Hiljade civila u Gazi će stradati u danima koji dolaze, ali Hamas smatra da je to cena koju vredi platiti za povratak palestinskog pitanja na agendu u Rijadu, Kairu, Amanu, Ankari itd.
Piše: Srđa Trifković
Scene smrtonosnog haosa i zgranute neverice ljudi u Izraelu 7. oktobra bile su bez presedana. Napad Hamasa nije bio tek još jedan oružani sukob kakvi se periodično dešavaju godinama u Gazi i oko nje. Bio je daleko veći od borbi u novembru 2012. Daleko je premašio otmicu i ubistvo tri izraelska tinejdžera od strane Hamasa u julu 2014. godine, što je rezultiralo masovnom izraelskom odmazdom u kojoj je ubijeno više od 2000 Arapa (uglavnom civila) i 73 Izraelca, od kojih 67 vojnika.
Napad koji je Hamas pokrenuo protiv Izraela prošle subote naglo je i dramatično promenio bliskoistočnu diplomatsku scenu. Dogodio se na 50. godišnjicu Jom Kipur rata, koji je takođe zatekao izraelsku obaveštajnu službu nespremnu. I taj rat je počeo u subotu, pritom na najsvetiji dan u jevrejskom kalendaru.
Fijasko izraelske službe
Sadašnji napad, međutim, nema poređenja sa bilo kojom prethodnom operacijom koju je pokrenula neka palestinska grupa otpora protiv Izraela, bilo iz pojasa Gaze ili iz uporišta Hezbolaha u južnom Libanu, a kamoli sa Zapadne obale. Hiljade projektila – 3250 njih, prema najnovijoj izraelskoj proceni – koje su pale na Izrael, praćene su dubinskom infiltracijom Hamasovih boraca koji su širili teror u okolnim izraelskim naseljima u blizini pojasa Gaze i šire, do te mere da su preuzeli privremenu kontrolu nad nekim selima i gradovima. Dva dana nakon napada, operacija uklanjanja Hamasovih skrivenih boraca i obezbeđenja granice i dalje je u toku.
Napad je započeo uglavnom kopnenim putem, ali je sproveden i sa mora, pa čak i iz vazduha, sa velikim propagandnim efektom za napadače. Sredstva i tehnike napada bili su bez presedana. Otkako je Hamas uspostavio kontrolu nad pojasom Gaze 2006. godine, razmene vatre i raketiranja bile su česte sa obe strane granice, ali palestinski upadi u Izrael su bili retki i uvek su se izvodili korišćenjem podzemnih tunela. Slike buldožera i napadača, koji probijaju žičanu ogradu na očigledno nezaštićenoj granici i hrle na teritoriju Izraela, stoga su izazvale šok u izraelskom društvu. Napadi ove vrste se nikada ranije nisu dešavali.
Iako je spektakl raketa koje paraju nebo postao uobičajen tokom periodičnih sukoba oko Gaze – snimci jurišnih jedinica Hamasa kako se kreću ulicama gradova poput Sderota, preuzimaju vojne ispostave i kasarne, dižu u vazduh kapije kibuca, pucaju na automobile i ubijaju ili otimaju prolaznike – šokirao je većinu Izraelaca. Oni su se godinama oslanjali na kontinuirani i efikasan nadzor obaveštajnih službi nad neprijateljem sa druge strane utvrđene ograde. Taj nadzor je navodno bio veoma sofisticiran, pri čemu je posebno praćenje aktivnosti Hamasa vazda bio jedan od najvažnijih zadataka za bezbednosni establišment.
Osim toga, Izraelci su takođe aktivno angažovani u dobijanju ljudskih obaveštajnih podataka tako što identifikuju potencijalne doušnike na okupiranim palestinskim teritorijama. Da bi regrutovali doušnike, traže pojedince sa finansijskim i zdravstvenim problemima, a posebno homoseksualce koji se osećaju marginalizovano u islamskom društvu i koji se plaše da će biti otkriveni. Izraelski napori da lociraju verovatne agente bili su fokusirani na pretrese prilikom ulaska i izlaska i duge intervjue sa Palestincima kojima je odobreno da napuste pojas Gaze. Ovo čini nesposobnost Izraela da uoči planirani napad Hamasa utoliko više iznenađujućim.
Uprkos razrađenom aparatu za prikupljanje i analizu obaveštajnih podataka, pripreme Hamasa nisu primećene. Napad od 7. oktobra planiran je uz neviđeni nivo operativne bezbednosti, ne samo unutar Hamasa već i unutar njegovih rivalskih frakcija u Gazi. Čini se da je Hamas uspeo da postigne neviđen nivo discipline i jedinstva u mozaiku različitih palestinskih frakcija i grupa. U prethodnim rundama borbi, Izrael je identifikovao barem opštu lokaciju i količinu Hamasovih zaliha oružja. Ovoga puta je jasno da su potencijalne pripreme prošle neprimećeno, ne samo u planiranju, već i u gomilanju oružja, što je posao koji se teško može prikriti.
Pritom je, neposredno pre napada, Izrael propustio da uoči i koncentraciju boraca i njihov pristup graničnim područjima, iako se ta područja stalno prate patrolama, kamerama, senzorima i daljinski upravljanim automatskim oružjem. Očigledno nije bilo stražara na dužnosti na vojnim ispostavama, pa čak ni na prilazima kasarnama, što je omogućilo Hamasu da upadne u odaje vojnika i da ih ubije ili kidnapuje. To se dogodilo, da ponovimo, na 50. godišnjicu rata Jom Kipura, koji je sam po sebi bio veliki fijasko izraelske obaveštajne službe.
Adut za budućnost
Imajući u vidu nesposobnost Hamasa da izdrži svoj upad u bilo kom vremenskom periodu, on je ipak dobio glavni adut za budućnost hvatanjem izraelskih civilnih i vojnih talaca – najmanje 130 njih prema podacima objavljenim u ponedeljak ujutro. Oni će predstavljati adut za pregovaranje za izvlačenje nekih (možda većine) palestinskih militanata iz izraelskih zatvora. Osvetnički napadi na Gazu će verovatno biti u velikoj meri komplikovani prisustvom izraelskih talaca, uključujući decu, za koje je izvesno da će biti držani u gusto naseljenim područjima.
Verovatno ćemo mnogo saznati u danima i mesecima koji dolaze o tome kako se Izrael – država u stalnoj pripravnosti – našla u ovoj ranjivoj poziciji. Netanjahuova vlada, iznenađena i ponižena, verovatno će odlučiti da reaguje brzo i efikasno. Imajući u vidu sastav te vlade, sa ministrima koji su religiozni cionisti koji prihvataju neophodnost žrtvovanja kao sastavnog dela jevrejskog iskustva – ona će se verovatno odlučiti na veoma žestok odgovor u Gazi bez obzira na sudbinu talaca.
Ironijom slučaja, izazivanje takvog odgovora je sastavni deo verovatnog strateškog motiva za Hamasov napad. Palestinci radikalizovani od Hamasa, većinom mladi, osećaju se zanemareno i izdano od arapskog i islamskog sveta. Oni žele da uzdrmaju stvari na Bliskom istoku, a posebno žele da pokušaju da spreče uspostavljanje diplomatskih odnosa između Izraela i Saudijske Arabije. Za mnoge od njih, nezamislivo je da najistaknutija arapska zemlja normalizuje odnose sa Izraelom – posebno pod vođstvom sadašnjeg ekstremno desnog kabineta Netanjahua.
Drugim rečima: planeri napada računaju na masovnu i neselektivnu odmazdu Izraela. Oni očekuju da će to biti toliko krvavo i tako skupo u životima Palestinaca, da će trajno potkopati detant između Izraela i arapskih režima koji su izgubili interes za palestinsku stvar. Strateški cilj Hamasa je da vrati palestinsko pitanje u fokus arapskih vlada – posebno u zalivskim monarhijama – i možda da ponovo zapali islamski žar širom sveta, kao i da stvori simpatije u drugom zemljama. Hiljade civila u Gazi će možda stradati u danima koji dolaze, ali Hamas će smatrati da je to cena koju vredi platiti ako to vodi ka vraćanju Palestine na geopolitičku agendu u Rijadu, Kairu, Amanu, Ankari i šire. Sekundarni cilj je verovatno da se utvrdi primat Hamasa u palestinskoj zajednici i da uzme vlast i na Zapadnoj obali.
Konsolidacija domaćeg fronta
Za Izrael je napad Hamasa potvrda da su sposobnosti njegove obaveštajne službe manje impresivne nego što su bile. Ovo je utoliko značajnije za vladu koja se predstavlja kao izrazito posvećena bezbednosti. Višemesečne tenzije, sukobi i političke krize unutar Izraela usledile su nakon pokušaja Vlade da reformiše politički sistem i promeni odnos snaga na štetu pravosuđa. Ovo je izazvalo ozbiljne reperkusije na svim nivoima izraelskog društva i establišmenta, uključujući i oružane snage. Teško je dati tačne procene, ali je logično da su dugotrajne tenzije i strastvene podele štetno uticale na institucionalni štit zadužen za zaštitu jevrejske države.
S druge strane, napadi mogu dati Netanjahuu priliku da konsoliduje domaći front u ime borbe protiv vanredne situacije bez presedana. Poznavajući njegove veštine preživljavanja i iskustvo, ovo je verovatniji ishod za izraelsku političku scenu na srednji rok. Seća se on da je premijerka Golda Meir bila prinuđena da podnese ostavku šest meseci posle fijaska sa Jom Kipurom pre pola veka – i rešen je da ne pođe njenim stopama. U igri koja će uslediti pokušaće da svoje domaće političke protivnike predstavi kao unutrašnjeg neprijatelja koji seje podele.
Na Bliskom istoku u celini, neki igrači verovatno pozdravljaju napad. Za Tursku će biti lakše da se nosi sa Kurdima u severnoj Siriji kako oni budu smatrali potrebnim. Izrael sumnjiči Iran da je podsticao Hamas na napad i pružao logističku podršku. Ipak, verovatno će se Teheran uzdržati od ohrabrivanja svojih štićenika Hezbolaha – koji su mnogo bolje naoružani, obučeni i organizovani od Hamasa – da pokrenu veliki, a ne samo simboličan napad na Izrael iz južnog Libana.
Prvobitni odgovor Saudijske Arabije bio je izrazito kritičan prema Izraelu, kao što se moglo očekivati u ovom trenutku. Nakon prvobitnog ispoljavanja besa, dugoročno Saudijska Arabija neće odustati od normalizacije odnosa sa Izraelom, ali će zahtevati – i verovatno dobiti – neke beznačajne ustupke za Palestince koji žive u Gazi i na Zapadnoj obali. Egipat će verovatno prihvatiti ulogu posrednika između Hamasa i Izraelaca, što znači da će odbiti da bude uključen na palestinskoj strani. Kako se približavaju izbori, predsednik Sisi ne želi da se haos u komšiluku nastavi. Osim toga, nije zaboravio da je Hamas podržavao njegove zaklete neprijatelje – Muslimansko bratstvo – koje je uklonio sa vlasti državnim udarom i protivno savetu Stejt departmenta SAD. Možda će biti demonstracija i paljenja izraelskih zastava na arapskim ulicama, ali takve smo izlive bez efekta već viđali dovoljno često.
Ako Netanjahu bude imao mudrosti da uzvrati Hamasu – ali da ne reaguje preterano pretvarajući veći deo Gaze u ruševine – ništa se naročito važno neće dogoditi na širem Bliskom istoku. Palestina delenda est.
Prevod Srđa Trifković/Novi Standard
Izvor: standard.rs/ Chronicles
