Пише: Мића Вујичић
Бечки роман Драгана Великића (Београд, 1953), објављен у Лагуни, говори о суђењу сину, али је једнако важно што отац истовремено беспоштедно ислеђује себе. Заплет: у мају 2020, бечка полиција приводи младог психијатра Павла Марића, кога је девет колега из Централне болнице оптужило да их је почастио колачем и притом изазвао симптоме тровања. Због скандала добио је отказ и био смештен у истражни затвор у Нојбургу крај Беча. На ту вест, његови дуго разведени родитељи, Андреј и Олга, састали су се у Аустрији, земљи у којој су живели током Павловог одрастања, ступивши на терен заједничких сећања.
Рачунајући на речи приповедача Иследника (2015): „Ти си онда постао сам себи мама (…) Зато се увек правдаш. У потаји чуваш одговор за објашњење сваке намере. Стално под оптужбом. Обустави вођење поступка над самим собом“ – рекли бисмо да је отац овде сада постао „син“.
Од првих редова, он се самооптужује јер је „допустио да посумња у дете“, третирано раније на пријемима и јавним скуповима попут „експоната“, и дотле бежао од бола, избегавајући да се потпуно препусти осећањима. Такође, жудео је за комфором, убеђен да материјална сигурност све решава. У грехе рачуна и потребу да ствари „држи под контролом“; тражи „алиби“ за свој егоизам, снобизам, хронично незадовољство, каријеризам, глад за комодитетом. Заобилажење суштинског зарад дневне баналности.
Списку нема краја. „Све време покушава да интригу која се догодила Павлу објасни кривицом других, уместо да се суочи са собом, са властитим заблудама“, изговара на 90, или: „Као да је он био у затвору, а не Павле“, на 123. страници.
Писац у доброј причи – то је човек у самици! Сличној оној кроз чије зидове главни јунак чује возове у даљини. Једино што у Великићевом Бечком роману нема препознатљиве растрчаности по кварту. Иако са Гашпаринијем из првенца Виа Пула (1988), доктором за кога се поуздано не зна да ли га је ујео паук-латродектус или је пак искусио „пипке паука“, додир „мрежице“ предвиђене за случајеве лечења дубоке депресије – дели недоумицу. Може ли се дубљим слојевима града потражити властити лик?
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Нема сумње да и Марићи познају периферију, фасаде, спискове дежурних апотека, али у тој мрежи исплетеној корацима они најпре силно желе да нестану, да се изгубе у „безименом трену свакодневице“. „Град је лонац пун отровне паре, уздише Бруно. Отргнути се из леденог загрљаја, разоткрити превару што пре“ – враћамо уздахе доктора Гашпаринија.
Свако Великићево дело уједно је исцртана географска мапа. Чињеница да не отварамо Досије Домашевски (2003), прозу о заборављеном пулском градитељу и архитекти, него полицијски досије, мапирање чини опаснијим. „Картограф“ уцртава све кутке, изузев Павловог стана чија врата родитељи треба да отворе, уплашени шта се крије међу тим „контурама“. Предмети морају да остану тамо где су остављени не би ли се сачувао „нулти тренутак када је напустио тај простор“.
Осим вреве престонице, јунаци за уточиште бирају „забран прошлости“, поље успомена, где би осетили „благост недогађања“, пређашње мирније доба, досаду, мртвило, жудњу за заборавом.
Породични палимпсест, дакле, остаје, али је линија кретања праволинијска. Пратећи истрагу, понедељком путују у посету. „Крећу се као у немом филму“, гледајући исте успутне станице и решетке мостова. Замишљамо њихове недеље, подвлачећи ред из Виа Пула: „Свет се шири само недељом.“
Стил прати маршруту. Прецизан у изразу, играјући далеко преко границе документарног, бернхардовски је огорчен на читаву земљу због невоље каква га је задесила. Показује како кафкијанска бирократија доведе појединца до често неутемељене мржње према целој држави, толико да претерује и призива страхоте логора.
Гашпаринијевски је распојасан тек пошто дође моменат за тако нешто: „Ухваћен погледом из ваздуха, Менхетн му се учинио као огромно кројачко јастуче у које су забодене стотине игли небодера.“
Павле љутито пита: „Где је нестао свезнајући приповедач?“, свакако не случајно. Уколико је излаз у враћању минулих времена везаних за детињство, дана расутих по бечким плочницима, та врата за психијатра остају закључана. Чак и по напуштању тамнице. Није први Великићев лик са жељом да остане сакривен зидинама налик средњовековном утврђењу. Игра се очигледно не наставља у том лавиринту. Где је њена нова почетна тачка?
У суочавању оца и сина пре кога треба „испунити неме мапе одсутности“, речима надокнадити очеву неприсутност, не препуштати се надаље његовим изборима, срушити зид иза кога нису залазили у сферу најинтимнијих разговора, не ослонити се на „есперанто споразумевања“ и исказивање љубави ритуалима, најчешће оном сведеном на испитивање улица. Суштина је у синовљевом узимању сопственог живота у руке; ослобађању из „затвора одрастања“.
Романескно исходиште таквог сукоба заправо јесте у преузимању апсолутне власти над причом. „Живео сам у твојој причи“, закључује младић, након што буду измирени рачуни и завршена два спора. Онај стварни, судски, и онај који даровити књижевник стално мора да води расечен између оштрих корица, бесомучно преиспитујући поступке.
Бечки роман није књижевни догађај године искључиво због интригантне теме („Прави писац не измишља. Мало је правих писаца“ – изговара мајка у Иследнику), већ због спремности да се гласније и суровије него икада избаци сав свој отров.
Извор: Радар
