Тек мали број заинтересованих гледалаца успева да уђе на сусрет с режисером (аутор саопштења је нажалост био међу њима). Није нам јасно како је Тарковски успео да филмским средствима направи тако дубоко филозофско дело. Навикнути на то да је филм увек прича, радња, ликови и уобичајени ‘хепиенд’, гледаоци покушавају да пронађу те компоненте и у филму Тарковског те у великом броју случајева, не налазећи их, одлазе из биоскопа разочарани. О чему говори тај филм? О човеку. Не, не конкретно о оном чији глас се у извођењу Инокентија Смоктуновског чује иза кадра. То је филм о теби, твом оцу, деди, о човеку који ће живети после тебе и који је ипак ‘Ти’. О човеку који живи на земљи, који је део ње и она, Земља је део њега самог; о томе како човек својим животом одговара пред прошлошћу и пред будућношћу. Тај филм треба просто гледати, треба слушати Бахову музику и стихове Арсенија Тарковског; гледати као да гледаш у звезде, у море, као да уживаш у пејзажу. Ту нема математичке логике, и она неће објаснити шта је то човек и у чему је смисао његовог живота.“
Морам признати да сам чак и у случајевима када су професионални критичари хвалили моје филмове често био разочаран и изнервиран њиховим концепцијама и тумачењима, ако ништа друго, прилично често сам имао осећај да су они у суштини или остали равнодушни према мојим филмовима или просто беспомоћни јер су веома често непосредност активне гледалачке перцепције замењивали клишеима позајмљеним из популарних исказа и дефиниција филмске теорије. Примајући писма, а понекад просто разговарајући с гледаоцима на које је мој филм оставио утисак, или читајући њихове исповести, почео сам да схватам због чега заправо радим. Да наслућујем одговор на питање: шта је мој истински позив, мој дуг и колика је моја одговорност пред људима, ако хоћете… Никада нисам веровао у то да се неки уметник може бавити стваралаштвом само за „своју душу“ јер је уверен како то што ради никада никоме неће бити од користи. Али о томе касније…
Гледатељка из Горког ми је написала: „Хвала Вам на ‘Огледалу’.
И ја сам имала такво детињство… Али како сте Ви то знали?
Дувао је исти такав ветар, било је исто такво невреме… ‘Галка, истерај мачку!’ – викала је баба… У соби мрак… Исто је тако гасла петролејка, и душу обузимало мајчино ишчекивање.
…А како је само предивно у Вашем филму приказано буђење свести, мисли у детету!.. И како је то све тачно, Господе… ми заиста не познајемо довољно своје мајке. И како је све једноставно. Знате, у мрачној биоскопској сали, гледајући у комадић платна осветљен Вашим талентом, први пут у животу осећала сам да нисам сама…“
Толико су ме дуго убеђивали да су моји филмови неразумљиви и да ником нису потребни да су овакве речи грејале моју душу, давале смисао мом раду, јачале моју свест о томе да сам у праву и да свој пут нисам случајно изабрао. Радник из једне лењинградске фабрике, студент вечерње више школе написао ми је „Као повод за ово писмо послужило ми је ‘Огледало’ филм о ком чак не могу ни да говорим јер је то филм који живим. Умеће слушања и разумевања велика је врлина… Уосталом, примарни принцип међуљудских односа заснован је на способности да се саслуша други човек, да му се опросте нехотични грехови који су већ сами по себи несрећа. Ако два човека само једном успеју да доживе, осете нешто на исти начин, они ће заувек моћи да разумеју један другог. Чак и ако је један од њих живео у време мамута, а други живи у доба електричне енергије. И дај Боже да људи увек имају и разумеју само опште хумане побуде своје и туђе.“
Гледаоци су ме некад бранили и бодрили: „Пишем Вам у име и уз сагласност групе гледалаца разних професија, који су познаници или пријатељи аутора овог писма. Пре свега желим да Вам кажем да људи који су добронамерни према Вама и који поштују Ваш таленат има много више него што показују статистички подаци у часопису Совјетски екран. Ја немам на располагању све податке, али нико из широког круга мојих познаника и познаника мојих познаника није попуњавао специјалне упитнике нити је слао податке који се тичу оцене филмова. А иду у биоскоп, истина не превише често. Али на филмове Тарковског радо одлазе. (Штета што Ваши филмови ретко излазе).“
И мени је, морам признати, жао… Зато толико и желим да коначно кажем и до краја објасним све оно што очито није важно само мени.
Учитељица из Новосибирска ми је саопштила следеће: „Никада о својим утисцима нисам писала ауторима књига и филмова. Али ово је посебан случај. Ваш филм ослобађа човека завета ћутања како би могао ослободити душу и мозак бремена и тешких мисли. Била сам на дискусији о филму. Физичари и лиричари били су једногласни: филм је генијалан, искрен, потребан, хвала аутору. И сваки говорник је изјавио: ‘Ово је филм о мени…
Ево још једне поруке: „Пише Вам човек у годинама, пензионер који се занима за филм и кинематографију иако је на професионалном плану далеко од уметности (ја сам радио-инжењер).
Ваш филм ме је дубоко потресао. Ваш таленат да проникнете у емотивни свет одраслог човека и детета, да наведете гледаоца да осети лепоту света који га окружује, да покажете истинске а не лажне вредности овог света, да натерате сваку ствар да заигра, сваки детаљ учините симболом, да постигнете филозофска уопштавања и помоћу минималних изражајних средстава испуните сваки кадар поезијом, музиком… Све те одлике својствене су Вашем и смо Вашем маниру изражавања…
Изнад свега бих желео да у новинама прочитам оно што Ви имате да кажете о свом филму. Веома ми је жао што се ретко појављујете у штампи – уверен сам да имате шта да кажете!“
Искрено говорећи, ја себе сврставам у групу оних људи што своје мисли умеју да формулишу, углавном у некој полемици (потпуно се слажем са становиштем да се до истине долази кроз борбу мишљења). У свим осталим случајевима склон сам да упаднем у стање неког созерцања које више одговара мојој склоности ка метафизичком и омета енергични стваралачки мисаони процес дајући само емоционални материјал за мање-више хармоничне конструкције, идеје и концепције.
Епистоларни или најнепосреднији контакт с публиком на овај или онај начин усмеравао ме је у правцу ове књиге. Било како било, ја ни на који начин нећу кривити оне што ће критиковати моју одлуку да се бавим спекулативним проблемима, исто као што се ни најмање нећу изненадити ако откријем добронамерни ентузијазам других читалаца.
Радница из Новосибирска ми је написала следеће: „Ове недеље сам четири пута гледала Ваш филм. И то не да бих га просто гледала него да бих бар неколико сати живела правим животом, с правим уметницима и правим људима… Све што мене мучи, што ми недостаје, све за чим патим, што ме боли, што ме гуши, све светло и топло, оно због чега живим и оно што ме убија, све сам то као у огледалу видела у Вашем филму. Филм је за мене први пут постао реалност. Ето зашто идем на њега, у њега да мало живим.“
Како је Тарковски у свом првом филму адаптирао Хемингвејеву причу „Убице“
Не може се очекивати виши степен разумевања од овог! Моја најскривенија маштања увек су се сводила на жељу да се у својим филмовима отворим гледаоцима крајње искрено и ни ни најмање им не намећући своју тачку гледишта. Али ако твоје погледе на свет и други људи могу да доживе као нешто своје, неотуђиво, онда је то највећи могући стимуланс за рад.
Једна жена ми је послала писмо које је добила од своје ћерке. Та девојчица је задивљујуће свеобухватно дефинисала смисао стваралаштва, његове комуникационе функције и могућности на оном најтананијем нивоу.
„…Колико речи човек зна?“ – пише она мајци. – „Колико речи користи у свакодневном животу? Стотину, две, три? Ми своја осећања облачимо у речи и покушавамо њима да искажемо своје муке, радости, узбуђење било које врсте, тј. оно што се у суштини не може исказати. Ромео је говорио Јулији прелепе речи, живописне, изражајне, али јесу ли оне могле да искажу бар половину оног од чега је његово срце било спремно да искочи из груди, од чега му је застајао дах, оног што је Јулију натерало да заборави на све осим љубави?
Постоји други језик, други начин општења међу људима, то је комуникација помоћу осећања, поетских слика. У таквој комуникацији се превазилази неједнакост, руше се границе. Воља, емоција, осећање, то је оно што брише препреке међу људима, препреке које су стајале с обе стране огледала, с обе стране врата… Оквири биоскопског платна отварају се и свет који је раније био одвојен од нас постаје реалност… И то се не догађа кроз малог Алексеја, то се сам Тарковски обраћа публици која седи с друге стране платна. Смрти нема, постоји бесмртност. Време је једно и недељиво, као што каже једна песма: ‘За столом су и прадедови и унуци… ‘
Узгред, мама, ја сам том филму пришла више с емотивне стране иако мислим да је могућ и другачији приступ. А ти? Напиши ми шта мислиш о томе, молим те…“ Овом својом књигом која је сазревала у мени током дугих периода без посла (недавно сам насилно прекинуо такво стање ствари у покушају да променим своју судбину) не намеравам никог да просвећујем нити да било коме намећем своје мишљење. Она је диктирана жељом да се пре свега ја сам пробијем кроз џунглу могућности те младе и прелепе уметности која је у суштини врло мало истражена, а све у циљу тога да у њој откријем и своју индивидуалност и себе самог.
Од велике је важности и то што се стваралаштво не може укалупити у строго дефинисане оквире формалних законитости, утврђених за веке векова. С обзиром на то да је повезано са универзалним задатком – овладати светом, стваралаштво се одликује безбројним аспектима и везама између човека и животних процеса, и кад је реч о успешном праћењу бесконачног пута спознаје, оно не занемарује најједноставнији покушај – саставити на крају најпотпунију представу о смислу човековог живота.
Значај чак и најмање ситнице у свеукупном, али поприлично плитком потоку концепција и теорија филма, те жеља да појасним поједине његове законитости, подстичу ме на то да изложим нека своја размишљања о томе.
Извор: Феномени
