Piše: Milentije Đorđević
Klasičan primer naše prakse jeste da se kod bolesti prvo udara na posledice, a ne na uzroke. No, „bolest” je još iz vremena Šuvarovog usmerenog obrazovanja i traje do današnjeg, takozvanog dualnog. Niko se do danas nije ozbiljno fokusirao na multidisciplinarno sagledavanje nastavnih planova i programa.
U Prustovim delima
u knjižari ne dodaju daljinski,
ne možeš se prebacivati
čas na prenos fudbalske utakmice
čas na kviz, na kome se može osvojiti „volvo”
Sedam tomova – imajte milosti,
Zar se to ne bi moglo sažeti, skratiti
ili pokazati u sličicama?
Vislava Šimborska, „Nečitanje”
Postoji uverenje da se o problemima jednog društva najbolje može saznati od taksista i u neobaveznim ćaskanjima u frizerskom salonu. Eto, i mi ovom prilikom polazimo od takvog klimavog saznanja. Pitao me je jednom prilikom neki taksista da li znam zašto današnji osnovci i srednjoškolci ne nose obične, mehaničke satove i da li se zaista današnje obrazovanje može poboljšati skraćenjem časova za petnaest minuta. Istinski zanimljiva pitanja jednog taksiste koja u trenutku mogu zbuniti i nešto obaveštenijeg čoveka. Ali nije taksista zaista bio neki mudrac i filozof – kaže da je i to čuo od nekog učenog čoveka. Objašnjava mi da mu je taj neko objasnio da su te poslednje generacije, popularno zvane „alfa” i „zed”, bitno drugačiji od prethodnih i da se ne zadovoljavaju običnim monofunkcionalnim spravama. Eto, zato oni ne nose obične satove, već one pametne, digitalne koji su višefunkcionalni, gotovo isto onako moćni kao što je mobilni telefon ili kompjuter. Ipak, njegovo objašnjenje mi nije bilo dovoljno, budući da u tom trenutku nisam video kakva je veza između pametnih satova i skraćenih časova. „Razmisli, ima veze”, rekao je na kraju vožnje.
Ova zagonetna pitanja pametnog taksiste, koja mi je postavio kao Kapetan Džon Piplfoks čudovištu u poznatom Radovićevom igrokazu, ostala su mi u sećanju sve dok, opet slučajno, nisam pronašao gore navedene stihove Vislave Šimborske. I bio je to pravi aha-efekat. Eto kako pesnici znaju da na najjednostavniji, najslikovitiji i najmoćniji način sagledaju neku životnu pojavu. A Šimborska nas ovim stihovima upozorava da smo već duboko zagazili u digitalno doba koje stvarnost sagledava na poseban način; ona nas podseća da živimo u vreme nečitanja, u vreme slike i sažimanja. Sve ono što se kretalo iz pravca analognog ka digitalnom, kao plima je zahvatilo najpre školu i one najmlađe alfa školarce, rođene oko 2010, ali i one pre njih, milenijalce i zumere, rođene između 1981. i 2010. godine.
Sociologija sociologije
Bio je to neminovni generacijski sudar sa jednim brojem njihovih nastavnika koji su bili klasični predavači, a oni pasivni slušaoci. Njihovi nastavnici su za njih morali bili nepogrešivi autoriteti koji nisu voleli pitanja i dijalog. Taj jedan deo nastavnika je, po uzoru na svoje nekadašnje nastavnike, smatrao da je škola zasnovana na hijerarhiji, disciplini, memorisanju i reprodukovanju naučenog. Problem je, reklo bi se, uočen davno, ali se reagovalo kasno. I kao što to kod nas najčešće biva, prvi su u rešavanje problema, naprečac, krenuli političari i nekompetentni faktori obrazovnog sistema – oni koji najmanje znaju, ali najviše mogu. Došli su tako do „genijalnog” rešenja: skratiti časove i problem će biti rešen. Klasičan primer naše prakse da se kod „bolesti” prvo udara na posledice, a ne na uzroke. No, bolest je bila mnogo starija. Još iz vremena Šuvarovog usmerenog obrazovanja pa do današnjeg, takozvanog dualnog. Niko se do danas nije ozbiljno fokusirao na multidisciplinarno sagledavanje nastavnih planova i programa. Vrlo često su nekompetentni ministri sa isto takvim državnim sekretarima i načelnicima improvizovali. Mali broj njih je bio sposoban da sagleda evropsku praksu i praksu najrazvijenijih država, a kako bi i mogli kad su od svih jezika znali samo maternji i kad im je negativna selekcija kadrova bila omiljena disciplina! A nastavni programi su bili glomazni i nefunkcionalni sa mnogo nepotrebnih sadržaja. Nije ni čudo što su se sadašnje generacije pitale zašto ovo uče, čemu služi, kakvu korist imaju od toga. A kad su ta tzv. stručna tela smišljala programe, svi učesnici su se trudili da proture sadržaje svojih predmeta, i to često iz praktičnih razloga. Ako ima više njihovih sadržaja, biće više posla za njih. Borba za što više časova takođe je bila praktična: više časova, više posla, više radnih mesta. Svedok sam da su ondašnji učiteljski fakulteti u jednom trenutku imali pet sociologija, a da je na jednom filozofskom fakultetu predlagan i kurs koji se zvao Sociologija sociologije! Eto zasigurno od toga treba početi i u osnovnim i srednjim školama, a ne od skraćivanja časova. Zbog čega jedan osnovac treba da zna koliko tona rude gvožđa ima Australija? Čemu služi takvo znanje?
Deca koja upravljaju
Mnogo puta je rečeno, a nije provereno, da je prosveta najkonzervativniji deo društva i, ako je to zaista tačno, neminovan je bio generacijski sudar. Sudar onih koji vreme mere mehaničkim satovima na navijanje i još uvek drljaju kredom po tabli, čak i kad je elektronska. (I to čudo sam jednom video, samo nije bila kreda – bio je običan flomaster.) Sudarili su se oni koji su i preko mobilnog telefona čas na „Guglu”, čas na „Vikipediji”, čas na „Instagramu”, čas na „Tiktoku”. Sudarili su se sa onima koji su na času, u svoje vreme, poruke pisali na ceduljicama, a na ispitu prepisivali sa puškica, sa onima koji su matematičke formule pisali na dlanovima. I šta nam je sada činiti kad u školama još uvek radi priličan broj nastavnika iz prošlog veka? U stručnim školama veliki je broj onih koji nisu čuli ni za pedagogiju, ni za didaktiku, ni za metodiku. Oni rade onako kako su njihovi nekadašnji nastavnici radili, po sećanju.
Veteran američke psihologije Flip Zimbardo, profesor emeritus na Univerzitetu Stenford, jednom je zapisao: „Mi potcenjujemo moć tehnologije u menjanju mozgova mladih ljudi […] Fundamentalna je promena u našoj kulturi koje još nismo svesni – da su naša deca sasvim drugačija od onoga kakvi smo mi bili.” Naši učitelji i nastavnici koji ispred table drže predavanje današnjoj generaciji neizmerno su dosadni. Pa još ako takav nastavnik diktira čitajući beleške iz neke svoje stare kupusare koju je sročio još na početku karijere, on je svakako težak relikt prošlosti i naliči nam na onog učitelja koji je nekad sa svojim đacima praktikovao horsko čitanje. Današnje generacije, kaže Filip Zimbardo, „srž klasičnog školskog programa ne primaju, jer očekuju da (ispred ekrana) uvek nešto kontrolišu, da nečim upravljaju”.
Uzalud smo se u proteklim decenijama kleli da primenjujemo takozvane inovacije u nastavi, ako je naš grupni rad i rad u parovima bio samo imitacija. Jedno vreme bilo je popularno u nastavi imati power point prezentacije i nastavnici su to praktikovali tako što je njihova prezentacija bila isto ono što su nekad pisali na grafofolijama pa na projektoru emitovali. I nastavnik, umesto da objašnjava, kako bi njegova prezentacija bila multimedijalna, on čita napisano, isto onako kao što je čitao iz nekadašnjih beležaka. A pitamo se zašto to uopšte radi kad su učenici davno svladali veštinu čitanja. Umesto da sve to bude povod za razgovor, diskusiju, problematizovanje, on zahteva od učenika da to prepisuju.
Ima još mnogo slučajeva loše prakse. Recimo, u jednoj učionici postoji klasična tabla, ali i multimedijalna, pametna. I evo jednog paradoksa: na času muzičke kulture nastavnik crta linijski sistem i piše note, a ne shvata da ona druga tabla ima gotov linijski sistem i da sve što on zapiše, ona može u trenutku da prikaže zvučno, da odsvira. Tako se te pametne table, eto, pokažu nadležnim savetnicima, da vide da smo moderni, a da niko nije organizovao kurs za korišćenje takvog učila. Ali šta reći o nastavniku koji ove 2026. godine još u džepu ima „nokiju 3310” i objašnjava vam da od toga telefona boljeg nema?
Ali da na kraju kažemo još nešto o nastavnim planovima i programima koji bi bili ključ neke buduće reforme. I pre no što počnu da se pišu ti budući programi, trebalo bi rešiti sledeće probleme: kako i čime poboljšati učeničku rasutu pažnju, kako ubiti učeničku dosadu, kako se rešiti dugih predavanja, kako izbaciti sve nepotrebne i opterećujuće sadržaje, kako povezati gradivo sa životom i životnim situacijama, kako animirati učeničku radoznalost, kako pospešiti istraživačku radoznalost, kako učenike osposobiti za samostalni rad, kako ih osloboditi straha od neprikosnovenosti autoriteta i najzad, kako ih naučiti da uče a da to bude učenje s razumevanjem. I ako sve to ispunimo, zasigurno ćemo videti da čas ne treba skratiti. I onaj taksista je izgleda to znao.
Izvor: Politika Onlajn
