Piše: Ivan Đurđević
Mi smo u Tokiju osvojili devet medalja, ali ljudski je, sportski je nadati se da sada u Parizu osvojimo jednu više. Biće teško, Olimpijske igre su velika fešta, ali i surovo takmičenje u koje svi ulažu ogroman novac – kaže u intervjuu za NIN predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Božidar Maljković.
U razgovoru za naš list, Maljković je govorio o pripremama i očekivanjima za Pariz, o Đokoviću i Jokiću, o stranim sportistima koji igraju za Srbiju, ali i o srpskim koji otkazuju nastupe pod državnom zastavom, o vezi Olimpijskih igara i politike, a otkrio je i da naši sportisti neće bojkotovati sportiste sa Kosova ukoliko budu morali da se takmiče protiv njih ili ako se nađu na pobedničkom postolju zajedno sa njima.
Idemo u Pariz sa 112 sportista u 15 sportova. Neke specijalizovane agencije nam predviđaju 11 medalja. Sa koliko biste vi bili zadovoljni?
Ja sam u raznim intervjuima rekao da bih bio zadovoljen sa deset. Mi smo u Tokiju oborili rekord, uzeli smo devet medalja. Ljudski je, sportski je, trenerski je želeti da se uzme bar jedna medalja više. Sve preko deset je fantastično. Mnogo je teža konkurencija nego u Tokiju. Ogroman novac je uložen u olimpijske timove, ogromna sredstva, infrastruktura. Recimo, KONI, olimpijski komitet Italije, ima budžet preko 440 miliona evra. Olimpijada je velika fešta, ali i jako surovo takmičenje. Olimpijada je mnogo drugačija od svakog svetskog i evropskog prvenstva. Svi te gledaju, ceo svet. Moram da kažem da smo mi u Tokiju bili nesrećni. I zbog pehova Novaka i Ivane Španović, ali i zbog toga što smo imali pet četvrtih mesta. Ja da se pitam, a ne pitam se, premirao bih i četvrtu poziciju.
Verujete li da naši aduti leže u individualnim sportovima ili u kolektivnim, gde smo uvek bili jaki?
Olimpijada uvek izrodi nekog heroja. U Tokiju je to bio Sević, strelac. Ja bih voleo da to sad bude neko mlađi, recimo, Topićka ili Vilagoš, što je mnogo teško, ali je ostvarivo. Ili neko drugi na koga ne računamo – u boksu, u rvanju… Što se tiče kolektivnih sportova, tu smo dosta jaki, mnogi otpisuju vaterpolo, ja ih ne bih otpisao. Ništa toj ekipi ne nedostaje da je ne smatramo vrhunskom. Žao mi je jako što rukomet nije tu. Mi smo rukometna nacija, država hoće da pomogne rukometu i moramo svi da imamo dobar rukomet jer imamo dobre igrače.
U našem olimpijskom timu imamo dve velike, planetarne zvezde, Novaka Đokovića i Nikolu Jokića. Kako sve možemo da iskoristimo tu privilegiju osim u onom klasičnom, takmičarskom smislu?
Reći ću vam Novakovo iskustvo iz Tokija. On je imao hotel kao specijalni sportista, megazvezda. Međutim, on je više vremena provodio sa našim sportistima u Olimpijskom selu, odgovarao na njihova pitanja – od načina pripreme do ishrane, kako se oporavlja od velikih napora.
To je ta edukativna funkcija, naravno da i Jokić to isto hoće i može da radi. A kad jedna mala zemlja, kao što je Srbija, ima takva dva velikana, onda je to jedan fantastičan podatak na ponos svima nama. Ali imamo još dosta ljudi koji su vredni pažnje. Imamo jednog Nemanju Majdova, koji je do sada osvojio sedam medalja, koji u dnevnoj sobi ima hiperbaričnu komoru. I on koristi hiperbaričnu komoru, to nikada u životu nisam video. Radi sebe, ulaže u svoje zdravlje.
Kada smo pomenuli Jokića, podigla se velika prašina zbog toga što nije nastupao za nacionalni tim. Sada je tu i deluje motivisaniji nego ikada. Imate razumevanje za sportiste koji u određenim trenucima ne mogu da se stave na raspolaganje svojoj državi?
Imam veliku toleranciju kada su takve stvari u pitanju. Zašto? Zato što sam dugo boravio napolju i video kako to tamo funkcioniše. Imamo primer Poa Gasola, bez koga španska reprezentacija nije mogla da igra. On kad kaže da hoće da se odmori tokom leta, narod se ne ljuti. Nikakav pritisak, nikakva kritika. Bodiroga je bio toliko opterećen da nije mogao da nađe vremena da se oženi. To treba razumeti. I ako pogledate sve moje intervjue, ja branim sportiste. Ja sam rekao da je Jokić jedan divan dečko iz čestite familije i da će doći na Olimpijadu u Parizu. E onda su me mnogi pitali otkud ja to znam kad niko ne zna. Ja sam u šali rekao – „javilo mi se“. Sad mi je posebno drago što je Nikola tu, što igra fantastično. Još se on zagreva, još je u fazi dolaska sebi, svojim vrednostima.
Sa druge strane, imamo trend naturalizovanja, da za jednu zemlju igraju sportisti poreklom iz drugih zemalja. Ima ih i kod nas. Kojih se kriterijuma treba držati u tom trendu?
Pa ako ih nema mnogo, to je razumljivo. Ako je jedan, dva, kao što je nekad bilo u moje vreme. Jeste, to je malo čudno kada jedan Holden, Amerikanac, osvoji medalju za Rusiju. To je čudno, ali je razumljivo. Mi to malo gledamo jednostrano. Mi smo protiv stranaca, ali kada mi treneri odemo napolje, kada naši vrhunski igrači idu napolje, ljudi nas primaju fantastično, gostoljubivi su, imate jedan topao osećaj oko srca. A drugo, pogledajte Zvezdu i Partizan. Ako igraju samo sa efektivom igrača koje imaju, ne mogu ništa napraviti. I onda ih kritikuju. I predsednike i trenere. Ako kupe strane igrače koji imaju kvalitet, opet ne valja. Znači, kao što kažu u preferansu, u makazama smo, a jedna i druga stvar ima svoje pozitivne i negativne stvari.
OKS ima daleko manji budžet od drugih komiteta, uslovno rečeno, „velikih zemalja“. Kako izlazite na kraj sa finansijama?
Sve pare koje se slivaju ovde od dobrih ljudi, od dobrih sponzora koji vole sport, idu sportistima. Čak 78% para koje se slivaju u ovaj komitet idu sportistima. Samo 22% prima 25 ljudi, mladih uglavnom, koji rade ovde. Dakle, ovde onaj koji ulaže novac, neće mu novac propasti. Već u drugim sportovima nije tako.
Šta su najveći izazovi i problemi sa kojima ste se susretali pred Pariz?
Prvo, korona, koja nas je unakazila, ne samo nas, nego generalno sport. I ja imam informacije koje, nažalost, nisu dobre. Prvo, da je ministarstvo inostranih poslova Francuske, gde moj sin Nebojša ima jako dobre drugove, naredilo da svi nose maske. Sad, pre pet dana.
Video sam snimak australijske ekipe prilikom sletanja na aerodrom, svi nose maske. Malo se plašim toga. Ali valjda to neko gleda, pa neće dozvoliti da pokvari jednu feštu kao što su Olimpijske igre u jednom od najlepših gradova na svetu kao što je Pariz. Hemingvej je rekao: Pariz je jedna fijesta. Pa hajde da bude i u sportskom smislu pravi praznik. Da ne bude terorizma, da ne bude korone, da ne bude ničega od onoga od čega se svi normalni ljudi zgražavaju.
Verujete li da Olimpijske igre mogu da ispune onaj svoj antički zadatak, da sukobi i ratovi stanu u vreme kad se održavaju? Bitno je to zbog toga jer Olimpijske igre dolaze u trenutku kada svet nikad nije bio podeljeniji, kada se na samo dve hiljade kilometara od Pariza vodi rat u Ukrajini?
MOK ima istorijsku priliku da pokaže da poštuje svoje pobede. Kodeks ponašanja. Ima povelja i u njoj ima član koji kaže da je sport iznad politike. I da svi sportisti ne smeju da se bave politikom, ne smeju u ratovima da učestvuju, ne smeju da budu propagatori bilo kakve sporne ideje. I oni se kažnjavaju, oni ne mogu da se takmiče. Svi ostali mogu. Zato sam ja protiv embarga. Zato sam ja za to da i Rusi učestvuju. Hiljadu puta sam pitao kakve veze ima, recimo, mala Vilagoš iz Malog Iđoša sa državnom politikom Srbije. Kakve veze ima jedan veslač iz Segedina sa politikom Orbana, našeg prijatelja. Kakve veze ima klinka od 15 godina koja se šest puta okreće u umetničkom klizanju sa politikom Putina. I da ne idemo dalje. Bio sam svedok u Pjongčangu, na Zimskoj olimpijadi u Koreji, kada su Rusi bili kažnjeni. Jako ružno je bilo videti ih bez obeležja u nekim jadnim mantilima. Kada su ruski hokejaši pobedili, pevali su iz sve snage rusku himnu. Oni sami, bez muzike. Bilo je stravično gledati. Da završimo s tim – nikad sankcije nikome.
Još jedno političko pitanje je i odnos prema sportistima koji predstavljaju Kosovo. Hoće li naši sportisti igrati protiv njih ako dođe do toga i hoće li napuštati postolje ako se i oni pojave tamo, kao što je ranije navodno bila preporuka?
Na tom pitanju, na državnom nivou, ne donosimo i ne definišemo stav. Idemo na postolje ili ne idemo na postolje? Moj stav je da idemo na postolje, da nije srpski bežati. Pobedi tog protivnika sa Kosova! Oni su član MOK-a kao i sve druge članice MOK. Kao Britanija, Nemačka, kao Srbija. I Tomas Bah, predsednik MOK, zapretio je još u vreme Rija da će nas suspendovati i izbaciti iz svoga članstva ako odbijemo da igramo.
Ja pitam, ko ima pravo da uništava svoju omladinu, ko ima pravo da takvim potezom, rizikujući da ne učestvuju na Olimpijadi, ugrožava njihovu budućnost? Ko je taj i zašto to radi? Ja sam predsedniku države rekao moj stav. On je izašao dole pred celu ekipu pred Tokio, kada nas je primio, i prihvatio ovo što sam ja predložio – da se ne ide sa postolja. Ja kažem, nije srpski bežati. I to je moj stav. Naravno, nekome se to neće sviđati, ja to znam. Možda bih kao civilno lice drugačije razmišljao. Ovo je, verujte, jedino ispravno.
Kakva je perspektiva srpskog sporta posle Pariza? Koliko ulažemo u mlade, da od njih napravimo vrhunske sportiste koji mogu da osvajaju olimpijske medalje?
Imamo sreću da naš predsednik, a ja nisam član ni SNS-a, ni ostalih partija, verovatno neću nikad ni biti, manijakalno prati i voli sport. Kad god sam otišao kod njega, dao je novac za razvitak srpskog sporta. Skoro smo pričali na otvaranju stadiona u Loznici gde sam mu ja rekao podatke koji nisu dobri. A to je da 68% srpske omladine ima ravne tabane, kifozu… Samo 12% mladih se bavi sportom, a od toga 4% pod nadzorom trenera. Znate koliki je pritisak na vrat i kičmu kada dete sedi za kompjuterom? Dvadeset sedam kilograma! Nama je fiskultura bitna, moramo da vratimo status tog predmeta. Da ga stavimo na pijedestal. Mi nemamo trenera. Nemamo jednog Ljubišu Majdova, Galeta Jovića, Dekija Savića, Gorana Obradovića, Španovićkinog trenera. U to treba da ulažemo, da edukujemo nove trenere. Videli ste šta je La Fuente napravio sa Španijom? On je dobio priliku da radi sa generacijom koju je izneo i postao je prvak Evrope u fudbalu.
