Piše: Ana Marija Rosi
Rođen je pre sto godina, 9. januara 1924, u Tbilisiju, u Gruziji, zemlji koja je tada bila u sastavu Sovjetskog Saveza. Preminuo je u Jerevanu, 20. jula 1990. Film Senke zaboravljenih predaka iz 1965. doneo mu je svetsku slavu i titulu umetnika koji je raskrstio sa socijalističkim realizmom na filmu. Snimio je samo četiri dugometražna igrana filma i 14 kratkih i dokumentarnih. U svojoj zemlji bio je osporavan, u svetu slavljen reditelj. Zatvaran u vreme Staljina, Brežnjeva i Andropova, na slobodi je živeo pod stalnim nadzorom.
Pravo ime mu je bilo Sarkis Hovsepi Paradžanjan i poticao je iz porodice jermenskih trgovaca i antikvara. Otac Sergeja Paradžanova Josif bio je antikvar, umetnički nastrojen, kao i majka Siranuša Bejanova. Pričajući o sebi, umeo je da pusti mašti na volju, pa su tako nastajali delovi biografije u suprotnosti jedni s drugim. Dve godine pred smrt, u intervjuu Patriku Kazalsu za francusku televiziju govorio je:
„Rođen sam u jednom od onih kreveta s baldahinom namenjenih carevima, s plafona je visio luster koji su Gruzini hteli da menjaju za ‘volgu’. Tu je bio i prekrasan klavir. Moj otac je jeo, a ja sam stajao pored klavira i pevao Una furtiva lagrima od Donicetija ili Pergolezija.“
Kroz njegovu kuću prolazili su mnogi stari predmeti koje je otac kupovao i odmah preprodavao. U porodičnom vlasništvu bila je antikvarnica i otac je silno želeo da je njegov sin nasledi. Sergej je imao druge sklonosti:
„Mama je prodavala predmete, a ja razbijao… Kad sam bio dete, svi su govorili kako sam talentovan. Na konzervatorijumu su mi rekli da sam talentovan. Svirao sam violinu, rekli su mi da sam talentovan. Oduvek sam bio talentovan, i što sam više postajao talentovan, to su me više terali i izolovali iz svog kruga. Bio sam štetan za njih. Patio sam od dečje bolesti kada želite da budete prvi u gomili. Da osvojite nagradu na nekom karnevalu. To je veoma prirodan proces kod umetničke prirode.“
U Kijevu je završio muzičko-baletsku školu, a kasnije diplomirao na VGIK-u u klasi Igora Savčenka i Aleksandra Dovženka. Bio je student kada se 1950. godine u Moskvi oženio Nigar Kerimovom, Tatarkom iz muslimanske porodice, koja je primila pravoslavno hrišćanstvo da bi se udala za njega. Nigar je bila prodavačica u robnoj kući. Živeli su zajedno samo dve nedelje, a onda su je njena braća uhvatila i bacila pod voz. Bila je to odmazda za njeno preobraćivanje.
Kasnije se Sergej zaljubio u filološkinju Svetlanu Ščerbatjuk, s kojom je 1958. godine dobio sina Surena. Razveli su se, a ona se sa sinom preselila u Kijev.
Iz zatvora je sinu na poklon poslao kolaž s pramenom dečakove kose, koji se danas čuva u Muzeju Sergeja Paradžanova u Jerevanu. Voleo je kolaže, stvarao ih je u velikom broju i govorio da su oni njegovi „zgusnuti filmovi“. Filmovi koje nije mogao da snimi.
Diplomirao je s kratkim filmom Moldavska bajka i prihvatio je poziv Aleksandra Dovženka da ide u Ukrajinu, u Kijev, što dalje od Moskve. Tamo je naučio dobro ukrajinski i radio je dokumentarne i kratke filmove: Dumka, Zlatne ruke, Natalija Užvi. Snimio je i filmove zasnovane na ukrajinskim i moldavskim narodnim pričama kao što su Andrijaš, Ukrajinska rapsodija, Cvet na kamenu.
Prvi samostalni dugometražni igrani film koji je snimio 1959. godine zove se Prvi momak i govori o seoskoj mladeži. Većina tih filmova je izgubljena, ali je Paradžanov tvrdio da ih ima sve kod kuće.
Senke zaboravljenih predaka
Kada je 1965. godine snimio svoj dugometražni igrani film Senke zaboravljenih predaka, rekao je da sve što je snimio pre toga „treba da padne u zaborav“, što je razumljivo ako se zna da je sve spadalo u sovjetski socrealizam.
Film Senke zaboravljenih predaka radio je u čast jubileja ukrajinskog pisca Mihaila Kocjubinskog, što je predstavljalo veliki uspeh, odnosno promenu u dotadašnjoj ukrajinskoj kinematografiji. Za njega je dobio dvadesetak nagrada na međunarodnim festivalima, kojima mu nije bilo dozvoljeno da lično prisustvuje, među njima britansku BAFTA i Gran pri u argentinskom gradu Mar del Plata. Stekao je veliku slavu, ali i podozrivost sovjetske vlasti.
Tim filmom Paradžanov je krunisao svoj ukrajinski period. Bilo je to prvo veliko predstavljanje umetnika koji će od tog trenutka biti ekscentrik i mistik, čarobnjak i neposlušnik.
Film je snimao u Bukovici na Karpatima. Za glumce je imao narod koji je došao u autentičnim nošnjama, s frizurama, maramama, nakitom. Svi su pevali, igrali, pušili iz svojih starih lula. Glavni junak je bio seljak iz tog kraja: „Oni su meni pomogli da napravim film. Moj udeo u tom filmu je beznačajan. Moja misija je bila da propovedam lepotu lica i običaja tog kraja, naravno malo sam to uveličao… Inače, moj film se, videćete ako pročitate delo Kocjubinskog, veoma razlikuje od te literature.“
Film govori o tragičnoj ljubavi između karpatskih Romea i Julije. Ivan se kao dečak igra s Maričkom u vodama potoka, goli se obasipaju vodom. On je mladi adolescent i gledalac ima pred očima njegovu seksualnu inicijaciju; ona je malo više od devojčice. Njih dvoje se vole kao da je njihova ljubav jedina na svetu. Sprema se svadba, ali uoči svadbe Marička gine. Ivan se nakon toga oženio drugom, ali je obuzet svojom izgubljenom ljubavlju. Na kraju ga ubija ljubavnik žene koja ga je naterala da se njome oženi. Ivan se ponovo spaja sa svojom ljubavlju, s Maričkinim duhom.
Paradžanov je s bolnom dirljivošću i nostalgičnom snagom snimio priču koja veliča večnu ljubav. Kritičari su pisali o nadrealnoj vizuelnoj lepoti ovog dela, o originalnoj i ekspresivnoj upotrebi kolorita, spektakularnim pokretima kamere, impresivnim kostimima i muzičkim numerama… Za potrebe tog filma, stene planine ofarbane su plavom bojom; reditelj je smatrao da je takav pejzaž zanimljiviji od prirodnog jer ističe kontrast zelenog lišća i plave stene. Ekipa je završila snimanje i otišla, a stene su još dugo ostale plave.
Film ima tipičan ruski i gruzijski osećaj: pozadina Karpatskih planina, muzika, siromašan narod, ljupke žene u privlačnoj odeći, plesovi i epski momenat, sve to svedoči o autorovoj pripadnosti velikoj ruskoj tradiciji.
Iako se odmah videlo da ovaj film nikako ne priliči vladajućem socrealizmu, bilo je kasno da se zabrani jer je u to vreme održavana proslava stogodišnjice rođenja klasika ukrajinske književnosti Mihaila Kocjubinskog (1864–1913), kojim povodom je i snimljen film. Tako je otišao u bioskope, ali je i dalje postojala namera da se ipak zabrani. Međutim, intelektualna elita u SSSR-u i u svetu odmah je prepoznala remek-delo, i bilo ga je teško naknadno zabranjivati. Ali zato je započeo politički progon Sergeja Paradžanova.
Zašto su sovjetski komunisti ovaj film smatrali tako pretećim? Pojedini analitičari su to objašnjavali činjenicom da je Paradžanov previše veličao prošlost i uživao u njoj. Za njega je prošlost bila jedini materijal koji je imao pri ruci i kojim je mogao slobodno da raspolaže. Za revolucionare to nije dobro, tačnije opasno je, jer kada se govori o prošlosti time se sigurno aludira na sadašnjost. Kako – nisu želeli javno da saopštavaju, ali su film javno osuđivali.
Paradžanov je optužen i za formalizam i nacionalizam, jer su likovi govorili na gurculskom, što je dijalekat s Karpata, a ne na ukrajinskom. Paradžanov nije pristao na „moskovski dublaž“, odnosno nije dao da se film sinhronizuje na ruski. Treba znati da je u vreme vladavine socijalističkog realizma, optužba za „formalizam“ bila veoma opasna. Jer, „formalizam“ nije bio samo estetska već pre svega politička odrednica sa izrazito negativnom konotacijom.
U knjizi hrvatske novinarke Branke Šemen „Film za dvoje“, Paradžanov povodom Senki kaže:
„O tom filmu su domaći kritičari napisali da je parazitski film, kao da jermenski režiser koji radi film prema ukrajinskom tekstu nije sovjetski režiser? Zamerali su mi da sam ukrao ovo ili ono, istina je da zaista nisam spekulisao, a ako i jesam, to sam radio tako da zaista niko nije mogao osetiti.“
Sovjetsko-rusko-izraelski književni i filmski kritičar Semjon Čertok (1931–2006) pisao je o tom filmu 1988. godine u knjizi „Traganje za smislom: Kinematograf/i Paradžanova, Tarkovskog, Joselijanija i Germana“:
„Kad se film pojavio, partijski kritičari su se u svojim recenzijama obrušili: zahtevali su jasan sadržaj, razumljivo mišljenje, govorili su da slika ne može da zameni pogled na svet. Ali bilo je i dijametralno suprotnih mišljenja: film je bio eksplozija koja je u paramparčad razbila mnoge kanone i uzrujala mnoge ukrućene ukuse i shvatanja. Paradžanovljev talenat je napokon pronašao svoju pravu veličinu, probio se ka istinski umetničkom samoizrazu. Ono što mu nije polazilo za rukom u prethodnim filmovima – stvaranje poetskog sveta, narodna forma, savremeni pogled na tradicionalni način života – sada mu je to uspelo. Sve ove godine, Paradžanov je tražio upravo ovakav siže.“
Bez obzira na sve kontroverze oko ovog umetnika, jedno je bilo izvesno – Sergej Paradžanov je izmislio sopstveni filmski stil koji nije bio u skladu s vodećim principima socijalističkog realizma. A sam je tvrdio da je otkrio svoj umetnički put tek nakon što je video prvi film sovjetskog reditelja Andreja Tarkovskog Ivanovo detinjstvo:
„Tarkovski, koji je bio dvanaest godina mlađi od mene, bio je moj učitelj i moj mentor. On je bio prvi koji je u Ivanovom detinjstvu za predstavljanje alegorije i metafora koristio slike iz snova i sećanja. Tarkovski je ljudima pomogao da dešifruju poetsku metaforu. Postao sam mnogo jači studirajući Tarkovskog i igrajući njegove razne varijacije.
Tarkovski me je jednom prilikom upitao: ‘Šta po tvom mišljenju nedostaje meni kao režiseru?’ Moj odgovor je bio: ‘Fali ti jedna godina provedena u sovjetskom zatvoru s maksimalnim obezbeđenjem. Ne u običnom zatvoru, nego u onom s maksimalnim obezbeđenjem.’ Tarkovski je veoma ozbiljno razmotrio moj odgovor i rekao: ‘Ti, dakle, misliš da ja bez toga ne mogu postati veliki režiser?’ Odgovorio sam: ‘Ti već jesi veliki režiser, ali ako me pitaš šta ti nedostaje, onda je to takav pogled na stvari.’“
Andrej Tarkovski visoko je cenio Paradžanova i u biografskom filmu Putovanje u vremenu, koji je 1983. godine radio zajedno s Toninom Gverom, navodi:
„Uvek se s velikom zahvalnošću i zadovoljstvom sećam filmova Sergeja Paradžanova, koje mnogo volim. Njegov način razmišljanja, njegova paradoksalna, poetska sposobnost da voli lepotu i sposobnost da bude apsolutno slobodan u sopstvenoj viziji, svrstavaju ga u red mojih omiljenih reditelja.“
Boja nara
Godine 1965, nakon nekoliko iznuđenih prepravki scenarija, Paradžanov je počeo da snima Kijevske freske, ali rad je prekinuo jer je film zabranjen. Nakon pregledanih glumačkih proba, odlučeno je da se film ne snima „zbog himeričnosti, nadrealizma i mistično subjektivnog odnosa prema događajima iz Velikog otadžbinskog rata“. Film je bio i diplomski rad snimatelja Aleksandra Antipenka. Sve što je snimio, posle odbrane diplomskog, morao je po naređenju novog direktora studija da spali, tako da je u restlovima
Kijevske freske bile su jedini film u kojem se Paradžanov bavio savremenom temom. To je bila priča o reditelju koji je na Dan pobede poslao cveće i pomorandže starom generalu. Radnik, nosač koji je nosio poklone, predao ih je u stan prekoputa, udovici poginulog vojnika. Snimatelj Aleksandar Antipenko je 1990. godine svedočio:
„Radeći sa mnom, snimateljem početnikom, reditelj je mogao slobodno da postavi nove, eksperimentalne zadatke. Direkcija studija je pogledala snimke s probe i mišljenja su bila različita: mnogi su bili u šoku. Studio je, ipak, prihvatio probe, posle čega su ih predstavili u ‘Goskinu’ Ukrajine. Mi smo tamo otišli s nadom, uzevši sa sobom sve fotografije-skice. Ali posle prikazivanja materijala nije bilo ozbiljnog razmatranja, kako je to obično bivalo. Ništa nam jasno nisu rekli. Ni da ni ne. A zatim su kazali ne. Razlozi? Nije naveden nijedan suštinski. ‘Nerazumljivo’, ‘formalizam’. Film je zabranjen. Kratak rad na ovom filmu je položio temelj onome što je Paradžanov radio kasnije. Poetika Boje nara, Legende o Suramskoj tvrđavi i Ašika Keriba proizašla je iz naših proba.“
Posle svega, Paradžanov odlazi u Jermeniju i počinje pripreme za novi film Sajat-Nova, koji će raditi u filmskom studiju „Armenfilm“. Reč je o krajnje stilizovanom prikazu života jermenskog pesnika, rapsoda na dvoru gruzijskog cara u 18. veku, poznatog kao Sajat-Nova, pravog imena Harutjun Sajadjana. On je pevao svoje stihove na tri jezika – gruzinskom, jermenskom i azerskom. Bio je monah koji je umro kao ratnik braneći Tbilisi od neprijatelja.
Paradžanov u deset delova oslikava razdoblja iz života ovog junaka, na temelju umetničkih vrednosti i estetskih principa iz Senki zaboravljenih predaka. Po mišljenju kritike, doveo ih je do savršenstva, stvorivši revolucionarni kaleidoskop čudesnih slika. Radio je stilizovanu i metaforičnu biografiju buntovnog jermenskog pesnika s koloritom po uzoru na vizantijske mozaike, biblijske iluminacije i jermenske tapiserije, s naglašenim geometrijskim kompozicijama kadrova.
Međutim, Paradžanov je bio prinuđen da odustane od montaže, koju je uradio sovjetski reditelj Sergej Jutkjevič. I novi naslov je glasio Boja nara.
Rukovodstvo „Goskino SSSR“ svrstalo je ovaj film u najnižu kategoriju i time odredilo njegovu sudbinu u mreži distribucije, i onemogućilo mu prikazivanje u inostranstvu. Prvobitno je bio zabranjen za prikazivanje i u Sovjetskom Savezu, zbog „nerazumljivosti i formalizma“, a autor je optužen za „buržoasku dekadenciju“, „dekadentni esteticizam i jermenski nacionalizam“, „amoralnost“ i „homoseksualizam“. Ali zahvaljujući skraćenoj i remontiranoj verziji Jutkjeviča, vlast mu je naknadno omogućila ograničenu distribuciju. Originalna kopija koju je montirao Paradžanov sačuvana je jedino u filmskom studiju „Armenfilm“ u Jerevanu.
Ovaj film je završavan pune tri godine i bio je gotov 1969. Deset godina kasnije neke kopije su iznesene u svet. Prikazan je na njujorškom festivalu i zabeležio je neverovatan uspeh. Paradžanov je 1968. godine u toku snimanja rekao:
„U Sajat-Novi nema tačno razrađenog sižea, gotovo da nema dijaloga. Sve je to zamenio slikovni jezik faktura koji treba da objasni sve što se dešava. Čvrsto verujem u mogućnost da se upravo tako govori o veoma važnim i neizbežnim problemima. Film nije razgovorna nego slikovna umetnost. Hoću da nebo u mom novom filmu odjednom postane zlatno i da zablista jarkom žutom svetlošću. A po krovu drevnog manastira, skoro uraslog u stene i koji je obrastao sočnom zelenom travom, išli bi monasi u crnim mantijama i ritmično kosili travu, i osećajući približavanje proleća, zamarali bi se od vrućine… I umorni, skidali bi svoje crne mantije… Ostali bi potpuno u belom. I opet, opijeni suncem, kosili bi sočnu travu na krovu drevnog hrama.“
Mihail Jurjevič Blejman, kritičar i dramaturg koji se bavio novim pravcem u sovjetskom filmu, pisao je i objašnjavao zbog čega je Sergej Paradžanov bio najznačajnija ličnost i predvodnik te škole. Navodeći osnovne odlike njene poetike, Blejman u šest tačaka navodi njenu osobenost. Jedna od njih je posvećena alegoričnom kadru koji postaje kadar-metafora, i kao ilustraciju uzima alegoričnu sliku iz Boje nara gde na belom platnu stoje nož i nar koji ispušta crveni sok. Blejman piše:
„Ova slika je alegorična. Nož je simbol rata, smrti, neprijateljstva, pogibije. Nar simboliše život, rast, plodnost. Sok nara je istovremeno i sok života i krv. Međutim, i značenje krvi je dvostruko. Krv je i život i smrt. Ovaj motiv s početka filma ponavlja se više puta, čas u jednom značenju kao simbol života, čas kao alegorija smrti. Ako gledalac nema na umu ove simbole, neće shvatiti značenje finalne scene Boje nara. Belo je ovde život, crno smrt. Vatra je život, njeno gašenje smrt. Krv je u drugim slučajevima život, ovde je smrt. Kompozicija je toliko ekspresivna da bi joj pozavideo i sam Mark Šagal. Nevolja je u tome što se složena metafora koju je ponudio reditelj-slikar ne može pročitati do kraja.“
Oni koji su pisali i govorili da nikada nije postojao film gde se duša i umetnost spajaju kao u ovom filmu i da nijedan film nije imao tako uzvišenu magiju kao ovaj, prizivali su u pomoć filmskog kritičara Alekseja Kortojukova. On je zapisao:
„Paradžanov je snimao filmove ne o tome kako stvari stoje, već kako bi bilo da je on bio Bog.“
I kad smo već kod dotičnog, Paradžanov je, pored Tarkovskog, obožavao još jednog reditelja. Govorio je da je Pjer Paolo Pazolini „reditelj veličanstvenog stila“, i da je ovaj reditelj „poput Boga“:
„Sve što sam video od Pazolinija podjednako me je zapanjilo: njegovi principi, njegov stav, njegov duhovni stav prema Bibliji uzdignut na nivo Misije… Otkrio mi je zapanjujući aspekt sveta, bilo da je u pitanju antika, Rim ili savremeni život. Predstavlja za mene tragediju i patologiju.“
Voleo je još neke umetnike. Njegov prijatelj Ronald Holovej (1933–2009), ugledni filmski kritičar i pisac, mnogo je vremena proveo s Paradžanovom. U filmskom časopisu „Sineast“ iz 1990. godine, objavio je tekst pod naslovom „Umjesto filmografije“, koji završava opisom svog susreta s Paradžanovom:
„’Ako ikad odem u Ameriku’ – reče mi dok smo se rastajali u Bakuu – ‘išao bih samo zato da se sretnem s nekim prijateljima.’ Pauza, da naglasi: ‘Možete li me upoznati sa Džonom Apdajkom i Alenom Ginzbergom?’“
Ispovednik zločinaca
Umesto u Americi, Paradžanov je završio u zatvoru.
Sve je počelo u Tbilisiju, 1947. godine, kada su ga uhapsili, pa ubrzo pustili, a da nije bilo nikakvog suđenja. Početkom sedamdesetih govorio je u Minsku na jednom predavanju o svom filmu Boja nara. Izveštaj o tome stigao je do CK KP SSSR-a i do šefa KGB-a Jurija Andropova. Pola godine je saslušavan i na kraju je optužen da je trgovao antikvitetima, da je amoralan (našli su mu u stvarima hemijsku olovku sa slikom gole žene) i da je homoseksualac. U zatvor je otišao 1973. a pušten je u decembru 1977. Odslužio je četiri godine od prvobitne petogodišnje kazne koja je podrazumevala težak rad u logoru.
Tri dana pre nego što mu je izrečena kazna, Andrej Tarkovski je Centralnom komitetu Komunističke partije Ukrajine napisao pismo u kojem je naveo da je „Sergej Paradžanov u poslednjih deset godina snimio samo dva filma – Senke zaboravljenih predaka i Boja nara. Oni su uticali na kinematografiju, prvo u Ukrajini, drugo u ovoj zemlji u celini, i treće u svetu uopšte. Umetnički, malo je ljudi u celom svetu koji bi mogli da zamene Paradžanova. On je kriv – kriv za svoju samoću. A mi smo krivi što ne mislimo na njega svakodnevno i što nismo uspeli da otkrijemo značaj majstora“.
Paradžanov je bio jedini sovjetski reditelj koji je zatvaran u vreme Staljina, Brežnjeva i Andropova. Pisci, umetnici, naučnici različitih političkih uverenja, tokom godina su pisali brojne proteste, obraćali se sovjetskoj vlasti, tražeći pravo za Paradžanova da može da snima, da radi. Među njima su bili Frensis Ford Kopola, Robert de Niro, Martin Skorseze, Fransoaz Sagan, Marčelo Mastrojani, Žan Lik Godar, Fransoa Trifo, Luis Bunjuel, Federiko Felini…
Paradžanov je svoj raniji izlazak iz zatvora pripisao angažmanu francuskog pesnika Luja Aragona, njegove supruge, ruske pesnikinje Elze Triole, i američkog pisca Džona Apdajka. Jer, prema priči, Aragon i Elza Triole su se u Boljšoj teatru susreli s generalnim sekretarom KP SSSR-a Leonidom Breženjevom i ovaj ih je upitao da li im je potrebno nešto od njega. Aragon je zatražio puštanje Paradžanova na slobodu. I ubrzo je izašao.
U razgovoru s Brankom Šemen u Tbilisiju 1987. godine (knjiga „Film za dvoje“) Paradžanov o tome govori:
„Bio sam zatvoren u tri-četiri različita mesta: u Harkovu, Vinici, u ovdašnjoj gradskoj kući. Odsedeo sam četiri godine i sedam dana. Zahvalan sam im jer sam za to vreme napravio 803 slike, zatim karte za igranje, i izvezao sam mrtvački pokrov kojim sam pokrio prijatelja kad se ubio u zatvoru.“
U knjizi „Traganje za smislom – kinematografi Paradžanova, Tarkovskog, Joselijanija i Germana“, citiran je i jedan od njegovih intervjua iz 1988. godine, u kome povodom svojih zatvora kaže:
„Preživeo sam teška vremena. Sve u svemu, osudili su me na 15 godina zatvora. Čak ni turski pesnik Nazim Hikmet nije ostao u zatvoru toliko dugo. Ukrali su mi 15 godina mog stvaralačkog života. Optužbe koje su mi pripisivali bile su čudne i lažne. Došlo je vreme kada je moguće ustanoviti istinu i postaviti stvari na svoje mesto, ali izgubljeno vreme je nemoguće vratiti. Ja i danas imam energije da pravim filmove. Imam 64 godine i malo sam snimao. U mojim ormarima su 23 nerealizovana scenarija… Ko je odgovoran za tih 15 godina potpune stagnacije, bez novca, bez sredstava za život? Ko može da kompenzuje te izgubljene godine i da me rehabilituje u svim mojim pravima? Ja spavam pod otvorenim kišobranom jer imam šupalj krov, i voda prokapa, budim se mokar. Kao u jednom filmu Tarkovskog: živim u močvari, u blatu, i to izaziva zavist kod nekih mojih kolega… No u svakom slučaju, na slobodi sam… Šta sam danas postao? Ja sam eksperimentalni simbol perestrojke… Mene svuda vode kao papagaja… Uživam poštovanje na dvoru. Na grudima imam krstove. Misle da su zlatni, ali ja sam iz zatvora izašao bez kopejke. Ja sam razoren, pre svega kao stvaralac. Pokraden sam, pre svega u mom stvaralaštvu.“
Kada je izašao iz zatvora, poslat je u rodni Tbilisi i tu je praktično bio u kućnom pritvoru. To ga nije sprečavalo da kuda god da ode kaže nešto čime je obavezno privlačio pažnju vlasti. U februaru 1982. godine ponovo je uhapšen. Dogodilo se to posle incidenta u Pozorištu na Taganjki, gde je Jurij Ljubimov postavio jednu predstavu u čast Vladimira Visockog. Posle premijere priređen je prijem kojem je prisustvovao i Paradžanov i održao govor. U tom govoru je bilo i nešto nepodobno što je brzinom munje stiglo „tamo gde treba“. Paradžanov je priveden i rečeno mu je da u govoru koji je trebalo da bude štampan precrta dve inkriminisane rečenice. On je precrtao ceo tekst, i ostavio samo dve sporne rečenice. Odmah posle toga je uhapšen pod optužbom za podmićivanje, i devet meseci je proveo u zatvoru u Tbilisiju, odakle je izašao s veoma narušenim zdravljem.
U jednoj ispovesti, sam Paradžanov je o svom zatvoru ovako govorio:
„Za film Boja nara Rusi su me okrivili da sam ukrajinski nacionalista jer nisam pristao da se film dublira, da bude i na ruskom jeziku, iz estetskih razloga. Zatvorili su me s kriminalcima, lopovima i antisovjetski raspoloženim zatvorenicima. Kako me sud nije osudio zbog filma, proglasili su me homoseksualcem. Šest državnih tužilaca osudilo me je na pet godina. Moj zatvor? Ležao sam pored čoveka koji je ubio majku i onda je pojeo. Zima, teški radovi. Jednog dana malo sam zabušavao na radu, a upravnik mi je dobacio da treba da radim ‘sa žarom i plamenom’. Dao mi je dobru ideju. Ja sam na svoju metlu zakačio sijalicu.
U zatvoru sam se pribrao, sabrao. Bio sam dobar metlar, onda su me postavili da perem veš, pralja sam bio. Budući da u zatvoru nisam gubio svoj duh, pomislio sam, dok sam radio kao pralja, kako bih mogao da napišem roman o tome čemu služe čaršavi. Ni najbolji filmovi nisu ništa prema pričama ljudi zatvorenih u tamnici. Ja sam u zatvoru postao ispovednik zločinaca. Oni su mi krišom doturali scenarija, ugljenom sam slikao stotine slika i kolaža. Ubice u zatvoru su mi pomogle da sve to sačuvam.“
Legenda o tvrđavi Suram
Posle izlaska iz zatvora, došao je u Tbilisi, ali pod paskom sovjetskih cenzora bio je praktično onemogućen da se bavi filmom. Okrenuo se kolažima koji su ga spasavali u zatvoru, pravio lutke i šešire, šio neobična odela, zavese, stvorio veliku kolekciju apstraktnih crteža. I kada je dve godine pred smrt otvarao svoju izložbu u Jerevanu, u intervjuu jermenskoj televiziji je rekao:
„Moja izložba nije hobi, već neophodnost moje profesije. Ja sam reditelj: učio sam od velikih majstora, Savčenka i Dovženka, obojica su crtali, crtao je i Ajzenštajn, i protiv svoje volje i ja sam počeo da crtam, da pravim kolaže, spajam fakture, tražim nekakvu plastiku… Jedna od soba u okviru izložbe je ‘soba moje sudbine’. To je moja sudbina, sudbina mojih prijatelja, njihov odnos prema meni.“
Tek 1985, petnaest godina posle premijere Boje nara, Paradžanov je dobio priliku da prikaže novi film – Legenda o tvrđavi Suram.
Scenaristi filma su Danijel Čonkadze i Vaja Džigašvili, a priča je bazirana na gruzijskoj narodnoj legendi o princu koji hoće da obnovi tvrđavu da bi zaštitio zemlju. Ali tvrđava se stalno urušava i jedini način da opstane je da se u nju zazida mladić koga drže u zatočeništvu. To predskazuje mlada devojka, a mladić koji treba da se zazida je Zurab, sin čoveka koji ju je napustio.
U tekstu „Sergej Paradžanov u kavezu“, književni kritičar Aleksandar Dunđerin analizira taj film i kaže:
„Sergej Paradžanov je odlučio da istorijsku istinu kombinuje s legendom, da prespoji realnu činjenicu i fikciju, i to u jednom malenom prostoru tvrđave, gde filmska priča započinje kada mnoštvo ljudi pravi krug na mestu budućeg bedema, a završava se scenom kada junak Zurab živi uzidan u kupki od blata i jaja. Ali taj prostor se širi u beskonačnost, jer ga reditelj ispunjava pričom o žrtvenom junaštvu, o ljubavi, o rodoljublju, o grehu, o pokajanju. I ovaj Paradžanovljev film je inspirisan literaturom.
Legenda o suramskoj tvrđavi zasnovana je na romanu ‘Tvrđava Suram’, koji je napisao gruzijski pisac iz 19. veka Danijel Čonkadze, te na gruzijskoj narodnoj pesmi ‘Naricaljka Zurabove majke’. Međutim, ovog puta Sergej Paradžanov je napravio još drastičniji otklon od svojih literarnih predložaka, eksplicirajući u svom filmu jednu sasvim drugačiju ideju. Naime, dok je u ‘Naricaljki’ smrt mladog Zuraba, koji je živ zazidan u zidove tvrđave Suram, protumačena kao žrtvovanje čoveka, i dok u romanu Zurab postaje žrtva bivše ljubavnice svog izdajničkog oca, u Paradžanovljevom filmu mladić svesno i s radošću daje život za svoju zemlju.
Ipak, čini se da Paradžanov, sledeći jedan poznati motiv u gruzijskoj usmenoj i pisanoj književnosti, ne želi da raspravlja sa nepoznatim autorom ‘Naricaljke’ ili sa Čonkadzeom. Njega zapravo interesuje priroda junačkog dela, on ju je otkrio u ovim legendama i samo interpolirao u jedno novo i sasvim originalno delo, ipak mnogo manje hermetično od Senki zaboravljenih predaka ili Boje nara.“
Ovaj film je prikazan na brojnim međunarodnim festivalima, dobio je šest nagrada, od kojih dve u Parizu, pobedio je u Sao Paulu i Kataloniji, dok je u Roterdamu proglašen najboljim inovativnim ostvarenjem.
Tek 1988. Paradžanov, koji tada ima 64 godine, prvi put izlazi iz Sovjetskog Saveza. Otišao je u Roterdam sa svojim kratkim igranim filmom Arabeske na temu Pirosmani. U intervjuu filmskom kritičaru Milanu Vlajčiću („Politika“, 7. maj 1988, „Moje najbolje zatvorske godine“) tim povodom je ispričao:
„Pozvali su me u Roterdam. Osećao sam se strašno čudno. To nije moj svet. Dobio sam nekoliko stotina maraka od organizatora i poslednjeg dana pred povratak u moju zemlju imao sam još sve te pare. Ništa nisam želeo da kupim. A pošto moja zemlja ne dozvoljava da građani unesu inostranu valutu, stao sam na uglu i delio novac prolaznicima.
Onda se pojavila holandska policija i mislili su da sam ludak. Sve se ubrzo razjasnilo. Zapravo, najbolje se osećam u svojoj kući, u prirodnoj sredini, u jednom seocetu kraj Tbilisija. U kući nemam ni telefon, ni televizor, imam frižider iz predrevolucionarnog perioda. Po kući nosim ogrtač od lamea i volim stare i retke stvari. Ne volim da putujem, jer onda moram da nosim sa sobom, kao dokaz svoje genijalnosti, sve svoje rukopise i dela.“
Ašik Kerib
Pre nego što je snimio film Ašik Kerib, Paradžanov je govorio da je Ljermontov sa Demonima za film nedostupan autor, i da ga je zato zaintrigirao. U intervjuu Branki Šemen iz 1987. objasnio je šta je hteo s tim ostvarenjem koje će realizovati godinu dana kasnije, 1988:
„Demoni neće biti film, biće poezija. Kad pesnik napiše ‘tužan demon leti nad grešnom zemljom’, režiser se mora upitati kako to snimiti. Možda bi najlakše uspelo Feliniju. Za nešto tako nema filmske tehnike, zato će mu planina dati pravu dramaturgiju. Film će biti sastavljen od devet poglavlja, šest iz Demona i tri iz priče za decu Ašik Kerib. Šesnaest godina sam pisao scenario i pripremao se za taj film. Jedva čekam da za mesec dana počnem da snimam. Čekam trenutak kada ću eksplodirati i to će biti moj filmski doprinos demonologiji.“
Kada je već snimio film, govorio je o njemu u intervjuu Milanu Vlajčiću 1988. godine:
„Vidite, Ljermontov je vrlo složen stvaralac i ne daje se lako ekranizovati. To nije njegova nesreća, nego naša. Imali smo nekoliko osrednjih i neuspešnih ekranizacija. Moj film je zasnovan na Ljermontovljevom Demonu, što označava narodnog pevača, nešto poput trubadura ili lutajućeg minstrela u srednjovekovnoj evropskoj poeziji… Voleo bih da se Ljermontov čita u celom svetu, kao što se ova bajka može gledati svugde, čak i tamo gde nisu čuli za genijalnog ruskog pesnika.“
Iz „Sineasta“ (broj 85, 1990. godina) citiram izjavu Paradžanova o tom filmu:
„Svako onaj koji se bori za ljubav ili zbog ljubavi, koji traga za idealom, koji je dobar u srcu, lutalica, koji želi da bude gluv i nem u masi, jeste pesnik Ašik Kerib… Blagost je glavno obeležje Ašika Keriba. Alegorije, metafore, pesništvo, lirika, duhovitost – sve to pomaže da se kod deteta razvije blagost u životu. Dobrota Ašika Keriba vraća ga njegovoj dragoj koja ga nagrađuje svojim čekanjem i svojom lepotom.“
Miron Černjenko, ruski kritičar koji je bio dobar poznavalac jugoslovenske kinematografije, povodom ovog filma napisao je tekst „Putovanje na kraj poetike“. Ana Jakovljević Radunović u svojoj knjizi „Sergej Paradžanov tri scenarija“ objašnjava:
„Černjenko tvrdi da ovaj film ponavlja principe koje je reditelj koristio u svim svojim prethodnim filmovima i da na izvestan način Ašik Kerib predstavlja logičan završetak ove poetike. Posticaj na ovakvu tvrdnju mogla je biti Paradžanovljeva izjava da je Ašik Kerib njegov testament. Černjenko kao prvu osobinu, koja ipak razlikuje ovaj film od prethodnih, navodi odsustvo visoke stoičke tragičnosti, mračnog i samouverenog pesimizma, na kome su se zasnivala njegova ranija ostvarenja. Ovo je prvi film u biografiji režisera koji se završava srećnim krajem. Pritom kritičar ne smatra da je to rezultat podražavanja literarnog izvornika, već je to zahtevala logika razvoja njegove poetike. Černjenko je Ašik Kerib nazvao kaleidografom, podsetimo da to u stvari znači ‘lepa forma’: ‘Njega ovde interesuje samo i isključivo plastika, poetika, stilistika, snažna sklonost ka lepom kao takvom, koje nije oskrnavljeno ni literaturštinom, ni ideologijom, ni logikom’.“
Na 27. Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji avgusta 2003. godine, održan je simpozijum na kome se govorilo o ekranizacijama književnih dela. Rezultat tih promišljanja objavljen je 2004. godine u knjizi „Ekranizacije“. Književnik Dragan Jovanović Danilov je tu zastupljen tekstom „Tarkovski i Paradžanov, pesnici“, u kome kaže i ovo:
„Jedno od najlepših i najautentičnijih kapilarnih pretapanja nekog književnog dela u film, ostvareno je u filmu Ašik Kerib, koji je zasnovan na Ljermontovljevom Demonu i govori o gruzijskom narodnom pevaču. U pitanju je prelepa poetska fantazija o pesniku koji na svojim lutanjima susreće neme, slepe, svadbe, nesreće, umiruće ljude, sultanske dvorove… Čitava jedna kompletna i duboka civilizacija dešifrovana je u Ašiku u malim detaljima, vaza, posuda, bronze, bareljefa, sekvencama o lepoti muslimanskog ženskog šminkanja. Ne znam reditelja (možda samo Viskontija i Kurosavu) kojima je toliko stalo do detalja kao Sergeju Paradžanovu. A Bog se krije u detalju, veli Flober… Atmosfera u filmu Ašik Kerib začarana je fluidom jedne prostorne oniričnosti u kojoj intimno tako prirodno prerasta u monumentalno.“
Svoje poslednje delo, autobiografski film Ispovest, Paradžanov je počeo da snima 1989. godine, ali ga nije završio. Najpre je u maju te godine u Tbilisiju preminula njegova sestra Ana, pa je snimanje prekinuto. Nekoliko meseci kasnije Paradžanov je oboleo od raka pluća, operisan je u Moskvi, a na poziv francuske vlade otišao je u Pariz.
Nažalost, bolest je bila neizlečiva i poživeo je do 20. jula 1990. godine, kada je preminuo u Jerevanu. Na osnovu scenarija za nedovršen film Ispovest, njegov nećak Georgi Paradžanov snimio je dokumentarac Umro sam u detinjstvu (2004).
Sakupio je fotografije, među kojima i one retke koje prikazuju reditelja na snimanju, u kući i u zatvoru. Slike prati monolog s tekstovima iz pisama, iz beležaka i iz scenarija za nedovršeni film Ispovest. Korišćene su i sačuvane scene iz filma.
Sve je dobio posle smrti
Buntovnik od rane mladosti, Paradžanov je celog života išao protiv vetra. Zamerao se svakoj vlasti, kolegama… Ilustrativno je kako je u jednom trenutku, 1989. godine, govorio o sovjetskim umetnicima:
„Moskva je sada veoma gladna. Vladimir Visocki, naš pesnik, glumac i izvrstan pevač-putnik, nestao je. Rastropovič je otišao, kao i prekrasna pevačica Galina Višnjevskaja, Barešnjikov, Nurejev i drugi. Oni odlaze, a šta ostaje? Stara vreća Pliseckaja, koja još uvek leprša svoju labudovu ulogu, a njoj su 64!… U kinematografiji više nema Tarkovskog. Taj veliki Pelishan, jermenski režiser, prerezao je vene jer mu nisu dali da radi. Toliko je ljudi bez posla. Postoji čitavo krdo režisera koji proizvode ovaj filmski otpad, kilometre i kilometre potpuno promašenog posla. Svi se hvataju za TV, gde se klasici ilustruju na najnižem nivou.“
Za života, Paradžanov je bivao slavljen i nagrađivan van Sovjetskog Saveza, u njegovoj zemlji su ga mimoilazila priznanja i pohvale. Opisao je to u nekoliko rečenica:
„Činjenica da posećujem kapitalističke zemlje sada izaziva ogorčenje kod svih. Danas se neki od režisera kriju od mene kada dođem u ‘Mosfilm’. Sve to im se sviđalo dok sam bio samo kriminalni disident u zatvoru.“
Tek pred kraj njegovog života se nešto promenilo, kada je politika u zemlji malo olabavila dolaskom Mihaila Gorbačova na vlast, za koga je Paradžanov govorio da je veliki humanista, blag i tragičan, poput glumca:
„Cela priča moga života, sumnje koje su me učinile neprijateljem sistema, sve je to bilo lakrdija. Moj ideal je bio Lenjin i ja sam očekivao jednog Gorbačova u Sovjetskom Savezu.“
Taj Gorbačov, tačnije nove okolnosti, omogućile su da se dve godine pre smrti ovog umetnika, u Jerevanu osnuje Muzej Sergeja Paradžanova, ali reditelj nije dočekao njegovo otvaranje. Odvojeno je i 40.000 rubalja za otkup njegovih radova, ali i to nije doživeo i ti radovi se nalaze u njegovom muzeju.
Muzej radi od 1991. godine i predstavlja jednu od najlepših znamenitosti drevnog Jerevana. Kuća se nalazi na liticama iznad reke Hrazdan, na samom kraju grada. Jedna soba je kopija njegove sobe iz Tbilisija. Na spratu, sve vreme dok je otvoren muzej, prikazuju se njegovi filmovi. Tu su skice, kolaži, instalacije od stakla, pisma, porodične fotografije… Na slikama je zabeleženo prijateljstvo s Tarkovskim, ali i mnogi drugi značajni trenuci koji posetiocu daju mogućnost da stvori što tačniju sliku o ovom umetniku.
Posmrtno, 1991. godine, Paradžanov je dobio ukrajinsku državnu nagradu „Ševčenko“ za film Senke zaboravljenih predaka. U Moskvi je 1993. priređena prva samostalna, posthumna izložba Paradžanovljevih likovnih radova, a dve godine kasnije otvoreno je Moskovsko umetničko pozorište koje nosi njegovo ime. U Kijevu je 1997. godine ustanovljen Fond Sergeja Paradžanova, a u gradskom parku u Tbilisiju podignut mu je veoma atraktivan spomenik, velika figura letećeg Paradžanova, kao svojevrsna posveta anđelima. UNESKO je 1999. godinu proglasio „Godinom Paradžanova“.
Snimljeni su brojni dokumentarni filmovi posvećeni ovom umetniku: Paradžanov. Partitura Hrista, Jurija Iljenka; Sergej Paradžanov, Patrika Kazalsa; Maestro, Aleksandra Kajdanovskog; Noć u muzeju Paradžanova, Romana Balajana; Paradžanov, biografski film Jelene Fetisove i Serža Avedikjana…
U Velikoj Britaniji je 2010. održana sveobuhvatna retrospektiva Paradžanovljevih filmova i simpozijum na kome su brojni stručnjaci govorili o njegovom doprinosu kinematografiji i umetnosti. U Holivudu je iste godine osnovan Institut Paradžanov–Vartanov s ciljem da čuva i promoviše umetničko nasleđe Sergeja Paradžanova i Mihaila Vartanova.
Tokom 2014. godine film Boja nara digitalno je restaurisan i ponovo montiran, kako bi bio bliži originalnoj verziji. Restauraciju je radila Filmska fondacija Martina Skorsezea u saradnji s Kinotekom Bolonje. Kritičar i selektor filmskog festivala u Torontu Džejms Kvand je taj čin krstio „svetim kinematografskim gralom“, a Skorseze je dobio nagradu Instituta Paradžanov–Vartanov za restauraciju Boje nara.
Kada je Paradžanov preminuo, veliki broj filmskih umetnika javno je oplakivao njegovu smrt. Oglasili su se Federiko Felini, Alberto Moravija, Đulijeta Masina, Marčelo Mastrojani, Bernardo Bertoluči, Tonino Gvera i Frančesko Rosi, koji su u Rusiju poslali telegram sa sledećom izjavom: „Svet kinematografije je izgubio mađioničara. Paradžanovljeva mašta će zauvek fascinirati i donositi radost ljudima sveta.“ Francuski reditelj Žan Lik Godar rekao je da „u hramu kinematografije postoje slike, svetlost i stvarnost. Gospodar tog hrama bio je Sergej Paradžanov“.
Pred smrt, Paradžanov je govorio:
„Moj život liči na Travijatu. Kad Alfred odlazi, a Violeta umire…“
Sahranjen je u Jerevanu pored kompozitora Arama Hačaturjana, književnika Vilijama Sarojana i drugih velikana jermenske umetnosti i nauke.
Izvor: RTS OKO
