Пише: Милош Лалатовић
Већ неко вријеме се не осјећам добро. У ствари дуго. Годинама. Ријетко сам се кад и осјећао добро. Али сад је то на неки посебни начин. Као да ће да пукне унутар мене неки тешки чир, и да изручи са собом велику количину смрдљивог гноја.
И ето десило се. Ментална рана је прокрварила. Врло се лоше осјећам. Изгубио сам повјерење сам у себе. Стално се преиспитујем, али и то је можда погрешно. Губим се. Данима не излазим нигдје. Не могу више. Објесићу се. И јесам. Неко ме је спасио.Вјероватно моји родитељи. Мало је хвалило да умрем. Одведен сам код психијатра. Разговарао је са мном онако како сам гледао на филмовима. Почео сам у току те приче са њим, да стварам и у вези њега сумњу. Мислио сам да покушава да врши експерименте са мном. На крају су ми саопштили родитељи и психијатар да је све у реду. Тренутна младалачка криза, пубертет, да ће ми дати таблете, неко вријеме ћу провести у болници, али није то ништа. Међутим, добро сам чуо, пошто сам прислушкивао разговор, кад је овај човјек саопштио мојим родитељима “нажалост, ваш син је тешко болестан, шизофренија, треба почети са лијечењем што прије.“ Срце ми је било сломљено, оно што је од њега остало. Одвели су ме у болницу тога лијепог прољећног дана и дуго, дуго сам тамо остао. Мислим да сам испробао све врсте нових антипсихотика и комбинација ових и оних љекова, али мени није било боље.
У неком тренутку замолио сам особље да ми донесу свеску и оловку. Почео сам да пишем. Све за тих десет година проведених у болници. Ни једном нијесам изашао. Само мало у двориште и то понекад. Сродио сам се са овом зградом. Мада, чуо сам да ће брзо да је руше. А ко не буде имао неког да дође по њега, воде га на улицу. Не вјерујем да ће за мене ико доћи. Сви су ме одавно заборавили. И ја њих. Ови љекови су ме направили константно ошамућеним, али сам научио да се сналазим. У том дође мој цимер у овој палати плача, Давид. Поче са расправљати око једначина и математичких проблема о којима ја нијесам знао ништа. Давид је био универзитетски професор, млада нада престижног универзитета. Нажалост, завршио је овдје. И ту се све завршава. Ова зграда као да људима узима све, па и душу. Давид је требао и да се ожени, али се и то завршило због његове болести. Мислим да би од судбине људи из ове “долине плача“ засузила и најокаменија срца. Зграда је направљена давно. Постала је као живи организам, који крије многе тајне. Колико само прекинутих младости, каријера, живота , крије под овим својим крововима. Многе од пацијената породице су заборавиле, па се и сахрањују на болничком гробљу о трошку државе. Неки су овдје завршили, а да нијесу били луди. Међутим у међувремену су то постали.Памтим добро кад је Борис дошао овдје.Био је то средовјечни човјек. Мислим да му је родбина смјестила због наследства које је било велико. По његовом доласку данима, мјесецима је викао како му није ништа, да је нормалан. Али све се завршавало инјекцијом јаких седатива. На крају се помирио са судбином, чак је и почео свјесно или несвјесно да се понаша са симптомима званичне болести. Кришом би пио виски медицинског техничара који је био у смјени.
Тај се саосјећао са нама. Био је разведен, а жена му је одвела дјецу у иностранству . Тугу је лијечио алкохолом, али и таблетама које су му овдје биле на располагању. Да, била је контрола, али стави се да је одређени пацијент попио нешто, а попије га техничар у комбинацији са вискијем. Тако да је и он био као пацијент, који се самолијечио. Добро је било, док љекови нијесу почели све чешће да нестају и у све већим количинама. Наравно да су га брзо ухватили. Предложили су му љечење у нашој установи у замјену да кривично не одговара и да задржи посао. Пристао је. Није могао да издржи подсмјехе и погледе својих колега. Објесио се. Чак је и он сахрањен на болничком гробљу. Баш смо били тужни, већином, онако како смо могли тугу изразити. Сваки пут кад некога сахране на овом гробљу, осјећа се нека посебна жалост и љекара и особља. Као да је на тим сахранама запечаћена судбина још једног човјека, дефинитивно на овом свијету у којем му није било нимало лако, обиљеженим болом, напуштеношћу, прекинутом младошћу и нормалном животу. Остаје нада да се барем све то завршило. Болнички гробар је исто тако био у тим тренуцима специфично расположен. Радило се о постаријем човјеку, који је изгледа овдје провео највећи дио радног вијека.Волио је да попије, најчешће јефтина пића. У моментима после сахране обавезно би попио за покој душе покојника.
Можда дјелује чудно, али баш тај тренутак као да је дјеловао најживљи или међу најживље у животима оних које сахрањују, и то после њихове смрти. Као да је тај гутљај пића замјењивао све оне радосне тренутке упокојеног пацијента, који су требали да се догоде у њиховим животима, али ето њима су из неког разлога били ускраћени. Много оних на овом гробљу има који су сами одлучили да напусте живот и овај свијет. За њих свештеник не долази. Иначе, дође за оне, за које се знало да су били религиозни, али проблем настаје ако се убију. Неких пута и поред свега свештеник служи опело, пошто се утврди наводна неурачунљивост самоубице у моменту тог последњег чина. И свештенику је мучна атмосфера болнице и њеног гробља. Желио би да поприча кад- кад са нама, али увијек би наилазио на оне који нијесу могли да му адекватно одговоре својим дезоријентисаним говором. Одлазио би као да одлази из пакла, мјеста оних осуђених на проклетство, који доласком овдје “треба да забораве сваку наду.“
Са времена на вријеме почело је да се примјећује како се наши сапатници губе. Нестаје им сваки траг, а о њима ни говора, као да никад и нијесу били овдје. Међусобно смо ми што остајемо почели да разговарамо о овом феномену. Један пацијент је сазнао прислушкујући разговор директора болнице и градоначелника док је био у посјети, да је установа превелики трошак граду, донијели су одлуку о њеном затварању, а пацијенте за које нема ко да дође оставити у дијеловима града гдје живе бескућници, којих ионако има превише тако да се неће ништа примијетити. Директору је обећана нова примамљивија функција.
Једног дана нестао је и онај који нам је саопштио ову вијест. Па опет, после пар дана још неколико. Једно јутро пробудише ме, рекоше ми да се спремим на брзину, очекује ме премјештај. Ћелави возач је одавао утисак неке презриве незаинтересованости према мени. У задњем дијелу аутомобила била су два болничара са мном. Рекли су да морају да ми убризгају лијек. Шта год то било, имало је ефекат пријатне омамљености. Болничари су ћаскали о дјевојкама, изласцима. Наједном се заустависмо у мени потпуно непознатој улици. Дадоше ми неколико кутија са таблетама, које иначе користим, и рекоше да их сачекам јер ће се брзо вратити. Омамљен од инјекције, нијесам знао баш тачно колико је прошло, али нико није долазио по мене. Почех да лутам улицама исписаних од графита, већ се приближавала ноћ, био је негдје крај Септембра, али још је било топло. Разголићене дјевојке су шетале по улици и нервозно пушиле цигарете док их неко не би покупио. Нешто се тајно и трговало по овим улицама. Било је људи који су омамљени лежали на плочнику. Брзо сам укапирао о чему се ради, била је то злогласна улица, још од времена прије моје болести. Стално смо од одраслих добијали сугестије да је се клонимо. Право је чудо, што ме још нико није напао, помислих. Но , што само то помислих, појави се неки истетовирани тип и поче да ми нуди разне дроге. Чак и таблете које сам у болници пио као терапију. И нијесу биле нимало јефтине. Тип их је продавао по комаду. Колико сам се ја бесплатно дрогирао, промрљах. Шта, упита тип? Ништа, одговорих му, а потом понудих кутију таблета коју сам добио од болничара, колико би ми могао дати за њу. Дилер понуди сто долара. Пристадох, брзо нађох јефтини хостел у близини ове улице. У њему је била толика бука, а ја први пут нијесам узео терапију после доста година. Продао сам је. Ухвати ме страх, од повратка симптома болести као онда кад сам био млад, ако сам то уопште икада био. Иако је било неке вртутме, помијешане гласовима од споља, несаницом, страхом, ипак, све у свему прође та прва ноћ. Моја прва самостална ноћ ван болнице, а прије тога куће.
Следећи дан сам читав пресједио у соби. Платио сам довољно да могу да останем мјесец. Ништа нијесам јео. Заборавио сам да вам кажем да свеску и оловку коју сам тражио у болници, чврсто сам држао код себе и записивао осјећаје и утиске од разних дешавања.
Тако сам и у току синоћње ноћи у бунилу нешто записао. Иако ми се на први поглед учинило неповезаним, кад сам боље анализирао видио сам да има смисла. Наставио сам. Осврнуо сам се тај дан и на периоде из дјетињства, прије него што је болест почела. Не знам да ли је услед недостатка љекова, али ми се сјећање тако живо вратило изазивајући такву пријатност, да више нијесам примјећивао вриску од споља, а већ је поново почињала ноћ. Донекле је ноћ лијепо прошла, а онда су ме поново ухватили будни кошмари. Имао сам осјећај да пауци у соби добијају џиновски изглед и да хоће да ме прогутају. Понављао сам неке молитве које сам научио у болници од свештеника. Мислим да сам их поновио милион пута, па скоро буквално. У једном тренутку свјетлост је почела да се пробија кроз прозор, чуо се жамор аутомобила, проститутки које се свађају са клијентима или макроима, наркомана, који траже још једну дозу на чекање. Могу рећи да ми је сва та атмосфера после вечерашњег кошмара пријала.
Тај ноћ одлучих да прошетам. Опет ме салијећу дилери, јефтине цуре, али видјех и типове попут мене, који бесмислено тумарају, леже на улици покривени картонима. Јесте, овакве људе сам гледао више од десет година и одмах их препознам. Изгледа да је ова улица рај за све несхваћене, луде, криминалце, курве, педере, како их дефинишу људи ван ње, који имају сређене животе, бракове, двоје дјеце, најчешће сина и кћерку, добре послове. Али понекад они или њихова дјеца залутају у овај савремени “Содом“, како га називају у потрази за авантуром.
Опет сам отишао у своју собу. Љекове не пијем данима, стање почиње да ми се погоршава. Све почне са нервозом, језом, суманутим помислима, а заврши се полу-халуцинацијама. Морам рећи током година да сам се навикао на своју болест, а и она на мене. Као да се ради о неком живом ентитету, а не патолошком стању. Па и мислио сам да се ради о живом створењу које ме напада на најдубљи могући начин. Свештеник нам је у болници за разлику од љекара и потврђивао наше сумње, само што су оне биле погрешно схваћене од нас. Заиста постоје силе које су изазвале нашу болест, а ми је доживљавамо као стварност или сумњамо да то јесте. То су по ријечима свештеника демони, који су искористили нашу осјетљивост и сумњичавост, као и специфичне животне услове и направили то што јесу од нас, лудаке, то сам ја рекао, тачније помислио, а не он.
Стање ми у овој соби постаје све теже. Почињем да пишем. Одједном ми сјевнуше давно заборављена сјећања, која сам мислио да сам заборавио. Радило се о томе да су се двоје дјеце потукла, ја нијесам учествовао у томе, али се они прије него што је учитељица дошла договоре да мене окриве за то. И јесу то урадили. Ја сам ћутао. Тај дан нијесам добио заслужену петицу ради незаслужене казне. Писао сам асоцијативно о мојим доживљајима о том догађају, као и још неким тешким тренуцима у дјетињству, који су ми изазвали толику трауму да сам тада маштао о овим тренуцима из далеке будућности да ћу их се само са језом сјећати. Почело је да свиће. Заспах. Нема ко да ме узнемирава, платио сам хостел за читави мјесец. Како нијесам узимао љекове и апетит ми се погоршао, па сам врло слабо јео. Добро, сад сам стварно заспао.
Пробудих се око пет поподне. Сва локална популација се спремала за излазак. Одлучих и ја. Никад нијесам излазио нигдје. Увијек сам сједио кући. Нијесам био нарочито дружељубив, био сам чудно дијете одвајкада.Тако су бар говорили други о мени. Међутим, што да мене други суди, ни сам не знам какав сам у ствари. Нека суде сами себе. Умих се у купатилу, мало зализах косу водом, намјестих своје скромно одијелце, које се састојало од старих фармерки, мајице и тексас јакне. То је било све што сам имао у овом тренутку, мада ми више није ни требало на овом мјесту. Кад изађох из хостела, свратих у локалну продавницу, коју су држали Кинези. Стари Кинез се расправљао са неким пијанцем око боце пиће, пошто га је овај молио да му је посуди на црту. Ја купих двије боце неког бурбона и понудих пијанцу једну, а другу оставих за себе. Нијесам пио ко зна од кад. Кад сам био дијете и адолесцент, знао сам да потегнем, посебно кад су ми се почели јављати симптоми болести. И знао је алкохол да ми смири то одвратно стање. Али сам се зезнуо кад сам негдје набавио вутру. Симптоми су ми се ужасно погоршали, а мислио сам да ће ми бити боље. Но, да се вратимо мом новом пријатељу, након што сам му дао пиће одмах ми је то постао. Сједели смо на плочнику вреле септембарске ноћи пили великим гутљајима и причали. Изгледа да је овога типа жена оставила због другог човјека, он се пропио, имао назнаке насилности, све више тугу лијечио алкохолом, није плаћао кредит, узели му кућу и на крају овдје завршио. Мени се страшно мантало у глави од бурбона, а попио сам нешто више од пола боце. Мој пријатељ је попио читаву боцу и није му се ништа примјећивало. У свему томе је позајмио и моју. Попио је брзо и њу. Легао сам уз зид зграде исписане графитима, мој нови пријатељ, познаник или шта ли већ, отишао је незнано куда. После неког времена сам се отријезнио , али није ми се ишло кући, тј.хостел.
Приђох једноме дилеру и упитах шта има да понуди? Одмјери ме од главе до пете и рече “иди кући, за тебе нема ништа, јер ни сам немаш ништа“. Извадих двадесет долара и затражим му хероин. Овај се цинично насмија, даде ми шта сам тражио, а онда поче да хвали своју робу. Ушмрках дио купљеног хорса и одједном као да сам изашао из свега онога што ме мучило. Као да нијесам ни био болестан ни у болници, све је изгледало другачије. То ми је био први пут да сам узео хероин. За сво то вријеме дилер се самозадовољно смјешкао. Наиђоше му још неке муштерије, а мени рече да га увијек могу наћи на истом мјесту. Дејство је попуштало, а ја се вратих у хостел. Док сам ишао ка својој соби била је нека вриска мужа и жене око ко зна чега, док је њихово јадно дијете све то посматрало. Кад сам ушао у свој скромни кутак који је већ почео да добија мирис домаће атмосфере, нијесам чекао да ме опет ухвати онај одвратни осјећај од претходних ноћи, него сам ушмркао дио преостале дроге. И узех после десет минута од тога да пишем своје утиске о тој чудној супстанци, која вјековима заводи и заробљава људе. Осјећао сам се попут каквог мудраца, као да су ми сви одговори на дохват руке. Поново сам имао асоцијације из прошлих времена, само овај пут под хорсом, што је давало поготово снажан и упечатљив утисак. Но, све што је лијепо кратко траје. Пробуди ме ујутро уобичајена гужва, дрека и хистерија, каректеристична за овај крај. Само што сам се ја осјећао ужасно. Хероин ми је потрошио све хормоне задовољства. Уснифах последњу дозу. Било је лијепо, али био је дан, и ово је био трећи или четврти пут да сам узео супстанцу за кратко вријеме. Није то било више то. И дејство је трајало некако краће. Почех поново да пишем. Писао сам о осјећају краткоће љепоте на овоме свијету, и како кад-тад морамо да се вратимо у сурову стварност. Имао сам још нешто новца.Таман да купим сендвич, један грам хероина, јер сад ноћ без њега нијесам се усуђивао чекати, као и бурбон. Поједох сендвич пред излазак, оставих дио на столу и око шест ноћу изађох. Већ је све било спремно за тулум. Нађох дилера од синоћ на истоме мјесту, затражих му грам, али ми се учинило да је било мање, чак и квалитет након снифовања није био исти. Али сам ћутао да не изгубим и то, као и увијек у мом животу. Свратих и до оне кинеске продавнице да купим пиће. Сједио сам на плочнику и допуњавао дозу са бурбоном. Ноћас ми пиће није сметало. У томе се појави нека проститутка са цигаретом и запита ме да ли ми је потребно друштво? Мени је све ово дјеловало у том моменту смијешно, узех да се непристојно смијем, жена се наљути, ослови ме са пијаницом, лудаком, импотентним човјеком. А ја још више почех да се смијем. Она се удаљи са неким унутрашњим паметним погледом у односу на мене.
Дођох поново у своје скромно боравиште. Дејство опијата је пролазило, а мене је почела да хвата депресија и немир. Није то класична депресија као код осталих људи. Није ми се дуго остајало. Изађох и почех да лутам улицама не бих ли се снашао за следећу дозу, која ми је била очајнички потребна. Не зато што сам зависник, него што сам зависник сам од себе, што ме природа, Бог или ко зна ко направио оваквим какав јесам. Сретох дилера код кога сам први пут купио хорс да ми да мало на црту, али он ни да чује, него ме још дрско одгурну и раздрије се толико да су ми уши бубњале.Видјех на углу човјека са новчаницом од сто долара како је лабаво држи у руци. У брзини му је отех из руке и побјегох. Како сам после чуо тај човјек је био хомосексуалац, који не припада овом мјесту него средњем добро сређеном сталежу, а овдје долази да нађе кандидате за своје потребе. Вјероватно је новац који сам украо томе и био намијењен. Е, па жао ми је чово и мени је био потребан “лијек“ хероин, као и боца пића. Одох до дилера који се понижавајуће опходио према мени, нијесам сад могао да тражим другог, био сам страшно лоше психички, али сам обећао да више нећу куповати код њега, чак сам му то и у лице рекао, на што се он само осмјехну са циничним коментаром, да сви тако кажу, а опет дођу.
Посавјетовао ме да би ми боље и дуже дјеловао хорс ако га убризгам у вену. Ето, он има стерилни шприц и прибор па ће ми помоћи. Захвалих му се, понашасмо се као да се ништа прије није десило, и одосмо у ћошак при згради са графитима. Закувавао ми је хероин на некој кашици. Заврни рукав, обрати ми се, поче да ми налази вену. Након што нађе и убризга дрогу, осјетих снажан флеш, тако то зову. Одавно се овако нијесам осјећао заштићено и безбрижно. Не знам чему сви они љекови у болници којим су нас лијечили. Треба ли су са хорсом. Проститутка која је стајала до нас и чекала да јој муштерија наиђе заједно са својим транс другом-другарицом ми је дјеловала као супер особа, чудећи се како још нико није спознао њене квалитете. Чак сам јој упутио ријечи њежности да је прелијепа и да ћу се једном можда оженити са њом, нашто се она само насмијала између два дима цигарете, и промуклим гласом ми поспрдујући се рекла“ важи душо, како да не“.У том моменту јој је наишла муштерија, а њен транс друг јој је упозорио да се пази, да има свакаквих манијака и да се не враћа касно сама. Ту ноћ сам провео као на мистичном путовању, чак се и дилер отворио и частио ме, заједно смо “хватали змаја“, тј.пушили хероин на фолији. Можда дјелује чудно што описују оваква мјеста као пакао, а ја сам се баш овдје нашао и излијечио.Тако сам бар мислио. Прође и та ноћ. Пробудили су ме ђубретари који су носили смеће, а ја сам лежао баш поред њега. Осјећао сам се грозно. Као да сам избачен из “раја“. Сад ми је било јасно како су се осјећали Адам и Ева. Наиђе цура од синоћ којој сам упућивао комплименте. Била је модрог лица. Изгледа да је синоћња муштерија баш била кретен. Плакала је и псовала тога човјека. Наравно, одмах је дочекао њен транс пријатељ пружајући јој ријечи утјехе.
Заједно потом почеше да псују насилника, договарајући се да ако га поново виде у крају, биће мртав на најбруталнији начин.
Дођох у моју собу. Имао сам још мало хорса у џепу од синоћ. Нађох и боцу бурбона. Хероин ушмрках, а бурбон око трећину боце на брзину попих. Упалих и радио. Јесте био стар, али је баш у том моменту био незаменљив. На њему је свирала џез музика која је погађала до сржи. Писао сам и стварно завршио књигу, али у том моменту сам ваљда умро.
