Piše: Mića Vujičić
Zar smo dotle došli? Da prebrojavamo konzerve sardina u rafinisanom semenovom ulju? I atomska skloništa iz kojih su osamdesetih izlazile lepotice u kupaćim kostimima tokom lokalnog izbora za mis? Devedesetih niko nije smeo da se spusti niz te mračne stepenice i donese loptu što se otkotrljala. „Stvarnost je pomahnitala“, rekao nam je svojevremeno američki pozorišni kritičar i kolumnista Frenk Rič.
Na majskom Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs, čitav niz sažetih najava prikazanih ostvarenja sadržao je reč utočište. Svakako ne slučajno, iako se naposletku uglavnom radilo o bekstvu kombijem u prirodu načetu klimatskim promenama. Zato je pitanje kako će takva realnost biti predstavljena u fikciji.
Doživeli smo šok ulazeći na Sajam knjiga oktobra 2022, u halu gde su pre toga ležali bolesni od virusa korona; razmišljali o piscu s idejom da pre pandemije napiše priču o mogućoj zarazi koja ubije milione ljudi, stopira planetu na određeno vreme a sajam pretvori u privremenu bolnicu. Dobro bi se namučio… Treba nadmašiti „apokalipsa–šik prozu“ – da ne zaboravimo konstrukciju Igora Mandića. Potom su počeli ratovi, čak pretnje nuklearnim naoružanjem. Šta sad? Na Mars?
Zbog navedenih nedoumica, dodeljivanje Bukerove nagrade Samanti Harvi mogao bi da bude književni događaj godine u svetu. U romanu pod naslovom Orbital, opisala je život četiri astronauta iz Amerike, Japana, Britanije, Italije, te dva kosmonauta iz Rusije. Dve žene i četiri muškarca provešće oko devet meseci u svemirskoj stanici „kao sardine“. Leteće i izbegavati da plaču. Suze se pretvaraju u kapljice koje plove iz očiju dok ih ne zatvorite u dlan.
Brojevi? Od njih se zavrti u glavi. Sto miliona milja. Pedeset četiri para čistih čarapa.
No, ne radi se „fantastici“, „katastrofologiji“, niti „monstr-priči“, ukoliko već potežemo za mandićevskim terminima. Engleska književnica veristički slika život u brodu, lirski razbijajući dokumentarne temelje očigledno minuciozno izučenih letova. Takođe, sa te vrtoglave visine, dovodi junake u poziciju da sagledaju planetu s koje su poleteli i slika je s posebnim osećajem za boje, u kombinacijama kakve valjda umeju da naprave jedino još umetnici na svojim paletama. Blesak žute haljine, pege na kapcima – bili su bitni motivi, po mišljenju kritičarke Ketrin Tejlor, i u njenom prvencu The Wilderness, o čoveku ophrvanom Alchajmerovom bolešću.
Uzgred, ispod se redom ređaju države; tu su i Mađarska, Rumunija, Crna Gora, Srbija. Gotovo nevidljive granice iz neobične perspektive.
Onda članica posade saznaje da joj je umrla majka!
Želeli smo da o tome popričamo sa Samantom Harvi. Pre toga pripovedač saopšti da je Zemlja majka što čeka decu da se vrate.
Buker vas lansira među najveće zvezde. Uz izvinjenje, ljubazno je odgovorila dugačkim pismom da ima pregršt zakazanih razgovora, da neće stići, ali je strpljivo pročitala naš mejl o Belini sutra, o poglavlju u kome Živojin Pavlović i Dušan Makavejev razmenjuju replike:
„A što ti misliš da je intrauterinsko stanje, stanje panike?“
„Ono je stanje blaženstva.“
Sećaju se prijatelja poginulog prilikom ronjenja na dah. Spuštao se niz kanap, do tega na dnu Jadrana, želeći da dostigne najveću dubinu do koje čovek može da dopre. „Posle jedne određene dubine, koja je vrlo opasna, pritisak i potisak postanu tako ujednačeni da te voda više ne izbacuje nagore, i ti više ne toneš, nego ostaneš da lebdiš“, pričao je Makavejev dok ga je Živojin Pavlović snimao magnetofonom. „Međutim to je istovremeno trenutak u kome gubiš želju da isplivaš, trenutak blaženstva, prosto zaboraviš da bi trebalo da izađeš napolje. Nešto slično smrti od smrzavanja, kada si zadovoljan, kada ti je sve lepo, kada ne želiš više ni najmanji pokret da učiniš i lagano utoneš u čarobni san.“
Izlazak iz letelice upoređen je sa ronjenjem na dah. Deleći iskustva šetnji svemirom, shvataju da su svi imali déjà vu – znali su da su bili tamo! Lik Roman smatra da je takav fenomen povezan sa sećanjima na život u materici. Plivajući po tom prostranstvu, imao je utisak da još nije rođen. Katkad im je, uz snove, zajednička i snažna želja da nikada ne odu: „Iznenadna zaseda od sreće.“
Uprkos tome, tu je strah! Šta ako se vrpca kojom su vezani za zemaljske živote slučajno prekine…
Smeštajući radnju u kosmos, Samanta Harvi u stvari tematizuje krhkost Zemlje – prati i pomeranje opasnog tajfuna – mogućnost da začas nestane tlo pod nogama. Otuda duhovite igre u bestežinskom stanju i sa zategnutim mišićima. Gore su, pa svet izgleda nenaseljeno, nalik razrušenoj civilizaciji. U nesagledivom prostoru, pokušavaju da oiviče naš sićušni kutak. Nabraja šta smo sve učinili mestu na kome živimo. Ne čudi rečenica: „Možda smo mi novi dinosaurusi i moramo da pazimo.“ Sudbina pretka, povezanog sa eksplozijom atomske bombe, tera ih da čuju poruku kako život ne treba protraćiti.
Imaju fotografiju Sergeja Krikaljeva: SSSR je prestao da postoji, nije mogao da se vrati kući i duže je ostao u orbiti.
„Prostor razbija vreme na komadiće.“ Na treningu su im kazali da evidentiraju svaki dan pošto se probude, da često gledaju na sat i jasno govore sebi da je reč o jutru novog dana. Ali ko bi izmerio sve te deliće sekunde…
Spaja ih tragedija Čelendžera. Astronaut priznaje da zna sve o životima članova posade. Posteri na zidu, paljenje sveća na njihove rođendane. U detinjstvu se javio strah. Kako neko može da nestane za sedamdeset sekundi?
Od saznanja koliko brzo „sve može da se preokrene“, u romanu Orbital Samante Harvi ne može da se zaspi. Neshvatljiva tuga „pretvara se u opsesiju“, podseća nas da su olupine i tela astronauta s Čelendžera izvađeni sa morskog dna mesec dana kasnije.
Nagrađeno delo o lepoti Zemlje istovremeno jeste opomena.
Ako ste ikada okretali planetu u programu Google Earth, mogli ste pomisliti da deluje staro, patinirano. U slučaju da ste se zagledali u snimke sigurnosnih kamera, lako bi vam se učinilo da prikazuju dno mora.
„Misli koje vam padnu na um u orbiti tako su grandiozne i stare.“
Izvor: Radar
