Пише: Драгослав Дедовић
Песник и преводилац Иван В. Лалић ће о Елиоту записати: “Реч је не само о једном од највећих већ и једном од најконтроверзније схватаних и прихватаних песника двадесетог века“. Лалић констатује да је Елиотов историјски значај ван сваке сумње.
А изван академских кругова? Шта значи Томас Стернс Елиот данас за живу песничку реч – тачно 60 година откако је умро у Лондону? Можда бих могао да дам приближан одговор само ако се прво присетим шта је он значио мојој песничкој генерацији – оној која је почела да објављује између средине и краја осамдесетих година прошлог века.
Згодно је да то конкретизујем питањем упућеним самом себи: Шта ти је значио Елиот 4. јануара 1985., двадесет година после његове смрти, а 40 година од тренутка када ово пишеш?
Непоетско претварати у поезију
Ни Нобелова награда 1948. која је додељена Елиоту није уклонила потребу песничког еснафа да се изјашњава за или против њега. То није заобишло ни моју генерацију. Једни су се дивили ширини образовања и интертекстуалној мрежи која је као арматура држала Елиотове стихове. Од овог песника је било могуће научити да су фусноте саставни део песме, понекад њен кључ. Осим тога, уграђивање латинског, грчког, француског и немачког у ткиво енглеске песме сугерисало је стално песничко домунђавање великих европских језика и песничких традиција у стварању светске лирике. Елиот је све то за нас учинио видљивим.
Ипак је већина будућих песника била скептична према ономе што се од античких времена зове „poeta doctus“ – учени песник. Ближи им је био романтичарски култ генија, мит о песнику као медијуму божанског, човеку који у „светом заносу“ бунцајући говори пророчке тајне које смртницима нису доступне. Ближи су им били и сви они песници који су се ушанчили иза постојећег лирског наслеђа, или они који су стварали авангардну провокацију. Напослетку, разумљивији су им били и сви који су ушли у поље масовних субкултура да би одатле проговорили савременим гласом.
Сада бих рекао да већина нас није ни била у стању да разуме Елиота – недостајало нам је животно и интелектуално искуство. А и видиковац до којег се могла попети групица социјалистичких студената склоних поезији није нудио исти видик као тачка са које је поезију и свет посматрао елитни песник који је студирао на Харварду, Сорбони и Оксфорду. Мени су његови стихови ипак понудили неку врсту вибрантности, мелодију и тамни сплет значења. Привукла ме та испевана материја чија ми стварна значења измичу.
Иван В. Лалић је заправо својим предговором у књизи Елиотових изабраних песама, које је 1978. објавио покојни БИГЗ, написао кључни увод у то песништво. Ни једно предавање на факултетима није могло да досегне ширину и бистрину тог текста. Осамдесетих сам се домогао те књиге и упио предговор некритично, као сунђер. То је пробудило очекивања. Уследио је тврди судар са Елиотовим стиховима за које нисам био спреман.
Драгослав Дедовић: Година под надстрешницом: Ни капуљаче не скривају кризу
Моји гимназијски јунаци били су углавном домаћи песници. Од Војислава Илића до А. Б. Шимића. И наравно Миљковићева блиставо-тамна усијанист. Али и континентално песништво од Хелдерлина до Бодлера није ми било страно.
Руски разгаламљени футуристи са једне и слике које као да су цртане прецизним скалпелом Готфрида Бена – све је то улазило у пртљаг. У то време сам откривао америчке битнике, Коена, Борхеса. Ништа ме није припремило за сусрет са Елиотом.
У годинама када сам покушао да пронађем свој глас, своју песничку личност, прочитао сам Елиотов есеј “Традиција и индивидуални таленат” из 1919. Он је у њему, на трагу свог проучавања будизма, заговарао “безличност песника”.
Јован Христић је у свом предговору Просветиној књизи из 1963. која је сабрала Елиотове есеје о књижевности подсетио да је исповедна конвенција у песништву најчешћа од античких времена до данас. “Исповедном конвенцијом називам употребу једног ‘ја’ у песничком језику, са којим нисмо никада начисто: односи ли се оно на песника или не.” А Елиот управо то доводи у питање. “Прогрес уметника је трајно саможртвовање, трајно поништавање сопствене личности”, записао је 1919. тридесетједногодишњи песник, а ја, средином осамдесетих десет година млађи, скоро да сам се наљутио на њега. Сада га разумем.
Мучни ход кроз Пусту земљу
Лалић ме је у свом предговору упозорио да Елиот своју песничку грађевину подиже на стубовима који недостају англосаксонској традицији – пре свега на француском симболизму.
“Мислим да сам од Бодлера научио нешто што је преседан за могућности поезије, никада развијене од стране иједног песника који пише мојим језиком, – да се бави оним прљавим аспектима модерне метрополе; о могућностима фузије прљаво реалистичног и фантазмагоричног, могућности јукстапозиције чињеничног и фантастичног. Од њега сам, као и од Лафорга, научио да она врста градива која је мени била дата, она врста искуства коју је могао имати малолетник у неком индустријском граду у Америци може бити градиво за поезију; и да се извор нове поезије може наћи у ономе што је до сада било сматрано као немогуће, јалово, тврдокорно, непоетско. Да је, заправо, посао песника да ствара поезију из неистражених залиха непоетског; да је песник заправо по свом позиву обавезан да непоетско претвара у поезију”.
Да, то је био лакше разумљив део.
Године 1922. Елиот се са опоравка од душевне кризе вратио из Швајцарске у Лондон. Са собом је донео 54 странице поеме коју је назвао “Пуста земља“. Почетна идеја је била да опише дугу маршруту од паба до паба. Рукопис је доспео у руке мајстору по имену Езра Паунд. Овај је поему скратио за две трећине. Без Паунда не би постојао чувени улазни стих: „Април је најсвирепији месец…“. Паунд је био свестан снаге рукописа који му је поверен. Елиоту ће написати: „Комплименти, курвин сине! Свих седам љубомора су ме спопале“. Елиот је Паунда назвао бабицом „Пусте земље“ и у посвети записао: „il miglior fabbro Ezra Pound“. То се односи на стих из Дантеове „Божанствене комедије“ – Паунд је означен као „бољи ковач матерњег језика“.
После низа деценија један виспрени критичар је рекао да је „Пуста земља“ за поезију оно што је „Улис“ Џејмса Џојса за прозу, дело које је за свој жанр изван свих категорија.
Пре „Пусте земље“ настала је „Љубавна песма Џ. Алфреда Пруфрока“. Она ми је била доступна свих ових деценија у различитим преводима. Довољно је да упоредимо три и схватићемо да је оно што је написао Елиот и оно што нам је доступно у преводу ипак различито. У једном случају одмах знамо да је у питању „двоје“ – лирско ја се обраћа некој жени: „Па пођимо сада нас двоје, / док се небом вече пружа, што је / Као болесник опијен на столу“. Други превод има већ боју оне врсте морбидног експресионизма која је прославила Готфрида Бена: „Пођимо ти и ја сада, / Док по небу вече пада / Као анестезија по пацијенту“. А у трећем случају вече не пада као „анестезија на пацијента“, већ као „на сто болесник у наркози“. (Е па пођимо ти и ја сада / док вече се спушта и пада / ко на сто болесник у наркози).
Заправо, Елиот каже: „Хајдемо сада ти и ја, док вече се простире по небу / као пацијент под наркозом по столу“.
Како год, то је био узбудљив позив свакоме љубитељу поезије, да крочи у Елиотов свет.
Том из Сент Луиса
Дечак који је рођен септембра 1888. био је седмо, најмлађе дете у браку Хенрија Вејра Елиота, власника циглане и Шарлот Шамп Стернс, која је до удаје радила као учитељица. Дечак је добио име Томас, звали су га Том. Град у којем је рођен, Сент Луис, у држави Мисури, основали су 1764. француски трговци крзнима. Назван је по француском краљу из 13. века Лују IX који је проглашен за свеца.
Сједињене Државе су подручје купиле 1803. Као важна лука на Мисисипију град је доживео процват у 19. веку. Све то је дечак добио у наслеђе – занимљиву прошлост града, очеву породичну историју која преко Бостона сеже до Енглеске 17. века, мајчину склоност писању песама и породично благостање које се онда очитавало у његовом образовању.
У школи за дечаке учио је латински, грчки, француски и немачки. Уследило је студирање на Харварду – уписао је факултет са само 17 година и завршио га за три уместо за четири године. Потом одлази у Француску да би две године студирао на Сорбони. Почетком друге деценије прошлог века, Париз је био планетарно значајан за уметност, посебно за песништво.
Елиот борави 1914. у немачком Марбургу, ту га затиче Први светски рат. Успео је да као амерички држављанин – његова земља је тада била званично неутрална – преко Белгије отпутује у Енглеску. Остало је забележено да је рачун за стан у Марбургу измирио тек после рата, доставивши суму удовици газде по успостављању платног промета. Остао је у Лондону, добио стипендијски боравак на Оксфорду. Почетком 1915. упознаје Вивијен Хај-Вуд, венчаће се пола године касније. Томас Стернс Елиот у Енглеској пријатељује са филозофом Бертрандом Раселом – зли језици кажу да је филозоф показивао много веће интересовање за његову супругу Вивијен него за његово песништво.
Најпре неколико година ради за једну велику банку, да би потом постао уредник у издавачкој кући „Фабер и Фабер“. У њој је оставио дубок траг, не само својим ауторским књигама већ и издањима која су потписали између осталих Вистан Хју Оден, Џемјс Џојс, Езра Паунд, Жан Кокто, а доцније Тед Хјуз, Филип Ларкин, Силвија Плат, Семјуел Бекет и Харолд Пинтер. Већ овај низ имена сведочи о томе да је издавачка кућа коју је добрим делом својим духом прожео Елиот била једна од најважнијих у прошлом веку. Његова драма „Смрт у катедрали“ којом није био задовољан, сврстала га је у значајне драмске писце, а „Коктел забава“ је доживела успех на Бродвеју.
Елиот је по духовној опредељености ионако био Европљанин. У Енглеској се свесно вратио коренима и одбацио америчку традицију. Чак је прихватио и енглески нагласак. Прешао је из католичке у англиканску веру. У Америку је тридесетих одлазио као гостујући професор на Харвард. Његова супруга је имала тешке психичке проблеме. 1933. су се развели. Умрла је 1947. у психијатријској установи, у којој је провела седам година. Елиот се оженио још једном 1957., изабраница је била његова млада секретарица Валери Флечер.
Конзервативан тумач цивилизације
Осим у песништву, Елиот је оставио значајан траг и као есејиста који промишља цивилизацију чији је део. О култури је написао како “спашавање ове речи јесте најдаља тачка мојих стремљења”. Његов отпор савременом свету заснованом на динамизму промене био је бескомпромисан: “ Свака промена коју чинимо води стварању једне нове цивилизације чија природа нам је непозната и у којој бисмо сви ми били несрећни”. Постепена еволуција, а не револуционарна скоковитост света, били су једино што је могао да одобри: “Оно што наша брига за цивилизацију може да нас наведе да учинимо јесте да побољшамо ову цивилизацију коју имамо јер не можемо да замислимо ни једну другу”. Није имао високо мишљење о свом времену у којем је цивилизација земље у којој је рођен постајала све доминантнија: “Са извесном сигурношћу можемо рећи да је наше време време опадања”. С његовом конзервативном критиком савременог света руку под руку је ишао и културни песимизам: “Не видим разлога зашто пропадање културе не би одмакло још даље и зашто не бисмо чак предвидели период (извесне дужине) за који је могуће рећи да неће имати културу.”
Притом је он другачије дефинисао културу од мислилаца његовог времена: “Култура се чак једноставно може описати као оно што живот чини вредним живљења”. Култура је по Елиоту све – од класичне музике до гастрономије. Уз дозу хумора је констатовао да “симптом пропасти британске културе јесте и незаинтересованост за уметност припремања хране”. Сматрао је да је култура без религије незамислива јер је она “инкарнација религије једног народа”. Пошто и Црква Енглеске и коњске и псеће трке спадају у енглеску културу, Елиот, са трунком ироније каже: „Хришћанима је неугодно кад открију да као хришћани не верују довољно, а да на другој страни, као и сви, верују у превише ствари: па ипак, последица таквог размишљања јесте да су бискупи део енглеске културе, а да су и коњи и пси део енглеске религије”.
Није веровао у светску културу која би све изједначила: “Светска култура која би била једноставно једна униформна култура, уопште не би била никаква култура. Добили бисмо дехуманизовано човечанство”. Веровао је у међупрожетост националних и локалних култура и опомињао је да би њихова међусобна изолованост нанела несагледиву штету култури која се затвара. Сматрао је да сваки патриотизам својим преувеличавањем “постаје сам своја пародија”.
Али нема сумње да би глобализацију и дигитализацију видео као културну деградацију. Елиоту је Европа била и духовна домовина и завичај по избору. Заговарао је „међународно братство људи од пера унутар Европе”.
Када се говори о европској култури Елиоту је стало до тога да буде јасна “разлика између материјалне организације Европе и духовног организма Европе. Ако ово друго одумре, онда оно што организујете неће бити Европа, већ једноставно једна маса људских бића која говори неколико различитих језика”.
Елиотове трансгенерацијске опомене – а био је и угледан као критичар и деценијски уредник часописа Крајтирион – можда више не допиру до најмлађих песничких генерација у којима је уобичајено да песници читају само једни друге, прекидајући континуитет и са песништвом претходне генерације, а камо ли са књигама из аналогне ере. Елиот је, промишљајући Дантеа и Шекспира као своје савременике записао: “Ниједан песник, ниједан уметник нема сам за себе целовито значење. Његов значај, оцена његовог дела јесте оцена његовог односа према мртвим песницима и уметницима. Јер не можете га само оцењивати; морате га ради контраста и поређења поставити међу мртве”.
Има много начина да проведете јутро у кафеу. Један од најбољих је да у вама васкрсну блиставе мисли људи који су већ шест деценија мртви.
Извор: Дојче Веле
