Piše: Oliver Glazenap
Radnja nemog filma „Metropolis“ smeštena je sto godina kasnije u dalekoj budućnosti – ove 2026. godine. Čovek-mašina Marija pokazala je šta može veštačka inteligencija, a i mnoge druge vizije autora postale su stvarnost.
Leteća vozila ispred ogromnih fasada od stakla i čelika. U impozantnim neboderima elita živi u luksuzu.
Dole, u utrobi grada, radnici rade danonoćno za bogatstvo moćnih. Pre svega održavaju mašine u pogonu kako bi grad Metropolis mogao da funkcioniše.
Taj grad je ponikao u mašti nemačke književnice Tee fon Harbou, koja je objavila istoimeni roman 1925. U to vreme bila je supruga režisera Frica Langa, kao i autorka scenarija sada kultnog filma „Metropolis“ koji je premijerno prikazan 10. januara 1927. godine.
Radnja se odvija 2026. godine – dakle u našem vremenu. Glavni lik je Marija, jedan od najranijih filmskih robota. Ona je Čovek-mašina i predstavlja veštačku inteligenciju.
Mnogi strahovi koje danas povezujemo s tom tehnologijom ugrađeni u njen lik – još pre sto godina.
Veštačka inteligencija kao pretnja
Kao čovek, Marija upozorava radnike na moćnika. Vladar Metropolisa zato naređuje da se njen lik prenese na robota, uz pomoć ludog naučnika koji ima sasvim druge namere.
Marija, sada mašina u ljudskom obličju, treba da manipuliše radnicima – kako bi oni bili još više izrabljivani. Pošto potčinjeni ne mogu da razlikuju čoveka od androida, čini se da plan uspeva.
U svojoj viziji distopijskog sveta rada 2026. godine, Austrijanac Fric Lang je polazio od pretpostavke da ljudi služe mašinama.
Danas se gotovo svakodnevno pojavljuju izveštaji u kojima stručnjaci nagađaju koje će poslove mašine oduzeti ljudima i kako bi veštačka inteligencija mogla da ih gurne u nezaposlenost.
Američki preduzetnik Met Šumer u objavi na mreži Iks upozorio je na masovna otpuštanja. Za godinu ili dve, tvrdi on, nijedan kancelarijski posao više neće biti siguran.
Androidi u filmovima
Čovek-mašina je zlo. To je poruka koja se u filmovima prenosi sve do danas. Marija iz Langovog „Metropolisa“ bila je uzor za mnoge naučnofantastične priče u kojima ljudi postaju žrtve sopstvenih izuma.
„Terminator“ reditelja Džejmsa Kamerona putuje u prošlost kako bi u budućnosti roboti mogli da pobede ljude. U ljudima koji su ih nekad stvorili čelični skeleti sada vide pretnju.
Replikanti u filmu „Blejd Raner“ (Istrebljivač) Ridlija Skota koriste se za opasne zadatke tokom osvajanja svemira. Zemlja je u tom svetu postala neprijatno mesto: zagađena, zatrovana, prenaseljena i gotovo neprestano pada kiša.
Da bi ljudima omogućili bolji život na udaljenim planetama, replikanti tamo najpre obavljaju najteže i najprljavije poslove. Pošto posle izvesnog vremena razvijaju sopstvena osećanja i time mogu da postanu opasni, njihov životni vek ograničen je na četiri godine. Ipak, neki od njih odbijaju poslušnost i suprotstavljaju se stanovnicima Zemlje.
Bilo da je reč o Terminatoru ili replikantima – svi su oni gotovo nerazlučivi od Homo sapiensa, baš kao i Marija u „Metropolisu“.
Vrlo retko su roboti prikazani kao mašine koje pomažu ljudima. Jedan od takvih je C-3PO iz „Ratova zvezda“ Džordža Lukasa.
Na sličan način i današnji zagovornici veštačke inteligencije zamišljaju androide: u mirnoj koegzistenciji pomažu porodicama kao negovatelji, dadilje ili kućni pomoćnici. Kritičari veštačke inteligencije, međutim, upozoravaju na opasnosti koje bi mogle da potiču od robota ubica i razvoj te tehnologije porede sa izumom atomske bombe.
Napredak ili zamka napretka?
Metropolis ne nestaje u nuklearnom ratu, ali ogromna poplava odnosi mnoge živote. Odgovorna je Marija, koja podstiče radnike da unište Metropolis. U tom smislu Fric Lang u mašini nije video ništa dobro – baš kao kasnije ni Džejms Kameron ili Ridli Skot.
Savršen android poput filmske Marije još nije na vidiku. Međutim, neki drugi izumi iz „Metropolisa“ odavno su postali stvarnost – na primer monorail, odnosno jednokolosečna železnica, ili video-telefon.
Ovo drugo je danas postalo svakodnevno sredstvo komunikacije. Sa pametnim telefonom sagovornika čujemo i vidimo. Kolege u firmama, možda rasute po celom svetu, svakodnevno se sastaju na video-konferencijama kao da sede jedni pored drugih.
Da li nam je Fric Lang pre sto godina pokazao napredak ili zamku napretka – o tome svako može da ima svoje mišljenje. Ali jedno je sigurno: više niko ne može da tvrdi da vizije iz „Metropolisa“ nemaju veze s našim svetom. Budućnost je sada.
Izvor: Dojče Vele
