Пише: Мићун Милатовић
„Не. Црногорска “ кристална ноћ” је идеолошки припремљена акција неофашиста иницирана, по некима са стране, али и даље без одговора шта се заиста десило у том “ кафићу” и зашто је толико било важно за све медије да је једна страна у том сукобу била састављена од емиграната из “Турске”.Можете ли замислити данашњу Њемачку у којој борави преко 3 милиона Турака да због неког сукоба у кафани руља изађе на улице са повицима “Убиј Турчина”. При томе, та држава баштини “кристалну ноћ”, али се истовремено од ње идеолошки удаљила неколико свјетлосних година „
(Академик Шербо Растодер: „Има ли овдје Турака (други пут) или неофашизам од реинкарнације до дјела“)
Са експанзијом друштвених мрежа јавни говор о идеолошки и политички поларизујућим темама постао је плодно тле за тотал(итар)но сужавање јавне свијести посредством обилатог коришћења reductio ad hitlerum псеудоаргумента. Да се подсјетимо: reductio ad hitlerum је варијанта логичке reduction ad absurdum грешке у доказивању, а која се, најпростије речено, своди на моралну дискредитацију неке појаве довођењем у везу са Хитлером и нацизмом умјесто њеног логички и рационално заснованог оспоравања. Када у жару виртуелне дебате анонимни јуноша посегне за таквим еристичким триком, то је донекле разумљиво, јер се у темељу заступаног гледишта најчешће налази комбинација острашћености и лошег образовања. Међутим, ако у свом ауторском тексту тако аргументује свој став универзитетски професор историје и академик ЦАНУ, имамо посла са политички малициозним дефицитом интелектуалног поштења и (не само) академског интегритета.
Што је најгоре од свега, интелектуална оскудност и аљкавост са којом је академик Растодер др Шербо, у свом горе цитираном тексту, употријебио овај недостојни дискурзивни реквизит значајно је испод нивоа анонимних коментара по порталима и мрежама. Такав урадак је много ближи Гебелсовој школи пропагандне него ли, на примјер, Бонхеферовом ставу моралног и интелектуалног отпора нацизму.
In media res – срамно је када професор историје и академик до краја инсистира на поређењу „Кристалне ноћи“ и нацистичке Њемачке и данашњих немилих догађаја у Црној Гори. Тако се читавом црногорском народу удара срамни печат а девалвира патња жртава и релативизује злодјело починитеља стварне „Кристалне ноћи“. Познато је, наиме, да су жртве погрома нациста били њихови сународници, пуноправни њемачки грађани јеврејског етничког коријена, који су генерацијама били незаобилазан чинилац њемачког друштва, значајно обогативши његову културно-научну, привредну и политичку слику, да би доласком нациста на власт само због свог поријекла били стигматизовани, линчовани и систематски затирани.
Аналогија је несувисла, тим прије, јер за разлику од нацистичких расних закона, црногорски нормативни оквир кривично санкционише и морално осуђује сваки појавни облик етничке, вјерске и расне мржње, дискриминације, ксенофобије и насиља. Како помирити тезу о иманентном нацизму Црногораца и чињеницу да је за кратко вријеме дозвољена, за црногорске прилике масовна, миграција турских држављана, по обиму највеће инвестиције и регистрација више од 14 хиљада фирми чији су (су)власници турски држављани (20% од броја укупно регистрованих) упркос историјском антитурском ресантиману који апострофира академик?
Сем тога, како дознајемо, полиција идентификује и процесуира одговорне за вандалске изгреде. Ако у том послу или превенцији није довољно ефикасна и брза, било би логично закључити да је то због тога јер не располаже довољним оперативним капацитетима и ресурсима – што је иначе свакодневни приговор властима за који се може пронаћи море аргумената – а не зато јер, како тврди академик, не постоји политичка воља, којом наводно управљају оспкурни центри моћи. Према академику, ескалација насилног револта није доказ слабости црногорских институција, него потврда „модерне парадигме фашизма“ и инхерентног криптонацистичког карактера негативног историјског архетипа. Историјски догађаји су за академика релевантни само ако потврђују горњу премису његовог текста, о потреби ургентне и темељне денацификације црногорског друштва.
Криви су и медији, каже академик, јер су објавили истиниту информацију да су виновници насилног инцидента турски емигранти, а да при том „не знамо све чињенице о томе шта се десило у том кафићу“. Изгледа да је код академика посве нормална околност да се емигранти, па били они и из Турске, шетају по кафићима са ножевима за појасом. Имамо, нажалост, сувише сопствених насилних држављана чије понашање доводи до трагичних исхода, које полиција није у стању да спријечи, што је уосталом и био разлог да се још недавно мјесецима организују протести против Владе. Гле чуда, грађанство је на сличан начин негативно реаговало и на појаву „увозних проблема“ такве врсте. Несклоност Турцима који витлају ножевима по Црној Гори, врше филмске отмице у по бијела дана, недолично се понашају, не може бити проблематична чак ни као историјска диспозиција овог народа. Ако национална и вјерска припадност не смију послужити као основ за колективну кривицу, сасвим сигурно не могу бити ни основ за општу амнестију, на чему академик изгледа инсистира.
Сваком објективном посматрачу је било видљиво оно што академику није: да су учесници протеста на Забјелу и пред зградом Скупштине, доминантно припадници навијачких група. Можда академик није упознат са начином на који функционишу организоване навијачке групе, нити му је знана колективистичка „ми-они“ психологија навијачке супкултуре, и њен маскулинизовани контракултурни дискурс, али могао је барем прочитати да се прије неколико дана у Никшићу догодио насилни навијачки инцидент, који по степену организације и озбиљности насиља превазилази догађаје на Забјелу. Зацијело, нико још није тврдио да је узрок инцидента архетипска мржња Никшићана према Беранцима! Нико пристојан и нормалан не може остати равнодушан према срамним повицима мржње какви су се ових дана могли чути по Црној Гори, још мање према оштећењу имовине турских држављана, али то не мијења чињеницу да се такви покличи у континуитету могу чути широм свијета гдје год се појаве навијачке скупине, и да вербално насиље неријетко прерасте у физички вандализам и сукобе. То не значи да требамо бити благонаклони према таквим појавама, него само да се не могу узети као доказ владајуће друштвене парадигме.
Но, биће да академици попут Растодер др Шерба приликом формирања ставова слабо консултују примарне изворе.
Да је заиста тако, доказ је и тврдња академика да су вандализација имовине и вербално насиље руље према мигрантима незамисливи у данашњој Њемачкој. Након овако игнорантске оцјене друштвено-политичких прилика у данашњој Њемачкој, човјек се мора упитати каква је сврха наших образовних и културних институција, ако је Растодер др Шербо њихов стварни репрезентант? Феномен и менталитет „руље“, уосталом, старији је од сваког облика идеолошке манипулације масама какву је успјешно спровео нацистички режим, па ако се већ хјела осудити психологија гомиле, могло се то учинити и без баналног поједностављења и реферисања на нацисте и савремену Њемачку. Није довољно бити доказани специјалиста за контрафактуално тумачење историје, да би се контрафактуална методологија успјешно пресликала на интерпретацију савремених догађаја. Јер за разлику од ограничене доступности архивске грађе, извор информација о актуелној стварности нам је доступан једним кликом.
Тачно је, можда, да њемачка држава посједује ефикасне механизме за контролу руље. Можда и због тога јер њене ксенофобичне импулсе у битном артикулишу државни званичници и политичари. И то не само из прокажене Алтернативе за Њемачку.
Наиме, прије нешто више од једне седмице, њемачки канцелар Фридрих Мерц је критиковао новинара који га је питао да ли жели ревидирати своје изјаве о миграцијама или се извинити због њих.„Не знам имате ли дјецу, а међу њима и кћерке. Питајте своје кћерке, претпостављам да ћете добити прилично гласан и јасан одговор. Немам шта да повучем – напротив, наглашавам морамо нешто промијенити“, казао је. Канцелар је алудирао на тврдње да мигранти врше сексуално насиље над женама и дјевојчицама. Шеф баварских демохришћана, Маркус Зедер, казао је такође: „Слика града мора поново да се промијени. Потребно је једноставно више депортација.“ Замислимо да је нешто слично изјавио било који црногорски званичник и политичар? Толико о обавијештености и узорима које академик Црној Гори подастире као примјер успјешне „денацификације“.
Уосталом, готово да нема европске државе која се у посљедњих десетак година није суочила са снажним таласом антимигрантских протеста, етнички мотивисаних инцидената и генералним нерасположењем према либералној политици досељавања, чак и без конкретног повода. О важности те теме у САД да и не говоримо. Питање миграција је постало централна политичка тема на глобалном Западу, у тој мјери да се због ње избори добијају или губе. Турски новинар је у својој реакцији на X мрежи прецизно идентификовао узрок проблема са којим се суочава Црна Гора: катастрофална имиграциона политика црногорске Владе. Но, у академиковој анализи Црна Гора је изузета од глобалних утицаја и објективних фактора, како би била приказана као ендемски случај етничке нетрпељивости и вјерске мржње.
Међутим, сваки јавно изречен став који се бави проблемом миграната, а не узима у обзир савремени глобални контекст него посеже за контрафактуалним историјским аналогијама, заслужује да буде оцијењен као манипулативна пропаганда. Која је нарочито достојна презрења када се ситуира у емоционалном регистру „протјеривања предака“ и злочина из прошлог вијека.За сваки случај, том регистру прикључени су и Роми, тачније, жалосни инцидент у Даниловграду, како би се до краја одиграло на карту нацизма и доказао непостојећи расистички елемент црногорског културалног обрасца. Још једна манихејска итерација идеолошког схематизма, према унапријед подијељеним улогама злочинца и жртве.
На крају, упркос слоганима и паролама, антифашистичка традиција какву презентује академик својим текстом, једино може свједочити антифашистичко профитерство упарађено испразном реториком. Оном реториком која под паролом „Смрт фашизму!“ не подразумијева слободу народу, већ њену моралну условљеност претпостављеном кривицом, идеолошку индоктринацију и својевољно ропство симулакруму политичке коректности.
Извор: micunmilatovic.blogspot
