Пише: Бојан Муњин
Хрватски књижевник, есејист и полемичар с београдском адресом.
Данас се у Хрватској пјесника, књижевника, есејиста и полемичара Горана Бабића мало тко сјећа. Они с десног краја медијске сцене сматрају да је он непоправљиви бољшевик, онда и сада, којег с презиром треба заборавити, они из шутљиве већине мисле да је у вријеме Југославије параноидно претјеривао у својим јавним полемикама, што је било превише за њихов грађански комфор, а оних на љевици данас је ионако остало врло мало. Млађа генерација, рођена 1990-их, тешко пак да у свом сјећању може добацити до збивања на јавној сцени социјалистичке Хрватске и Југославије. Ипак, повијесни факти говоре да је то било узбудљиво раздобље једног политичког режима, када су се на јавној, политичкој и културној сцени ломила копља око много чега важног, у чему је Бабић био врло активан судионик. Осим што је објавио сијасет крајње респектабилних збирки пјесама (“Остале отворене игре”, “Мјесечина, ноћни лијес”, “Ноћна раса”, “Душа” и друге), које ни тада ни данас нису адекватно валоризиране, Горан Бабић је 1970-их и 1980-их био главни уредник загребачког часописа за културу “Око”, у којем је било више рокенрола него што је један комунистички режим могао замислити, али и више социјалистичких идеја него што су то његови противници могли поднијети. Било је у то вријеме оштрих Бабићевих полемика с Данилом Кишом, Бранимиром Донатом, Игором Мандићем, Антуном Шољаном и многим другима, које су му и лијеви и десни узели за велико зло, али из данашње перспективе гледано, били су то готово умивени разговори у односу на актуалне хајке, прозивања, говор мржње и позив на линч. Бабић је тада био једнако омражен и у Загребу и у Београду. Или како о њему пише Миљенко Јерговић: “Једнога ће дана његови противници етикете што им их је он налијепио моћи да носе као одликовања, док ће он њихове етикете до вијека носити као стигме.”
Од 1991. Бабић живи у Београду јер му се, најблаже речено, егзистенција у Загребу тада учинила крајње несигурном, али и у новој средини живи више него повучено. Што се тиче Хрватске, загребачка Просвјета је 2017. издала његову књигу “Имена”, коју није попратио практички ниједан хрватски медиј, а у којој Бабић полемички пише о двјестотињак југославенских интелектуалаца, политичара и умјетника (између осталих, и о свом великом пријатељу из младости Слободану Праљку) с којима је друговао или се, с друге стране, није подносио. И то би, што се тиче једног великог заборава, углавном било све – да није Бабићевог пјесништва. Његове збирке ипак остају и то пјесништво, што год тко мислио о Горану Бабићу, од најбољег је штофа, рецимо уз бок Данијелу Драгојевићу или Арсену Дедићу. Стога би Бабић, како каже књижевник Перо Квесић, могао понијети и “титулу највећег непознатог хрватског пјесника”. Превише и за једну људску судбину и за једну литературу.
Михајло Пантић : IN MEMORIAM Љубомир Симовић 1935-2025: Одлазак класика
Већ скоро 30 година живите у Београду. Што данас радите, пишете ли?
Некако се догодило да сам прву трећину живота провео у Далмацији, Херцеговини и Кварнеру, другу у Загребу, а трећу, ево, у Београду. Тако сам рађао и кћери, Наташу у Мостару, Машу у Загребу и Нушу у Београду. Нову дјецу нећу добити, уосталом, имам двоје унучади, а надам се да ће их бити још. Но како ми је здравље климаво, можда их нећу дочекати. Пишем, дакако да пишем јер ништа друго и не умијем. Надам се да ћу ускоро, овђе у Београду, приредити изложбу својих стотињак наслова.
У опасности је спас
Београд је 1991. године, према вашем властитом увјерењу, за вас био спас. Могло се догодити да тада одете и у Сарајево или да останете у Загребу. Да ли би се нешто од свега тога могло назвати вашом судбином?
Покојни мој пријатељ Ервин Ператонер, човјек кога смо Вељко Кнежевић и ја предлагали за медаљу праведника јер се у рату против нацизма залагао за Јевреје, предлагао ми је да се иселим у Израел, али Београд ми је био ближи. Не знам како се то догодило, али неколико пута у животу ми се у одсутном тренутку, као нека звијезда водиља, појављивао у сну легендарни Хелдерлинов стих “у опасности се крије оно спасоносно”. Њега сам слиједио и никад ме није изневјерио. У олуји си сигуран само у њеном срцу.
Своједобно сте неколико пута писали предсједнику СДП-а Ивици Рачану, на што он није одговорио. Што данас мислите о том човјеку?
Готово двије деценије били смо такорећи кућни пријатељи (до дан-данас ми је на неки начин жао што се то пријатељство прекинуло), али такав је живот. Ништа не стоји у мјесту, мијењају се ставови, сазнања, идеје. Како је могуће, на примјер, да шпански борци – Макс Баће, Иван Рукавина, Иван Крајачић и још неки којих се сад не могу сјетити – заврше каријеру као хрватски националисти? Ако Баће, доктор филозофије, у деведесетој години свог живота објављује књигу “Апсурди Карла Маркса”, зашто не би Рачан, много млађи, с љевице прешао на десницу? Па и сам је Туђман с унитаристичког армијског језика у својим првим књигама завршио у беспућима, усудбеним повјесницама и сличним кроатоидним бесмислицама. Уосталом, можда управо таква склоност обртима, код обојице, објашњава њихове тениске сударе на терену у Јурјевској, на Цмроку. Али шалу на страну. Док је био жив Бошко Бјелајац (муж Еме Дероси), Ивица је тјерао једну, а кад је отишао Бошко (неоспорни ауторитет и за Ему и за Ивицу), ствари су кренуле у супротном смјеру. Што се тиче оних (мојих) писама, ено их у књизи “Писма зиду на којем је Маршалова слика” (Независна издања Слободана Машића, Београд 1988). Све пролази, књиге остају.
У некој “балканској“ верзији капитализма живимо већ скоро 30 година. Како тај капитализам ви видите?
Тешко је прецизно и без остатка дефинирати данашњи капитализам јер он истодобно влада и у Хондурасу и у Швицарској, а разлике су, између тих земаља, веће од сличности међу њима. Капитализам, узет као цјелина, није друго до једна велика епоха у животу човјечанства. Нашу је генерацију запало да живимо у овој његовој фази, која може потрајати још дуго. Спартак и његови робови умало су срушили Рим, а робовласнички систем је владао стољећима након њихове пропале побуне. Нисам дефетиста, знам да ће и ово данашње стање прохујати, али кад и како, не могу знати. Капитализму се мора признати да више него лако и брзо проналази успјешне одговоре помоћу којих излази из својих повремених криза што, рецимо, Горбачов није успио јер није ни могао, као ни Спартакус прије њега. Можда ви млађи доживите да видите како ће капитализам изаћи на крај на примјер с климатским промјенама или с енормним увећањем становништва. Давних робова није било ни једна милијарда, а садашњих је већ више него седам. Оних пет посто богатих не рачунам.
Национализам се код нас показао жилавим и опасним феноменом. Како из личног искуства, поднебља из којег сте потекли и у којем сте се кретали, из околине вама блиских људи, објашњавате његову тако изразиту насилност? Испод повијесних разлога и политичких објашњења, што би за вас било метафизичко срце “југославенске катастрофе“, ако то тако можемо назвати?
Једна од већих грешака мог живота, да тако кажем, јест управо то што сам у оно давно, прво вријеме потцијенио национализам и његову стварну снагу. Нисам му се на вријеме супротставио, тако да тај испит у младости нисам ваљано положио. Али млади људи не мисле на смрт, па ни на чињеницу да су се и тада покојници сахрањивали сваки у своје гробље. У Мостару, у којем је било највише мијешаних бракова на изборима деведесете, деведесет посто гласова су добиле националне странке. Средина, дакле, у којој сам живио на то или није гледала или је гледала оним другим, тајним оком. Уосталом, моја најстарија кћер Наташа, рођена у том и таквом Мостару, има једног ђеда Србина, другог Хрвата, једну баку Муслиманку, а другу Јеврејку. Шта је она по националности? Да сам на таквом мјесту (и да сам бар метар виши), писао бих се да сам жирафа. Али кад је та “жирафа” стигла у своје тридесете, у том њезином Мостару избија међунационални рат, једини у Европи а да и данас траје. Е сад ви мени то објасните – хумани Запад ће се радије позабавити Међугорјем, недалеко Мостара, гдје Госпа повремено слијеће или Лампедузом гдје имигранти приспијевају, а мржњом у Мостару, сукобом католичанства и ислама неће се бавити ни најмање. Одем доље повремено, тамо су ми родитељи на гробљу “Маслине”, али спавам на источној обали. Волио бих да и моја статуа једног дана осване испред Народног позоришта, поред Хамзе и Алексе.
Мањи народ, већи национализам
Миљенко Јерговић сматра да се, барем у Хрватској, једино ви и Стипе Шувар нисте одрекли социјализма. Након свега што се у међувремену догодило, код нас и у свијету, како данас ствари стоје с вашим идеалима?
Миљенко је свакако добронамјеран, али мислим да у овој ствари претјерује. Ако под социјализмом подразумијевамо једно поштено и хумано друштво у којему човјек човјеку није вук него брат, тј. сестра, онда у Хрватској има много таквог свијета. Друга је, опет, ствар што је силна чељад залуђена тзв. домовинском причом, од које су једни добили све (“Имамо Хрватску!”), а други ништа. Нажалост, пала је крв, а крв се не заборавља. Албанска пословица учи да крв “не може заспати”. Бит ће потребно много времена да се много зла заборави, да се потисне. Држим да исти они што су створили Главаша и Аркана данас подгријавају ту исту ратну атмосферу која најширим слојевима није донијела срећу ни благостање. Како би рекао Дис – на високо су се подигли сутерени, али помоћи за нашега вијека нема. Ову ће болест бројни нараштаји и на српској и на хрватској страни подједнако дуго боловати.
Не знам колико то има везе са социјализмом. Што сам старији, видим да се и национализам (унутар себе, да тако кажем) разликује. Што мањи народ – то већи национализам, а ми овђе, стијешњени на Балкану, управо смо идеалан плијен за ту звијер.
Били сте 1970-их и 1980-их главни уредник гласила за културу “Око“ у Загребу. Како оцјењујете полемике које су се тада водиле у једнопартијском систему у односу на данашње стање дијалога у времену прокламираних слобода?
Питање је ово истовремено и лако и тешко. Ако као некакву парадигму узмемо случај Данила Киша и полемике око његовог литерарног поступка (а не заборавимо – све је почело у “Оку”), најприје ћемо уочити да су готово сви актери у међувремену помрли. Као да је судбина хтјела да обје стране остану без својих главних протагониста. Јунаци јесу нестали, али књиге су остале па и данашњи нараштаји могу читати “Час анатомије” и “Нарцис без лица”. Као друго, Киш ми је замјерао што сам објавио Пижона Голубовића, а ја сам га питао како то да ти, демократа, замјераш мени, наводном стаљинисти, на једном демократском поступку? Као треће, све то скупа (некоћ тако озбиљно и судбоносно) данас више никога не занима. Данас су на сцени Карлеуше, Маце, Цеце, Цице, Кушћевићи и Томпсони те друга ситна бижутерија. Радници су се подијелили и побили, а мафија се (свију вјера) ујединила. То је нама наша судба дала, да имамо Каптол за маршала.
IN MEMORIAM, Синиша Павић: у сваком од нас има и Шурде и Шојића
Свједоци смо на овим просторима једног времена које се трауматично котрља и непрестано враћа уназад. Како бисте ту тужаљку да “нам никада неће бити боље“ оцијенили из свог искуства?
Има у “Хадријановим мемоарима” Маргарите Јурсенар једно мјесто гдје Хадријан говори како у његовом животу (значи прије двије хиљаде година!) нема ничег што прије њега није искусио/доживио неки Грк. Држим да то (као примјер и као правило) вриједи и у нашем случају, само што се на другим мјестима и у другим временима другачије звало. У Америци Кју Клукс Клан, у Њемачкој холокауст, а овђе усташија. Кад би, рецимо, Колинду напала група/хорда дивљака само због тога што је жена, би ли она и у том часу чекала извјештај полиције да се изјасни о “догађају”? Страшно је и жалосно на што је Хрватска спала, али није битно другачије ни на другим просторима, дијеловима Титове Југославије. Зар се могао некоћ (кад сам прије тридесетак љета писао “Шупљу металну цијев”) замислити злочин попут селотејпа и киселине из акумулатора или оног у Сребреници или вађење бубрега живом створу у “Жутој кући”? Мислим да су се грдно преварили они који су помислили како Стари иза себе није оставио ништа. Оставио је животињско царство.
Извор: П-Портал
