Piše: Milan Milošević
Olimpijske medalje su nekada dodeljivane i za arhitekturu, književnost, muziku, slikarstvo i skulpturu, ali se nije ostvario Kubertenov antički san o spajanju “gimnastike za telo i muzike za dušu”
Kada se Alfred Hajos – nakon što je na Prvim olimpijskim igrama modernog doba u Atini 1896. osvojio dve zlatne medalje u plivanju – vratio na Univerzitet u Budimpešti, profesor mu je rekao da ga ne interesuju njegove medalje nego šta će pokazati na sledećem ispitu.
Nepune tri decenije posle toga Alfred Hajos je stigao u Pariz na VIII olimpijske igre (1924) spreman da se sa svojih 46 godina ponovo takmiči – ali ne kao plivač, već kao arhitekta. Dobio je srebrnu medalju za projekat Nacionalnog plivačkog stadiona koji je izgrađen 1930. u Budimpešti, na ostrvu Margitsigetu na Dunavu, a u kome su održavana evropska i svetska prvenstva u vodenim sportovima 1958, 2006. i 2010…
Hajošev primer nije usamljen. Međutim, nije ovde reč o profesionalnim uspesima bivših šampiona, već o činjenici da su se pre sto godina na olimpijskim igrama pored sportskih odvijala i takmičenja u muzici, arhitekturi, slikarstvu, skulpturi i književnosti (jedinstveno do 1924, a od 1928. razdeljeno na takmičenja u oblasti dramske, epske i lirske književnosti).
KUBERTENOV SAN
Baron Pjer de Kuberten je u Atini 1896. bio oduševljen kada se, nakon pobede u maratonu Spiridona Luisa, pokazalo koliko je uloga olimpijskog pobednika kao heroja značajna za negovanje sporskog duha. Ipak, nije bio zadovoljan što sportske događaje nisu pratili i odgovarajući umetnički spektakli.
Obrazovan na starogrčkoj klasici 19. veka, polazio je od toga da je svakom heroju oduvek bio potreban pesnik – možda po uzoru koji su tadašnji klasičari nalazili u antičkim olimpijskim odama: “Himne koje vladaju živom lirom, kojem bogu, kom junaku da pevamo?” (Oda Teronu od Agrigentuma pobedniku u trci kočija, Pindar 522-443. p. n. e)
Kako piše Džosef Stromberg u magazinu “Smitsonijan”, baron Kuberten je zamišljao takmičenje koje će “ponovo spojiti u vezama zakonitog braka dugo razvedeni par – mišiće i um”. Verovao je u ideju iz Platonove Republike, u kojoj Sokrat veliča vrline obrazovanja koje kombinuju “gimnastiku za telo i muziku za dušu”.
Na Olimpijskom kongresu 1906. Kuberten se zalagao za to da se u Olimpijske igre 1908. doda petoboj muza – takmičenja u književnosti, slikarstvu, skulpturi, muzici i arhitekturi.
Po nahođenju sudbine, ove planove je prekinulo ponavljanje jednog događaja iz antike: erupcija Vezuva u proleće 1906. koja je ubila oko 200 ljudi. Iako je ovaj broj bio, na sreću, daleko manji od hiljada poginulih u erupciji 79. godini nove ere, organizatori su odložili umetnička takmičenja do Igara u Stokholmu 1912.
Časlav D. Koprivica: Olimpijske igre ili važno je (ne) saučestvovati
Šveđani, kao domaćini tih igara, kolebali su se oko toga kako će se umetnost procenjivati u olimpijskom kontekstu. U sportskim takmičenjima rezultat je merljiv i uporediv s prethodnim rekordima, a originalno umetničko delo po definiciji nema sa čim da se tehnički poredi, već mora da bude podvrgnuto estetskim ili nekim drugim procenama nekog autoriteta.
Na Igrama u Stokholmu 1912. učestvovala su 32 tvorca umetničkih dela, a među njima sedam pisaca.
U Antverpenu su se 1920. godine samo tri pera nadmetala za zlato.
GABRIJELE D’ANUNCIO, MONTERLAN, METERLINK, MEREŠKOVSKI
Međutim, sve to nije uporedivo sa onim što se dešavalo u Velikoj palati (Grand Palais) u Parizu 1924. Za “petoboj muza” se prijavilo otprilike 3.000 takmičara, među njima trideset dva pisca iz 10 zemalja.
Trideset članova žirija, kojima je pomagalo bezbroj saradnika, biralo je najbolji literarni rad – od dvadeset hiljada reči proze ili od 1000 stihova. U putanju su bile tri olimpijske medalje i previše sanjara koji su se takmičili za njih: pisci prosvetljeni idealom – šta god on bio – u vremenu pijanom od ideala.
U eseju za “Pais” novinar i publicista Pako Serda piše kako je prvo što iznenađuje u književnom takmičenju tokom pariske VIII olimpijade 1924. bio žiri: “Ovo je ozbiljno…” U žiriju je i “filofašistički vrtlog” Gabrijele d’Anuncio, il comandante, pesnik, esteta, dendi, borbeni pilot, mačevalac, militarista, ultranacionalista i guverner Fiume, kratkotrajne države koju je Italiji pripojio Benito Musolini – Rijeke, na teritoriji koja je danas deo Hrvatske.
Zatim, Anri de Monterlan, koji je s ponosom govorio da njegov duh pije iz tri izvora: prvi je – katolicizam, pisci starog Rima i hrabri duh španskih toreadora; drugi je – rat; a treći – sport, kako piše francuski pisac Luis Ševalije u eseju “Olimpijske igre književnosti”.
Monterlan je nakon završetka Velikog rata nekoliko meseci nastavio da nosi svoju vojnu uniformu na kišnim ulicama Pariza punim siročadi, udovica i osakaćenih vojnika. Ševaje tumači da on nije razumeo književnost bez kontroverzi i akcije, kao što je vođenje izgradnje kosturnice za mrtve Verdena.
Ističe se i belgijski pisac Moris Meterlink, dobitnik Nobelove nagrade i dizač tegova u mladosti. Tu je Pol Valeri, čisti pesnik i osećajna duša koji se nikada nije oporavio od slučajnog susreta u 19. godini sa Katalonkom koja prelazi opskurnu ulicu u Đenovi, te je odlučio da se zauvek odrekne ljubavi i drugih idola.
U žiriju su i Hanuš Jelinek, češki diplomata, pisac i prevodilac Stendalovih dela, Molijerovih komada, Bodlerovih pesama, savremene francuske poezije od simbolista do dadaista; ruski emigrant, pesnik-simbolista, predstavnik ruskog literalnog Srebrnog veka i romansijer Dimitrij Merežkovski; romanopisac iz Valensije Visente Blasko Ibanjez, prognan u Francusku nakon što je godinu dana ranije na vlast u Španiji došao general Primo de Rivera, bio je republikanac i antiklerikalac.
Tu su još Pol Klodel, lirski pesnik religioznog misticizma, grofica Ana de Noaj, alijas princeza Helena Bibesko, u književnim salonima Pariza veoma popularna rumunska princeza, pokroviteljica umetnosti sa strašću za poeziju.
Tu su još: Šveđanka Selma Lagerlof, prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost i pisala nordijske sage i socijalistički roman o Siciliji Antichrist miralker (Čuda Antihrista) i njujorška spisateljica Edit Vorton, kojoj je Jejl dodelio prvu žensku akademsku titulu honoris causa.
BURŽOASKA OLIMPIJADA I SOVJETSKA SPARTAKIJADA
Naslovi radova prijavljenih na konkurs odražavaju ideal za kojim se težilo: Ka Bogu od Olimpije; Trijumf sportiste; Na vrhu; Olimpijske ode; Olimpijska himna; Bujna mladost na otvorenom; U slavu sporta; Zemlja u kojoj raste ruža; Bitka; Slavna neizvesnost.
Ta porota nije tražila ratne bubnjeve, ni ratobornost Monterlantovih mačeva, ni iskrenu Grejvsovu grubost. Tražili su nešto lakše u besnoj Evropi.
I nagradili su nepoznatog 32-godišnjeg pesnika iz Burgundije Šarla Luja Prospera Gvijoa, koji je sebe nazivao Gvijo-Šarl. Igrao je fudbal; borio se u ratu; Nemci su ga zatvorili na četiri godine u koncentracioni logor Oberhauzen. Objavio je knjigu pesama pod naslovom Sport. Oduševljavao ga je dadaista Tristan Cara, rođen u Ploeštiju, u Rumuniji.
Na konkurs u Parizu 1924. Gvijo-Šarl šalje knjigu od 70 stranica poetske pozorišne drame Olimpijske igre.
Biraju ga i zlatnu medalju mu šalju poštom. Ogorčen je jer je očekivao da će na Olimpijskom stadionu biti krunisan počastima poput bilo kog drugog sportiste. Šalje medalju nazad Olimpijskom komitetu. A komitet nema drugog izbora nego da organizuje zvaničnu ceremoniju.
Četiri godine kasnije, Gvijo je odlučio da prisustvuje boljševičkoj Spartakijadi u Moskvi, koja je izazvala buržoaske Olimpijske igre u Amsterdamu. Tada će napisati da ništa nije ostalo od starog društvenog ideala koji je bio u osnovi olimpijskih igara i od njegovog lažnog obećanja o univerzalnom miru.
U modernističkom periodu, atletski etos prožimao je književnost i odražavao globalne političke sukobe koji su definisali dvadeset vek. Umetnici iz akademije, stare garde i avangardnih pokreta širom sveta borili su se jedan protiv drugoga. Tako o skrivenoj istoriji “atletske književnosti”, od 1912. do 1948. piše Majls Osgud, koji je 2019. uradio disertaciji na Univerzitetu Harvard “Svetska arena: Olimpijska umetnička takmičenja i sport” na osnovu istraživanja u arhivi Centra za olimpijske studije u Lozani i u sopstvenoj digitalnoj bazi podataka.
On, međutim, konstatuje da su mnoga pobednička dela sa umetničkih takmičenja “misteriozno nestala”.
Možda je to bilo, kao što su kritičari sugerisali, zbog sumnjivog književnog kvaliteta, napisao je u “Njujork tajmsu” 2012. Toni Perotet, saradnik magazina “Smitsonijan” i autor knjige Gola olimpijada: istinita priča o drevnim igrama.
Prema pisanju Džozefa Stromberga, činjenica da su te petoboje muza inicirali autsajderi u umetnosti, a ne umetnici, muzičari ili pisci – i činjenica da su sva dela morala da se odnose na sportsku temu – navela je mnoge od najistaknutijih potencijalnih učesnika da zaključe kako ta takmičenja nisu vredna njihovog vremena.
TARZAN U ŠEVROLETU
Olimpijskim sportskim pobednicima možda više nisu bili potrebni novi Pindari, oni su svi postajali zvezde u novom sazvežđu masovne kulture. O tim drugim bogovima govori jedna fotografija iz tridesetih godina 20. veka koja prikazuje filmskog Tarzana kraj ševroleta.
Džoni Vajsmiler (1904–1984), rođen kao Johan Peter Vajsmiler u Frajdorfu, u sadašnjem rumunskom delu Banata, čiji su roditelji migrirali u Ameriku 1905, na Letnjim olimpijskim igrama 1924. u Parizu bio je petostruki olimpijski pobednik – u plivanju na 100 i na 400 metara slobodno, u štafeti 4 × 200 m, kao i osvajač bronzane medalje na vaterpolo takmičenju na Letnjim olimpijskim igrama 1928. u Amsterdamu. Džoni Vajsmiler je širokoj publici posle bio poznatiji po ulozi Tarzana u 12 filmova snimljenih od 1932. do 1948. Za tu ulogu je, sudeći po nesigurnoj holivudskoj mitologiji, konkurisalo čak 30 sportskih olimpijaca, a Vajsmiler ju je dobio tek kada je prethodno izabrani glumac, takođe olimpijac, Brus Benet povredio rame.
MUZEJSKI EKSPONAT
MOK je 1948. odlučio da izbaci “petoboj muza” sa Igara. Ideja da se petoboj muza ponovo uvede na Olimpijske igre 1952. u Helsinkiju nikada nije ostvarena.
Božidar Maljković za NIN u susret Olimpijskim igarama: Nadam se bar jednoj medalji više nego u Tokiju
Posebno snažan glas protiv umetničkih takmičenja na Olimpijadi dizao je Amerikanac Ejveri Brendiž, tvrdokorni zagovornik amaterizma u olimpijskim sportovima koji je 1952. postao predsednik MOK-a. Ričard Stanton, autor “Zaboravljenih olimpijskih umetničkih takmičenja”, pitao se u “Los Anđeles tajmsu” 2008. da li je Brendižova opozicija obojena gorčinom. “Dva puta je pokušao u kategoriji književnosti. Najbolje što je dobio bila je počasna diploma.”
U zamenu za ukinuti petoboj muza, organizovana je 1956. Kulturna olimpijada kao netakmičarski događaj koji uključuje izložbe, performanse, spektakle itd. u kojima se ukrštaju sport i umetnost.
Mada su muzeji u Londonu tokom Igara 2012. pretrpeli značajan pad posećenosti, u Parizu, a i širom Francuske do 8. septembra – mesec dana nakon završetka “atletskih” Olimpijskih igara 11. avgusta – traju različiti događaji Olimpijade kulture. Muzej Marmoton-Mone pokazuje izložbu Umetnici i sport, 1870–1930 sa slikom Kloda Monea Regata u Aržanteju, a i delima postimpresioniste Pola Sinjaka, eminentnog jedriličara svog vremena. Luvr je 24. aprila otvorio izložbu pod nazivom Olimpizam. Muzej Orsej izložbom starih fotografija u vrtovima Tiljerija podseća na Olimpijske igre 1924. u Parizu.
Malo nostalgije i ništa više?
ČETRDESET GODINA PETOBOJA
Petoboj muza je bio deo Olimpijskih igara skoro 40 godina. Dodeljeno je ukupno oko 150 medalja.
Nemačka je u petobojima muza osvojila najviše – ukupno 24 medalje – ali polovinu na Igrama 1936. u Berlinu koje se Nemci još trude da zaborave.
Adolf Hitler je pristao da bude domaćin Igara nakon što ga je Jozef Gebels, njegov ministar propagande, ubedio kako će spektakl biti prilika da se demonstrira superiornost arijevske rase.
Tu zamisao mu kvari crni Džesi (Dži-Si) Ovens iz Alabame koji osvaja četiri zlatne medalje: u trkama na 100 i 200 metara, u skoku udalj i kao član štafete 4 x 100 m. Gebels je takođe pomogao u održavanju umetničkih takmičenja te godine – i od devet zlatnih medalja petoboja muza, pet je otišlo u Nemačku.
Leni Rifenštal te 1936. snima film o Olimpijadi koji je prikazan na Hitlerov rođendan 1938. a koji je, po njenim rečima, naručio Međunarodni olimpijski komitet.
Kuberten, koji je umro 1937, nije doživeo napuštanje svoje ključne ideje. Ali je 1931. u svojim olimpijskim memoarima napisao: “Glavni kamen spoticanja može se sažeti u nekoliko reči: strah od klasike”.
Kad je taj eksperiment pokretao sumnjajući da se na prvi konkurs 1912. neće prijaviti dovoljno učesnika, baron Kuberten je napisao pobedničko delo Ode sportu pod pseudonimima Džordž Horod i Martin Ešbah. Nagradili su je zlatnom medaljom ne znajući ko je pravi autor.
“Jedan stih te njegove ode govori o sportu kao ushićenju bogova, destilaciji života, koja je – ‘u sivoj traci savremenog postojanja blistavi glasnik nestalih vekova, onog doba kada je čovečanstvo moglo da se osmehne”.
Da, ali reka vremena teče na drugu stranu.
“LOŠA ŠALA”
Robert Grejvs, engleski pesnik koji je 1924. izgubio, kasnije je u pismu poručio da je olimpijski konkurs za intelektualce bio “loša šala”. On će kasnije napisati Ja, Klaudije i rezervisati za sebe počasno mesto na Parnasu klasika, ali te 1924. bio je samo mladić koji je pretrpeo internat, klasnu nejednakost i teške rane koje mu je nanela granata u rovovima Velikog rata. Na olimpijski test podneo je pesmu od 280 stihova pod naslovom Na igrama. Ona predstavlja dijalog između dva stara vojnika, Engleza i Francuza, koji se ponovo sastaju na Olimpijadi da bi gledali boks meč.
Francuz kaže: “Rat je često sport.”
Englez odgovara: “I sport je ponekad rat.”
Izvor: Vreme
