U književnosti postoje najmanje tri tipa ogledanja – jedno je u normalnom, a druga dva u udubljenom odnosno ispupčenom ogledalu, rekao je u četvrtak u Vranju Milo Lompar, univerzitetski profesor, književni istoričar i esejista, govoreći o temi ovogodišnje Borine nedelje – Književnost kao ogledalo vremena. „Književnost prolazi kroz izvesnu promenu, preinačenje, neku vrstu preobraženja, naveo je Lompar. On je pojasnio da, kada govorimo o književnosti u ogledalu, imamo tri mogućnosti „Prvo ogledalo verno reprodukuje onog ko se u njemu vidi; to odgovara osnovnoj predstavi o književnosti, a to je ta da je književnost nešto što otiskuje realan izgled predmeta, stvari, ljudskih svesti – odgovara centralnom pojmu koji se još od Aristotela ponavlja kao težišni pojam književnog imenovanja, a to je mimezis. To je dominantna predstava, ali nije istinita. Mi znamo da postoje još najmanje dva tipa ogledanja – udubljeno i ispupčeno ogledalo.
Onaj ko se u njima ogleda, vidi da se slika koja se dobija bitno razlikuje, da je nekad uvećana, nekad umanjena, ali uvek iskrivljena. To je dosta važno, jer nas usmerava ka nečemu što je u prirodi modernističkog duha, a što je prodrelo u slikarstvo i pripovedanje početkom 20. veka – to je mogućnost da ono što mi vidimo nije tako. To je zapravo lice stvari koje našem običnom pogledu izmiče. To, međutim, ne znači da nije istinito, jer uvek, kada nam se čini i najvernijom u umetničkom oku, stvarnost prolazi kroz izvestan filter„, rekao je Lompar. Osim u slikarstvu, dodao je on, promene početkom 20. veka počinju da se dešavaju i u modernoj fizici (Plankova kvantna hipoteza, Ajnštajnova teorija relativiteta, Hajzenbergove i Borove relacije neodređenosti…) a potom i u književnosti.
Književnost se u tom periodu prilagođava opštem gledanju na stvari, naznačio je Lompar. „Perspektiva velikih romana, uhvaćenih totaliteta, se na neki način mrvi i raspada i počinje da se hvata svest u kojoj se to otiskuje. Počinje tada velika epoha srpske literature, jer realizam, dominanti pravac poslednjih decenija 19. veka, dao je završni izraz. Psihiloška motivacija, kao drama svesti čoveka kod Laze Lazarevića, humoristički aspekt sveta pomešan sa melanholijom kod Stevana Sremca, druga priroda humora i susret civilizacija u primorskim pripovetkama Sime Matavulja, sve to je još uvek počivalo na onom pogledu u ogledalu koji odražava sliku sveta. Međutim, kod Bore Stankovića stvari postaju drugačije. On počinje drugačije da organizuje sve; iako je sve na prvi pogled isto, verističko, kod Bore je sve dovedeno u pitanje.
Prvo je dovedeno u pitanje ono što je najočiglednije – rečenica. Rečenica Bore Stankovića označava iskorak u odnosu na standardizovanu normu srpskog jezika koja se u njegovo vreme kanonski pojavljivala i obeležavala izrazom Beogradski stil„, rekao je Lompar. Lompar je evocirao kazivanje Miloša Crnjanskog kome je Bora Stanković, kako je sam Crnjanski svedočio, sa suzama u očima njemu pričao kako su ga optuživali posle Prvog svetskog rata. Crnjanski je na to rekao da niko nije optuživao one koje su kao ratni profiteri posle rata podizali višespratnice. „Ima nešto dublje što je rodilo tu simpatiju Crnjanskog prema Bori, a to je jedan osećaj da su vrednosti uskolebane. Crnjanski kao da obeležava nešto u čemu i sam sebe pronalazi, a to je pozicija kulturne alternative ili kulturnog autsajderstva. Crnjanski obeležava nešto životno, egzistencijalno, da neko ko je izuzetno veliki umetnik, a za njega je Bora Stanković nesporno veliki pisac, u isto vreme u okviru kulturnog i li društvenog miljea biva na stazi autsajderstva.
Taj momenat je bitan jer pokazuje da kultura obavlja nevidljivu regulaciju ljudi, ali i osećanja sveta. Izbor koji kultura pravi između svojih umetnika, je egzistencijalni, a ne stilski izbor“, kazao je Lompar. On je dodao da današnja književnost „hita da stigne vreme„. „Vreme kao da ide brže od književnosti i odbija da promisli svoj udes sa stanovišta nečeg što je prolazno i što je vrlo slično čovekovom odbijanju da prihvati svoju smrtnost. Književnost ne želi da vidi da ima nekog dobitka u tome što nismo više u centru pažnje“, rekao je Lompar. Naslove izdavača Catena Mundi, u okviru ove večeri predstavio je urednik i vlasnik ove izdavačke kuće Branimir Nešić. „Odakle ovaj naziv naše izdavačke kuće – moramo se podsetiti Predraga Dragića Kijuka, čoveka koji je bio sekretar SKZ-a, glavni urednik Književnih novina i moj veliki prijatelj. Bio je i moj intelektualni učitelj, ali se nažalost rano upokojio 2012. godine. Izdavačka kuća Catena Mundi je u znak sećanja na njegovo najznačajnije književno delo dala ovaj naziv„, rekao je Nešić. Borina nedelja završiće se u subotu 29. marta od 20 časova u Pozorištu Bora Stanković, kada će biti održano veče dobitnika Nagrade Borisav Stanković, a laureatkinji Ljubici Arsić biti uručeno ovo prestižno priznanje.
Izvor: Vranje Njuz
