Пише: Оливер Глазенап
Радња немог филма „Метрополис“ смештена је сто година касније у далекој будућности – ове 2026. године. Човек-машина Марија показала је шта може вештачка интелигенција, а и многе друге визије аутора постале су стварност.
Летећа возила испред огромних фасада од стакла и челика. У импозантним небодерима елита живи у луксузу.
Доле, у утроби града, радници раде даноноћно за богатство моћних. Пре свега одржавају машине у погону како би град Метрополис могао да функционише.
Тај град је поникао у машти немачке књижевнице Тее фон Харбоу, која је објавила истоимени роман 1925. У то време била је супруга режисера Фрица Ланга, као и ауторка сценарија сада култног филма „Метрополис“ који је премијерно приказан 10. јануара 1927. године.
Радња се одвија 2026. године – дакле у нашем времену. Главни лик је Марија, један од најранијих филмских робота. Она је Човек-машина и представља вештачку интелигенцију.
Многи страхови које данас повезујемо с том технологијом уграђени у њен лик – још пре сто година.
Вештачка интелигенција као претња
Као човек, Марија упозорава раднике на моћника. Владар Метрополиса зато наређује да се њен лик пренесе на робота, уз помоћ лудог научника који има сасвим друге намере.
Марија, сада машина у људском обличју, треба да манипулише радницима – како би они били још више израбљивани. Пошто потчињени не могу да разликују човека од андроида, чини се да план успева.
У својој визији дистопијског света рада 2026. године, Аустријанац Фриц Ланг је полазио од претпоставке да људи служе машинама.
Данас се готово свакодневно појављују извештаји у којима стручњаци нагађају које ће послове машине одузети људима и како би вештачка интелигенција могла да их гурне у незапосленост.
Амерички предузетник Мет Шумер у објави на мрежи Икс упозорио је на масовна отпуштања. За годину или две, тврди он, ниједан канцеларијски посао више неће бити сигуран.
Андроиди у филмовима
Човек-машина је зло. То је порука која се у филмовима преноси све до данас. Марија из Ланговог „Метрополиса“ била је узор за многе научнофантастичне приче у којима људи постају жртве сопствених изума.
„Терминатор“ редитеља Џејмса Камерона путује у прошлост како би у будућности роботи могли да победе људе. У људима који су их некад створили челични скелети сада виде претњу.
Репликанти у филму „Блејд Ранер“ (Истребљивач) Ридлија Скота користе се за опасне задатке током освајања свемира. Земља је у том свету постала непријатно место: загађена, затрована, пренасељена и готово непрестано пада киша.
Да би људима омогућили бољи живот на удаљеним планетама, репликанти тамо најпре обављају најтеже и најпрљавије послове. Пошто после извесног времена развијају сопствена осећања и тиме могу да постану опасни, њихов животни век ограничен је на четири године. Ипак, неки од њих одбијају послушност и супротстављају се становницима Земље.
Било да је реч о Терминатору или репликантима – сви су они готово неразлучиви од Хомо сапиенса, баш као и Марија у „Метрополису“.
Врло ретко су роботи приказани као машине које помажу људима. Један од таквих је Ц-3ПО из „Ратова звезда“ Џорџа Лукаса.
На сличан начин и данашњи заговорници вештачке интелигенције замишљају андроиде: у мирној коегзистенцији помажу породицама као неговатељи, дадиље или кућни помоћници. Критичари вештачке интелигенције, међутим, упозоравају на опасности које би могле да потичу од робота убица и развој те технологије пореде са изумом атомске бомбе.
Напредак или замка напретка?
Метрополис не нестаје у нуклеарном рату, али огромна поплава односи многе животе. Одговорна је Марија, која подстиче раднике да униште Метрополис. У том смислу Фриц Ланг у машини није видео ништа добро – баш као касније ни Џејмс Камерон или Ридли Скот.
Савршен андроид попут филмске Марије још није на видику. Међутим, неки други изуми из „Метрополиса“ одавно су постали стварност – на пример монораил, односно једноколосечна железница, или видео-телефон.
Ово друго је данас постало свакодневно средство комуникације. Са паметним телефоном саговорника чујемо и видимо. Колеге у фирмама, можда расуте по целом свету, свакодневно се састају на видео-конференцијама као да седе једни поред других.
Да ли нам је Фриц Ланг пре сто година показао напредак или замку напретка – о томе свако може да има своје мишљење. Али једно је сигурно: више нико не може да тврди да визије из „Метрополиса“ немају везе с нашим светом. Будућност је сада.
Извор: Дојче Веле
