Пише: Милан Милошевић
Олимпијске медаље су некада додељиване и за архитектуру, књижевност, музику, сликарство и скулптуру, али се није остварио Кубертенов антички сан о спајању “гимнастике за тело и музике за душу”
Када се Алфред Хајос – након што је на Првим олимпијским играма модерног доба у Атини 1896. освојио две златне медаље у пливању – вратио на Универзитет у Будимпешти, професор му је рекао да га не интересују његове медаље него шта ће показати на следећем испиту.
Непуне три деценије после тога Алфред Хајос је стигао у Париз на VIII олимпијске игре (1924) спреман да се са својих 46 година поново такмичи – али не као пливач, већ као архитекта. Добио је сребрну медаљу за пројекат Националног пливачког стадиона који је изграђен 1930. у Будимпешти, на острву Маргитсигету на Дунаву, а у коме су одржавана европска и светска првенства у воденим спортовима 1958, 2006. и 2010…
Хајошев пример није усамљен. Међутим, није овде реч о професионалним успесима бивших шампиона, већ о чињеници да су се пре сто година на олимпијским играма поред спортских одвијала и такмичења у музици, архитектури, сликарству, скулптури и књижевности (јединствено до 1924, а од 1928. раздељено на такмичења у области драмске, епске и лирске књижевности).
КУБЕРТЕНОВ САН
Барон Пјер де Кубертен је у Атини 1896. био одушевљен када се, након победе у маратону Спиридона Луиса, показало колико је улога олимпијског победника као хероја значајна за неговање спорског духа. Ипак, није био задовољан што спортске догађаје нису пратили и одговарајући уметнички спектакли.
Образован на старогрчкој класици 19. века, полазио је од тога да је сваком хероју одувек био потребан песник – можда по узору који су тадашњи класичари налазили у античким олимпијским одама: “Химне које владају живом лиром, којем богу, ком јунаку да певамо?” (Ода Терону од Агригентума победнику у трци кочија, Пиндар 522-443. п. н. е)
Како пише Џосеф Стромберг у магазину “Смитсонијан”, барон Кубертен је замишљао такмичење које ће “поново спојити у везама законитог брака дуго разведени пар – мишиће и ум”. Веровао је у идеју из Платонове Републике, у којој Сократ велича врлине образовања које комбинују “гимнастику за тело и музику за душу”.
На Олимпијском конгресу 1906. Кубертен се залагао за то да се у Олимпијске игре 1908. дода петобој муза – такмичења у књижевности, сликарству, скулптури, музици и архитектури.
По нахођењу судбине, ове планове је прекинуло понављање једног догађаја из антике: ерупција Везува у пролеће 1906. која је убила око 200 људи. Иако је овај број био, на срећу, далеко мањи од хиљада погинулих у ерупцији 79. години нове ере, организатори су одложили уметничка такмичења до Игара у Стокхолму 1912.
Часлав Д. Копривица: Олимпијске игре или важно је (не) саучествовати
Швеђани, као домаћини тих игара, колебали су се око тога како ће се уметност процењивати у олимпијском контексту. У спортским такмичењима резултат је мерљив и упоредив с претходним рекордима, а оригинално уметничко дело по дефиницији нема са чим да се технички пореди, већ мора да буде подвргнуто естетским или неким другим проценама неког ауторитета.
На Играма у Стокхолму 1912. учествовала су 32 творца уметничких дела, а међу њима седам писаца.
У Антверпену су се 1920. године само три пера надметала за злато.
ГАБРИЈЕЛЕ Д’АНУНЦИО, МОНТЕРЛАН, МЕТЕРЛИНК, МЕРЕШКОВСКИ
Међутим, све то није упоредиво са оним што се дешавало у Великој палати (Гранд Палаис) у Паризу 1924. За “петобој муза” се пријавило отприлике 3.000 такмичара, међу њима тридесет два писца из 10 земаља.
Тридесет чланова жирија, којима је помагало безброј сарадника, бирало је најбољи литерарни рад – од двадесет хиљада речи прозе или од 1000 стихова. У путању су биле три олимпијске медаље и превише сањара који су се такмичили за њих: писци просветљени идеалом – шта год он био – у времену пијаном од идеала.
У есеју за “Паис” новинар и публициста Пако Серда пише како је прво што изненађује у књижевном такмичењу током париске ВИИИ олимпијаде 1924. био жири: “Ово је озбиљно…” У жирију је и “филофашистички вртлог” Габријеле д’Анунцио, ил цоманданте, песник, естета, денди, борбени пилот, мачевалац, милитариста, ултранационалиста и гувернер Фиуме, краткотрајне државе коју је Италији припојио Бенито Мусолини – Ријеке, на територији која је данас део Хрватске.
Затим, Анри де Монтерлан, који је с поносом говорио да његов дух пије из три извора: први је – католицизам, писци старог Рима и храбри дух шпанских тореадора; други је – рат; а трећи – спорт, како пише француски писац Луис Шевалије у есеју “Олимпијске игре књижевности”.
Монтерлан је након завршетка Великог рата неколико месеци наставио да носи своју војну униформу на кишним улицама Париза пуним сирочади, удовица и осакаћених војника. Шеваје тумачи да он није разумео књижевност без контроверзи и акције, као што је вођење изградње костурнице за мртве Вердена.
Истиче се и белгијски писац Морис Метерлинк, добитник Нобелове награде и дизач тегова у младости. Ту је Пол Валери, чисти песник и осећајна душа који се никада није опоравио од случајног сусрета у 19. години са Каталонком која прелази опскурну улицу у Ђенови, те је одлучио да се заувек одрекне љубави и других идола.
У жирију су и Хануш Јелинек, чешки дипломата, писац и преводилац Стендалових дела, Молијерових комада, Бодлерових песама, савремене француске поезије од симболиста до дадаиста; руски емигрант, песник-симболиста, представник руског литералног Сребрног века и романсијер Димитриј Мережковски; романописац из Валенсије Висенте Бласко Ибањез, прогнан у Француску након што је годину дана раније на власт у Шпанији дошао генерал Примо де Ривера, био је републиканац и антиклерикалац.
Ту су још Пол Клодел, лирски песник религиозног мистицизма, грофица Ана де Ноај, алијас принцеза Хелена Бибеско, у књижевним салонима Париза веома популарна румунска принцеза, покровитељица уметности са страшћу за поезију.
Ту су још: Швеђанка Селма Лагерлоф, прва жена која је добила Нобелову награду за књижевност и писала нордијске саге и социјалистички роман о Сицилији Антицхрист миралкер (Чуда Антихриста) и њујоршка списатељица Едит Вортон, којој је Јејл доделио прву женску академску титулу хонорис цауса.
БУРЖОАСКА ОЛИМПИЈАДА И СОВЈЕТСКА СПАРТАКИЈАДА
Наслови радова пријављених на конкурс одражавају идеал за којим се тежило: Ка Богу од Олимпије; Тријумф спортисте; На врху; Олимпијске оде; Олимпијска химна; Бујна младост на отвореном; У славу спорта; Земља у којој расте ружа; Битка; Славна неизвесност.
Та порота није тражила ратне бубњеве, ни ратоборност Монтерлантових мачева, ни искрену Грејвсову грубост. Тражили су нешто лакше у бесној Европи.
И наградили су непознатог 32-годишњег песника из Бургундије Шарла Луја Проспера Гвијоа, који је себе називао Гвијо-Шарл. Играо је фудбал; борио се у рату; Немци су га затворили на четири године у концентрациони логор Оберхаузен. Објавио је књигу песама под насловом Спорт. Одушевљавао га је дадаиста Тристан Цара, рођен у Плоештију, у Румунији.
На конкурс у Паризу 1924. Гвијо-Шарл шаље књигу од 70 страница поетске позоришне драме Олимпијске игре.
Бирају га и златну медаљу му шаљу поштом. Огорчен је јер је очекивао да ће на Олимпијском стадиону бити крунисан почастима попут било ког другог спортисте. Шаље медаљу назад Олимпијском комитету. А комитет нема другог избора него да организује званичну церемонију.
Четири године касније, Гвијо је одлучио да присуствује бољшевичкој Спартакијади у Москви, која је изазвала буржоаске Олимпијске игре у Амстердаму. Тада ће написати да ништа није остало од старог друштвеног идеала који је био у основи олимпијских игара и од његовог лажног обећања о универзалном миру.
У модернистичком периоду, атлетски етос прожимао је књижевност и одражавао глобалне политичке сукобе који су дефинисали двадесет век. Уметници из академије, старе гарде и авангардних покрета широм света борили су се један против другога. Тако о скривеној историји “атлетске књижевности”, од 1912. до 1948. пише Мајлс Осгуд, који је 2019. урадио дисертацији на Универзитету Харвард “Светска арена: Олимпијска уметничка такмичења и спорт” на основу истраживања у архиви Центра за олимпијске студије у Лозани и у сопственој дигиталној бази података.
Он, међутим, констатује да су многа победничка дела са уметничких такмичења “мистериозно нестала”.
Можда је то било, као што су критичари сугерисали, због сумњивог књижевног квалитета, написао је у “Њујорк тајмсу” 2012. Тони Перотет, сарадник магазина “Смитсонијан” и аутор књиге Гола олимпијада: истинита прича о древним играма.
Према писању Џозефа Стромберга, чињеница да су те петобоје муза иницирали аутсајдери у уметности, а не уметници, музичари или писци – и чињеница да су сва дела морала да се односе на спортску тему – навела је многе од најистакнутијих потенцијалних учесника да закључе како та такмичења нису вредна њиховог времена.
ТАРЗАН У ШЕВРОЛЕТУ
Олимпијским спортским победницима можда више нису били потребни нови Пиндари, они су сви постајали звезде у новом сазвежђу масовне културе. О тим другим боговима говори једна фотографија из тридесетих година 20. века која приказује филмског Тарзана крај шевролета.
Џони Вајсмилер (1904–1984), рођен као Јохан Петер Вајсмилер у Фрајдорфу, у садашњем румунском делу Баната, чији су родитељи мигрирали у Америку 1905, на Летњим олимпијским играма 1924. у Паризу био је петоструки олимпијски победник – у пливању на 100 и на 400 метара слободно, у штафети 4 × 200 м, као и освајач бронзане медаље на ватерполо такмичењу на Летњим олимпијским играма 1928. у Амстердаму. Џони Вајсмилер је широкој публици после био познатији по улози Тарзана у 12 филмова снимљених од 1932. до 1948. За ту улогу је, судећи по несигурној холивудској митологији, конкурисало чак 30 спортских олимпијаца, а Вајсмилер ју је добио тек када је претходно изабрани глумац, такође олимпијац, Брус Бенет повредио раме.
МУЗЕЈСКИ ЕКСПОНАТ
МОК је 1948. одлучио да избаци “петобој муза” са Игара. Идеја да се петобој муза поново уведе на Олимпијске игре 1952. у Хелсинкију никада није остварена.
Божидар Маљковић за НИН у сусрет Олимпијским игарама: Надам се бар једној медаљи више него у Токију
Посебно снажан глас против уметничких такмичења на Олимпијади дизао је Американац Ејвери Брендиж, тврдокорни заговорник аматеризма у олимпијским спортовима који је 1952. постао председник МОК-а. Ричард Стантон, аутор “Заборављених олимпијских уметничких такмичења”, питао се у “Лос Анђелес тајмсу” 2008. да ли је Брендижова опозиција обојена горчином. “Два пута је покушао у категорији књижевности. Најбоље што је добио била је почасна диплома.”
У замену за укинути петобој муза, организована је 1956. Културна олимпијада као нетакмичарски догађај који укључује изложбе, перформансе, спектакле итд. у којима се укрштају спорт и уметност.
Мада су музеји у Лондону током Игара 2012. претрпели значајан пад посећености, у Паризу, а и широм Француске до 8. септембра – месец дана након завршетка “атлетских” Олимпијских игара 11. августа – трају различити догађаји Олимпијаде културе. Музеј Мармотон-Моне показује изложбу Уметници и спорт, 1870–1930 са сликом Клода Монеа Регата у Аржантеју, а и делима постимпресионисте Пола Сињака, еминентног једриличара свог времена. Лувр је 24. априла отворио изложбу под називом Олимпизам. Музеј Орсеј изложбом старих фотографија у вртовима Тиљерија подсећа на Олимпијске игре 1924. у Паризу.
Мало носталгије и ништа више?
ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ПЕТОБОЈА
Петобој муза је био део Олимпијских игара скоро 40 година. Додељено је укупно око 150 медаља.
Немачка је у петобојима муза освојила највише – укупно 24 медаље – али половину на Играма 1936. у Берлину које се Немци још труде да забораве.
Адолф Хитлер је пристао да буде домаћин Игара након што га је Јозеф Гебелс, његов министар пропаганде, убедио како ће спектакл бити прилика да се демонстрира супериорност аријевске расе.
Ту замисао му квари црни Џеси (Џи-Си) Овенс из Алабаме који осваја четири златне медаље: у тркама на 100 и 200 метара, у скоку удаљ и као члан штафете 4 x 100 м. Гебелс је такође помогао у одржавању уметничких такмичења те године – и од девет златних медаља петобоја муза, пет је отишло у Немачку.
Лени Рифенштал те 1936. снима филм о Олимпијади који је приказан на Хитлеров рођендан 1938. а који је, по њеним речима, наручио Међународни олимпијски комитет.
Кубертен, који је умро 1937, није доживео напуштање своје кључне идеје. Али је 1931. у својим олимпијским мемоарима написао: “Главни камен спотицања може се сажети у неколико речи: страх од класике”.
Кад је тај експеримент покретао сумњајући да се на први конкурс 1912. неће пријавити довољно учесника, барон Кубертен је написао победничко дело Оде спорту под псеудонимима Џорџ Хород и Мартин Ешбах. Наградили су је златном медаљом не знајући ко је прави аутор.
“Један стих те његове оде говори о спорту као усхићењу богова, дестилацији живота, која је – ‘у сивој траци савременог постојања блистави гласник несталих векова, оног доба када је човечанство могло да се осмехне”.
Да, али река времена тече на другу страну.
“ЛОША ШАЛА”
Роберт Грејвс, енглески песник који је 1924. изгубио, касније је у писму поручио да је олимпијски конкурс за интелектуалце био “лоша шала”. Он ће касније написати Ја, Клаудије и резервисати за себе почасно место на Парнасу класика, али те 1924. био је само младић који је претрпео интернат, класну неједнакост и тешке ране које му је нанела граната у рововима Великог рата. На олимпијски тест поднео је песму од 280 стихова под насловом На играма. Она представља дијалог између два стара војника, Енглеза и Француза, који се поново састају на Олимпијади да би гледали бокс меч.
Француз каже: “Рат је често спорт.”
Енглез одговара: “И спорт је понекад рат.”
Извор: Време
