Piše: Milo Lompar
Prvi dio
U drugoj polovini XIX veka, posle poraza Rusije u Krimskom ratu 1856. godine, za čijeg trajanja je Srbija držana u neutralnosti pod pretnjom austrijske okupacije, nastaje koncert velikih sila kao oblik evropske politike u turskim područjima Balkana. U njemu engleska politika zaustavljanje Rusije ima svoje jako uporište, pa Rusija nije više ekskluzivni pratilac položaja balkanskih hrišćana u Osmanskoj imperiji. Lako je odbačena ideja grofa Andrašija, austrijskog ministra spoljnih poslova, koja je bila na tapetu dana između 1868. i 1871. godine, da se Srbija privuče zapadnom uticaju tako što bi joj se dala Bosna. Posebno je simptomatičan Berlinski kongres 1878. godine. U sadejstvu Dizraelija i Bizmarka odlučeno je da hercegovačkim ustanicima, koje Osmanska imperija nije mogla da zaustavi, dodele kao okupacionu silu – Austriju. Bio je to direktan udar na srpska nacionalna prava.
I taj apsolutno antisrpski gest je podrazumevao saglasnost ruske politike. Rusija, koja je prethodno Sanstefanskim ugovorom obezbedila veliki prostor Bugarskoj, što je uslovilo da dođe do Berlinskog kongresa kao revizije tog ugovora, složila se sa tim. Upamćene su reči kojima se knez Gorčakov obratio Jovanu Ristiću, tadašnjem srpskom predstavniku. One otkrivaju asimetričnost u odnosima velikih i malih naroda. Jer, ruska vojska je ratovala 1876. godine sa srpskom vojskom i oslobodila Aleksinac, Prokuplje, Vranje, Pirot, Niš. U manastiru Sveti Roman, kod Ražnja, nalazi se grob ruskog dobrovoljca Rajevskog, koji je bio prototip za lik Vronskog u Ani Karenjini. Bilo je to zajedničko ratovanje, do koga je doveo veliki slovenofilski pritisak u carskoj Rusiji, jer je nagnao cara Aleksandra II da uđe u taj rat za balkanske pravoslavne hrišćane.
No, drugi pol istorijske obramice deluje kao kontrateg u odnosu na narodne predstave. Jer, reči kneza Gorčakova su glasile izričito i nemilosrdno: „Prvo idu naši interesi, pa bugarski, pa vaši.“ Odluke Berlinskog kongresa izazvale su u Srbiji ogroman talas nezadovoljstva i čak je narodno raspoloženje stiglo do anti-ruskog revolta. U anegdotskim prikazima, kao odgovor na taj revolt, Jovanu Ristiću je pripisana rečenica: „Teško je nama sa Rusima, samo nam je još teže bez njih.” Ona ostaje aksiom srpske politike do dana današnjeg. U njoj je zbrana sva državnička mudrost u gorkim trenucima narodnog razočaranja.
Oblikovani potkraj XIX veka, prevashodno pod uticajem francuskog republikanizma i demokratizma, srpski intelektualci pokazuju – svojim opredeljenjima – da opadaju ruski kulturni uticaji, kao i kulturno zračenje Rusije, jer se srpska kulturna podloga sve više razuđuje. Vladavinu Petra I Karađorđevića podržavaju, kao sile u savezu, Francuska i Rusija. To se pokazalo kao možda najbolji oblik postojanja srpske države: taj paralelni uticaj jednog zapadnog činioca i, obavezno, ruskog činioca. Uprkos takvom kretanju, možda i upravo zbog njega, uticaj Rusije je često ostajao samo unutar folklornog i narodnjačkog oblika postojanja, unutar populističkog nacionalizma, ma koliko da je politički uticaj bio važan. Kao iskreni saveznik Srbije, u času kad je Bosna i Hercegovina anektirana od strane Austrougarske, 1908. godine, i uprkos velikom nezadovoljstvu u srpskom narodu, Rusija je otvoreno rekla da neće ući u svetski rat zbog jedne pokrajine. No, kada je bio doveden u pitanje sam opstanak Srbije, uprkos nedovoljnoj spremnosti ruske vojske, Rusija je ušla u Prvi svetski rat.
Ništa bolje ne odslikava povremenu suprotnosmernost kulturne optike dva naroda od simboličkog značaja koji je dobila figura poslednjeg ruskog cara Nikolaja II Romanova. On je proglašen svetim zbog mučeničke smrti koju mu je – kao i čitavoj njegovoj porodici – nanela boljševička vlast: na čelu sa Lenjinom. Tim proglašenjem dosegao je najviše što jedan monarh može postići u ruskoj tradiciji: postao je sveti car. Uprkos svemu tome, različito od Aleksandra I koji je posle smrti tako postavljen u narodnom verovanju, ali je – u najvišem trenutku ruske moći – pobednički ušao u Pariz 1815. godine, Nikolaj II Romanov se sagledava kao jedan od najslabijih vladara u ruskom narodnom i istoriografskom pamćenju. Jer, bilo je mišljenja da je odabrao pogrešne saveznike, Englesku i Francusku, iako je bio upozoravan da je carevini Romanova prirodno mesto uz Nemačku i Austriju. Tvrdi se da je neodgovorno ušao u Prvi svetski rat, izazvao propast monarhije i narodnu pogibelj u potonjem građanskom ratu. Ali, upravo zbog odluke da zaštiti Srbiju, koja je bila okidač za Prvi svetski rat, Nikolaj II Romanov je u srpskoj javnoj svesti dobio oreol istinskog ruskog cara, cara-zaštitnika, koji simbolički odgovara kolektivnoj predstavi o Rusiji, jer ispunjava vekovne predstave i očekivanja. Kultura se ne osvrće na istoriju, tako da je on u srpskoj javnoj svesti – najveći ruski car. Ista ličnost, ista figura, isto vreme, ista sudbina, stvaraju dve potpuno različite kulture sećanja.
I tu počinje jedan hijatus, jedna pukotina u vremenima između ruskog i srpskog opažanja XX veka. Rusko carstvo se raspalo u Prvom svetskom ratu. Taj rat je označio prestanak monarhije, trajanje jednog velikog građanskog rata i nastanak države koja je izražavala totalitarni poredak. Kraj Prvog svetskog rata je značio ratnu pobedu za srpski narod, potvrdu srpskih nacionalnih prava, stavaranje višenacionalne države pod monarhijskim načelom. To je nešto što je bitno različito. Tu su se dve dimenzije vremena razišle. Stvari su se pokazale obrnutima 1945. godine. Ona za Ruse znači vojnu pobedu, osvajanje Berlina, kontrolu velikog dela granica evropskih država. Ti sadržaji su obeležja njihove samosvesti. U isto vreme, 1945. godine srpski narod ostaje bez monarhije, kao poslednjeg znaka srpske državnosti u višenacionalnoj državi, ulazi u totalitarni poredak, čiji unutrašnji sastav podrazumeva usvajanje politike srpske krivice zbog pređašnje „velikosrpske hegemonije”, dolazi do fizičkog istrebljenja inteligencije i građanskog stavnovništva. Pounutrašnjuje se višedecenijska politika krivice.
U XX veku dolazi do istorijskog razilaženja ruske i srpske politike, ali – istovremeno – bledi i ruski kulturni uticaj. Ostaje nediferencirano rusofilsko osećanje u narodnim slojevima. Dva momenta su važna. Prvi momenat stvara saznanje o tome da ruska carska politika propada u Oktobarskoj revoluciji. Kralj Aleksandar je vodio antisovjetsku politiku. U posleratnom vremenu postoji plemenit odnos između ruske bele emigracije i srpskog stanovništva. Ima mnogo svedočanstava koja govore da se ruska carska emigracija najviše naselila u Srbiji, da su lekari, profesori, naučnici, trgovci, artisti, učinili mnogo za kulturno uzdizanje Srbije, da su bili izuzetno plemeniti, pogotovo požrtvovani i da ih je srpski narod s velikom ljubavlju prihvatao. Oni su u Srbiji imali izuzetno plodan uticaj. Neki od njih su bili izuzetni naučnici Beogradskog univerziteta, mnogi od njih su ostavili svoje kosti po selima i varošicama Srbije, kao lekari koji su lečili siromašno i neplatežno stanovništvo.
No, uprkos tome, politika kralja Aleksandra je bila antisovjetska, što je bila odlična inkubacija da politika u Titom režimu postane antisovjetska i antiruska. Jer, to je dovelo do jednog oblika predrazumevanja koji je bio politički, da bi se postepeno selio na kulturno polje: to je rusofobija. Prvi put se kod Srba između dva svetska rata razvija − u malim oblicima − izvesna rusofobija: i to ne u širini naroda, niti čak u političkoj orijentaciji prema carskoj Rusiji, već je glavna smernica postajala antiruskom preko jednog modela koji je unela Kraljevina Jugoslavija: odnos prema Sovjetskom Savezu bio je izrazito neprijateljski. On se prelivao u zametke rusofobije koja je, posle Drugog svetskog rata, paradoksalno postatala još razvijenija.
Na temelju Titovog sukoba sa Informbiroom, pod zastavom antisovjetizma, postepeno se odvija u čitavoj drugoj polovini XX veka žigosanje različitih uticaja ruske kulture i tradicije, koji se priznaju samo u folklornim elementima. Odvija se jedna sistematska, pod zastavom sekularizma, dezintegracija tradicionalne kulturne svesti koja je povezivala srpsku sredinu i nasleđe za rusku tradiciju. U kom sadržaju? Srce rusofobije, kako to pokazuje Gi Metan, u knjizi o rusofobiji, počiva na simboličkom i političkom poistovećivanju Rusije sa Vizantijom. To je ključno. Analizirajući četiri modela rusofobije, francuski, nemački, engleski i američki, Gi Metan pokazuje da je čitav moderni proces rusofobije vezan za rusko religijsko i kulturno poistovećivanje sa Vizantijom. Tako se u XX veku odvija dalekosežna i epohalna inverzija u kojoj se ono što je bilo vizantijsko nasleđe i što se od Svetog Save pojavilo kao vizantijsko nasleđe u srpskoj kulturi biva podložno negativnoj redakciji, inverziji i preinačenju.
Kralj Aleksandar je zauzimao vrlo neprijateljski stav prema Sovjetskom Savezu. Čak su i one države koje su ratovale na teritoriji Rusije u postoktobarskom periodu obnovile diplomatske odnose do 1924. godine. Poslednja evropska država koja je obnovila odnose sa Sovjetskim Savezom bila je Jugoslavija 1940. godine. Bio je to negativan stav prema postojanju Sovjetskog Saveza. Ali, on nije bio bez realnih uporišta. To je drugi momenat razilaženja ruske i srpske politike. U njegovom središtu je saznanje o tome da sovjetska ideologija ima dva pravca. Jedan nastaje kao reakcija na državni negativni stav prema Sovjetskom Savezu. Drugi je posledica sovjetske ideološke predodređenosti ka destabilizaciji evropskih država. Politika komunističke ideologije je bila da sve buržoaske države treba destabilizovati. Jer, to je pretpostavka revolucije.
I otud su uvek podržavali secesionističke pokrete manjina u tim državama. Bio je to i refleks njihove unutrašnje politike. Kao što su u Sovjetskom Savezu dezintegrisali državotvorni ruski narod u korist manjih nacija, u kojima su podsticali institucionalne oblike državnosti, tako su činili u evropskim državama: nauštrb državotvornih nacija, kao jemca stabilnosti, i u korist secesionističkih pokreta manjinskih nacija, često lišenih bilo kakve državnosti u pređašnjim vremenima. Tako su proglašavali da je srpski narod hegemon u Kraljevini Jugoslaviji i, čak, podržavali oblike terorizma koje je Komunistička partija Jugoslavije sprovodila: ubistvo ministra Draškovića, atentat na kralja Aleksandra, nepriznavanje jugoslovenske države, zaključci Drezdenskog kongresa 1928. godine, podrška ustaškom pokretu 1932. godine, predstavljaju znakove istrajnog nastojanja da se oslabi i, po mogućstvu, razbije jugoslovenska država.
Rusima je teško da razumeju da ono što je za njih bila 1918. godina – gubitak carevine, gubitak monarha, boljševička diktatura, građanski rat – za Srbe je bila 1945. godina. U mentalnom smislu, na delu je vremenska inverzija. Za Ruse je 1945. godina ostala godina trijumfa: ulaska sovjetske vojske u Berlin, u Prag, u Beč. Oni ne mogu da shvate da njihova velika pobeda iz 1945. godine nije nešto što je i za Srbe bila velika pobeda. Za Srbe je 1945. godina ono što je za Ruse 1918. godina: gubitak kralja i monarhije, dolazak jedne neprijateljske ideologije, građanski rat. Sve činjenice negativnog iskustva koje su se pojavljivale kod Rusa 1918. godine, koju Rusi doživljavaju kao svoj pad, Srbi doživljavaju kao svoju pobedničku godinu, jer je srpska vojska probila Solunski front.
Milo Lompar na Borinoj nedelji: Vreme ide brže od književnosti
A u obe predstave je zatomljena negativna predstava: srpska vojska je 1918. godine probila Solunski front i bila na strani ratnih pobednika, ali rezultat nije bila srpska nego jugoslovenska država. U kojoj je Siton-Votson predviđao da Hrvati – premda vojnici poražene austro-ugarske vojske, ali kao eksponenti zapadnog uticaja – preuzmu političko vođstvo. Ni 1945. godina nije bila rezultat vraćanje ruske carevine nego potvrda Sovjetskog Saveza. I kada se 1991. godine raspao Sovjetski Savez odjednom Rusi pronalaze da Harkov i Krim nisu u Rusiji. Zbog dubokog sovjetskog nasleđa u kulturnim i ideološkim predstavama, zbog „sovjetskog plemstva” koje u potomcima vlada tom zemljom, oni odbijaju da podvrgnu istorijsko iskustvo prevrednovanju. Kao što i kod nas 1990. godine – sa sličnih razloga – odbijaju da prevrednuju jugoslovenstvo i komunizam. Koliko, dakle, košta komunizam? Taj račun ostaje van glavnog toka kulturne svesti. Marijupolj, Dnjepropetrovsk, Odesu, stvorio je knez Potemkin: nikakva Ukrajina. Kad je Krim došao u sastav Rusije? Katarina II ga je na sablji osvojila. Posle dvesta godina od tog događaja, u 2014. godini, Rusija slavi povratak poluostrva: koje je dvesta godina bilo njihovo, sve do 1954. godine. U kom ratu su ga izgubili? Nije bilo tog rata. Kako su ga izgubili? U Sovjetskom Savezu.
Šta je bio Sovjetski Savez? Ta pitanja uvek nailaze na kulturološku blokadu, jer komunističko nasleđe nije još vrednovano, nije još procenjeno, još uvek je Lenjin na Crvenom trgu. U samoj Rusiji ne postoji spremnost, kao što ne postoji ni kod nas, da se kritički valorizuje komunizam. U Rusiji nije izvršena desovjetizacija svesti, baš kao što kod nas nije sprovedena detitoizacija. Nema, dakle, spremnosti da se negativno i dubinski vrednuje komunizam. U Rusiji nije lako izvršiti desovjetizaciju, jer je čitava ruska administracija izvedena iz sovjetske ideologije. Teško im je da se oslobode toga. Jer, na vlasti je jedan autoritarni režim: on predstavlja čudnu mešavinu sovjetizma i rusizma u naglašenom patriotizmu. I opet se susrećemo sa istorijskim čvorom: nimalo nije izvesno da bi demokratski poredak doveo do boljih istorijskih ishoda.
Svedoci smo zapadnog poništavanja ruske kulture zbog rata u Ukrajini. Taj rat je izazvala postepena, ali postojana zapadna (američka) ekspanzija na istok, posle pada Berlinskog zida 1989. godine. To je peta totalna ekspanzija na Rusiju: poljska je okončana 1612. godine; švedska u bici kod Poltave 1709. godine; napoleonovska (kao integralno evropska) 1813. godine; hitlerovska (kao druga integralno evropska) 1945. godine. Zapadne države poništavaju prisustvo ruske kulture, poput uklanjanja dela Dostojevskog i Čajkovskog, u čemu je – u skladu sa svojim davnašnjim, staljingradskim tradicijama − isprednjačila hrvatska država, pa je Zagrebačka filharmonija prva uklonila Čajkovskog iz svog programa. Kada govorimo o sukobu civilizacija u najširem smislu, moramo se zapitati: da li je zapadna (američka) civilizacija – hrišćanska? Nije prihvaćeno da u evropski ustav uđe takva odrednica. U tradicionalnom smislu svakako su to hrišćanske kulture, ali u aktuelnom smislu teško da su takve. Ako je razumljivo da se tokom rata protivničke strane trude da ugase informativne i kulturne sadržaje suprotstavljene strane, ostaje zanimljivo da zapadne države zatiru i svoju kulturu, tradicije i istorijske činjenice.
Da li je istorija postala suvišna u ovoj eri digitalnog totalitarizma koji nam kuca na vrata? U svakom slučaju, određeni sadržaji se opiru oblicima nastajućeg totalitarizma. Osnovno obeležje nihilističke kulture, kako je pisao Fridrih Niče, sastoji se u tome da ona priznaje samo dva sadržaja: zadovoljstvo i posao. Zadovoljstvo u različitim oblicima: utakmica kao spektakl, pijanstvo i narkotici kao stanje svesti, seksualno zadovoljstvo kao čin, fantazam i simbol. Suočeni smo sa društvom koje se vodi isključivo predstavama o zadovoljstvu i poslu, pa se stalno snižavaju kulturni standardi kako bi se, u praktičnom smislu, bez poteškoća odvijalo političko i vojno kretanje i, u ljudskom životu, izbegla pitanja o smislu i vrednostima.
To nisu dobra vremena za umetnost. Jer, umetnost zahteva nijansu, istančanost i osećanje razlike. Kako uspostaviti sluh za takve sadržaje kad je sve pojednostavljeno i grubo, jer se zadovoljavaju samo nalozi zadovoljstva i posla? Ako je put do smisla vezan za uspeh čija je mera samo novac, onda religija, nacija i istorija postaju nepotrebni, pa čak i smetnja. Stoga se ideje o naciji, istoriji, kulturi i religiji moraju obezvrediti da bi novac postao jedini kriterijum. Jer, ako je novac jedini cilj, onda onaj ko komanduje novcem, komanduje i čovekom, narodima i državama.
Da bi se to postiglo, neophodno je obezvrediti ideale, predstave i vrednosti koji nemaju materijalni vid. Neophodno je, međutim, uočiti razliku između priznavanja važnosti novca i potpunog odricanja od drugih vrednosti. Tehnike propagande svode stvarnost na izbor ili−ili. Nije tačno da se ljudi moraju odreći svega što im je važno radi novca. Ne moraju izolovati svoje dete od savremenog života samo zato što su neki aspekti tog života u sukobu sa njihovim shvatanjima. Umesto toga, trebalo bi vaspitanjem omogućiti procenu o tome koji su aspekti života negativni. Ljudi se moraju uključiti u stvarnost, posmatrati i podržavati sadržaje koji im se čine valjanim, ali moraju uvažiti i rizik postojanja koji obezbeđuje da se dete slobodno razvija. Isto važi i za narod i kulturu. Treba učestvovati u duhovnoj situaciji vremena, ali ne dozvoliti da ona komanduje našim osećanjima i uverenjima.
U XX veku je uspostavljen trajni hijatus u odnosima između Rusa i Srba. Jer, rusko poimanje stvari, vođeno imperijalnim gledištima, veoma teško može prihvatiti različito tkanje vremena kod velikog i malog naroda. Gledište imperije je da je njeno veliko vreme istvoremeno i veliko vreme malog naroda: njeno shvatanje ideologije je istovetno sa ideološkim shvatanjima malog naroda, kao što je njeno loše i smutno vreme obavezno loše i za mali narod. Imperije ne vole da priznaju da su vrednosti i vremena neminovno u sukobu, jer je to zakon modernih vremena koji imperije čini prošlim tvorevinama u čovekovoj svesti. Ruska pobeda u Berlinu 1945. godine, čiji je simbolički svetski značaj nesporan i neuklonjiv, ne znači nama ono što njima znači. Kada ruski diplomata i državnik dolazi u posetu povodom dvadesetog oktobra, uz apsolutno poštovanje poginulih sovjetskih vojnika u borbama za Beograd 1944. godine, to nije jednoznačan nego ambivalentan čin. Jer, s jedne strane, ulazak Crvene armije u Beograd omogućio je izbacivanje nemačke okupacione sile, dok taj ulazak, s druge strane, znači veliku unutrašnju promenu u istorijskom položaju srpskog naroda. To je nešto što postaje – u svojoj negativnosti – očigledno posle 1990. godine: kad se raspao SSSR, pao Berlinski zid, propao komunistički svet i došlo do raspada Jugoslavije.
No, čvor srpske istorije postaje dodatno zapetljan. Ako su sovjetski tenkovi 1944. godine doveli komuniste na vlast, oni su ih doveli i u Čehoslovačkoj, i u Poljskoj, i u Bugarskoj, i u Rumuniji, i u Istočnoj Nemačkoj. No, oslobodivši se sovjetskog uticaja 1948. godine, jugoslovenski komunisti su ostali na vlasti. Ko ih je održavao na vlasti kad ih više nije održavao Sovjetski Savez? Održavali su ih Englezi i Amerikanci. Titova politika nije moguća bez zapadne podrške. Titoizam je – kako je davno definisao Kajica Milanov – ideologija komunizma u jednoj državi i naciji; titovština je istorijski oblik postojanja takve države i nacije. To je jednodržavni komunizam: u velikoj zavisnosti od zapadne politike. Oni su prionuli uz jednodržavni komunizam kao koncept kojim će se razarati monolitno stanje svetskog komunističkog pokreta. U člancima za emigrantski bilten Poruka jako dobro je to video Slobodan Jovanović. Zapadna politika je prešla sa ideološkog nivoa razumevanja, kome pripada komunistička ideologija, na kulturološki nivo razumevanja, u kojem preovlađuje svest o dugom trajanju kulturnih svetova.
To je značilo pristajanje na titoistički totalitarizam, tolerisanje komunističke represije i bezakonja, ali uz uslov da dolazi do odvajanja od ruske istorijske pozicije. Pošto su se jugoslovenski komunisti odmakli od Rusa, to što su totalitaristi odjednom nije doživljavano kao strašno. Jer, otvarao se prostor da zapadna (američka) politika prodire višestranim uticajem. No, ne možemo za titoistički poredak kriviti samo sovjetsku politiku, koja je od početka do kraja ostala antisrpska, jer komunisti nisu mogli pasti sa vlasti i zato što su iza njih stajale Sjedinjene Američke Države. To pokazuje koliko je nestabilna pozicija graničnog naroda, jer se u njegovoj sudbini nekako uravnotežuju interesi velikih sila: ili prelamaju kroz nju
Kada je istorijska pozicija nestabilna, onda moramo neprekidno stražariti. Granica podrazumeva jednu vrstu straže. Ruskoj politici je važna 1945. godina, jer ona želi da spreči zapadno – medijsko, istorijsko i propagandno – nipodaštavanje odlučujućeg učešća Sovjetskog Saveza u porazu nemačkih nacista. Ruska politika vidi da se to minimalizuje. Sa srpskog stanovišta stvari imaju kompleksniji izgled. Kada se obeležava dvadeseti oktobar i ulazak sovjetskih divizija i partizanskih jedinica u Beograd, apologeti zapadnih (američkih) interesa kod nas, kojima je sve rusko za osudu, odjednom to pozdravljaju. Kako to objasniti? Američkom podrškom Titovom režimu posle 1948. godine. Oni se, dakle, ne zalažu za obeležavanje oslobođenja, niti za poraz nemačke okupacione sile, nego za komunistički uvod u titoizam, koji je počivao na višedecenijskoj podršci zapadnih (američkih) činilaca.
Taj aspekt stvari uopšte ne dotiče rusku politiku: ona se na njega ne osvrće. Ali, dotiče srpsko istorijsko postojanje u XX veku. Titoizam je istorijski oblik kontrole srpskih prava i interesa. Ne samo interesa, jer su interesi uvek problematični u određenom stepenu, ali prava nisu problematična. To je – sa stanovišta zapadne politike dugog trajanja – trebalo kontrolisati. Zašto? Da se ne bi uspostavio realan odnos snaga unutar države u kojoj Srba ima više nego drugih naroda, kao države koja je svoj međunarodni subjektivitet 1918. godine dobila na temelju srpskog državnog subjektiviteta, priznatog 1878. godine i potvrđenog učešćem na strani sila pobednica u Prvom svetskom ratu. Sámo postojanje srpskog naroda i njegovih tradicija, što su neotuđiva i priznata prava, označava se kao oblik ugrožavanja drugih jugoslovenskih naroda. Ko najbolje kontroliše čitav istorijski proces? Titoizam. A kako je to izvodio? Preko pounutrašnjivanja srpske krivice. Ona se tematizuje u hegemoniji velikosrpske buržoazija i ostaje neiskupljiva, bez obzira na genocid koji je srpski narod pretrpeo u Drugom svetskom ratu i čiji je simbol Jasenovac. Ključni činilac neutralisanja srpskih interesa ostaje, dakle, zapadni činilac.
Nastaviće se…
Sadržaj nije dozvoljeno deliti i prenositi bez dozvole autora.
