Пише: Милица Бакрач
Њушка, крзно, шапе…. све смрзло од студи,
ал, подносим ћутке, нисам ко ви – људи.
Нећете још чути моје туге глас,
ја сам ипак њима био вјеран пас!
Ви режите кобно, ја ћу да их чекам,
док не чујем звиждук из Поља Далека.
Тад ћу да полетим у радости њима,
а сад ме пустите! Не, није ми зима!
Нисам гладан, жедан, нећу вашег хљеба!
Чекам братсии звиждух, одозго, са Неба.
Сит сам ваше ћуди, пакости и злобе.
Иако пас јесам, ја знам за сеобе,
зато ,,пажња“ ваша нек ме не окрзне.
Ја ћу да их чекам. Не марим, док мрзне…
