Piše: Marko Stojiljković
Rat ruža vodio se u srednjevekovnoj Engleskoj između dve rivalske dinastije pretendenata na krunu, a naziv je dobio prema heraldici zaraćenih strana. Navodno su Lankasteri imali crvenu ružu na svom grbu, a Jorkovi belu.
Rat je završen brakovima u kojima je uspostavljena dinastija Tjudorovih tako što su prvo preuzeli Lankastere koji su ostali bez muških potomaka, pa se onda Henri VII oženio Elizabetom od Jorka.
Instant ljubav
To je sigurno poslužilo kao inspiracija Džordžu R. R. Martinu da napiše ,,Igru prestola“, ali je makar ime rata upotrebio i američki pisac Voren Adlerza svoju satiričnu dekonstrukciju modernog braka u romanu ,,Rat Rouzovih“ iz 1981. godine. Roman je, pak, dobio filmsku adaptaciju scenariste Majkla DŽ. Lisona i glumca Denija De Vita u ulozi režisera, pored toga što je u filmu odigrao i jednu od sporednih uloga. U glavnim ulogama, pak, našli su se De Vitovi znanci i kolege Majkl Daglas i Kejtlin Tarner, već uspostavljeni kao glumački par u toplim romantično-komičnim avanturama ,,Romancing the Stone“ (Robert Zemekis, 1984) i ,,The Jewel of Nile“ (Luis Tig, 1985). De Vito je u oba filma imao sporednu ulogu.
,,The War of the Roses“ (1989) došao je kao iznenađenje fanovima prethodnih filmova jer je u njemu toplina zamenjena cinizmom: supružnici Oliver i Barbara Rouz su „zaratili“ prilikom razvoda i u tom ratu im ništa nije bilo sveto, pa su išli do potpunog uništenja protivnika, ali i „bojnog polja“, odnosno kuće koja je i bila predmet spora. Ova hiperbolična i komična varijacija na temu ikonične brakorazvodne drame ,,Kramer vs Kramer“ (Robert Benton, 1979) funkcionisala je pre svega zbog vrlo ekspresivne, zapravo ekspresionističke De Vitove režije. I tu je destrukcija služila ne samo za ubiranje komičnih poena, već i za ukazivanje na ono što s modernim brakom i modernim svetom ne valja.
Sada pred sobom imamo film ,,The Roses“ koji zapravo nije rimejk De Vitovog filma, nego pre novo čitanje Adlerovog romana primereno savremenom društvenom trenutku. Osim prezimena protagonista i činjenice da će se oni u jednom trenutku naći u sukobu koji eskalira, malo je sličnosti. Uostalom, kako nam scenarista Toni Maknamara (najpoznatiji po saradnji s Jorgosom Lantimosom na ,,The Favourite“ i ,,Poor Things“) i režiser Džej Rouč (,,Austin Powers“ i ,,Mee the Parents“ filmovi, kao i ozbiljniji naslovi poput ,,Trumbo“ i ,,Bombshell“) poručuju već naslovom, oni imaju nameru da se bave kompletnim odnosom između supružnika, ne samo krajem.
Njihov odnos počinje instantnim zaljubljivanjem u kuhinji restorana u Londonu. Arhitekta Teo (Kamberbač) je tamo pobegao s poslovne večere na kojoj je saznao da je jedini deo zgrade do kojeg mu je stalo izbačen iz projekta, a Ajvi (Kolman) je tamo radila kao kuvarica. Kako je ona već imala planove da ode u Ameriku, a njemu je trebalo da se makne u novu sredinu koja bi bila otvorenija za njegove ideje, rešili su da taj veliki korak naprave zajedno.
Deset godina kasnije, oni su u Kaliforniji, u braku i sa dvoje dece. Teo je uspešni arhitekta koji se sprema za otvaranje dosadašnje krune svoje karijere – novog lokalnog muzeja pomorstva, a Ajvi je domaćica koja sprema kompleksne obroke za porodicu. Pošto Teu tako dobro ide na poslu, on joj kupuje propali restorančić pored puta uz obalu kako bi i ona imala neku zanimaciju u životu osim kuće i dece.
Orkanska oluja
Njihove sudbine i uloge promeniće se iste olujne noći. Teu će orkanska oluja uništiti životno delo, i to baš počevši od njegove rizične intervencije – jedra na vrhu zgrade muzeja, a on neće uspeti da iskontroliše svoj besni ispad, zbog čega će biti žrtvovan u firmi. U Ajvin restoran, pak, navaljuju gosti koji su morali da skrenu s autoputa na lokalni, a među njima i ugledna kritičarka restorana čija će se kritika pojaviti koliko sutra.
Supružnici su prinuđeni da zamene uloge, pa Teo preuzima kuću i decu kojima uvodi strukturu i stroge režime prehrane i treninga, a Ajvi posao koji joj sve bolje ide i novac koji zarađuje u sve većim količinama. Kako se Teo sa svojom novom ulogom sve lošije nosi, treba mu sve više potvrde, pa Ajvi kupuje zemlju da on izgradi svoju kuću iz snova. Međutim, ni to nije dovoljno, a sa decom izvan kuće (dobili su sportske stipendije i odselili se u posebnu školu s internatom na Floridi), supružnike ništa ne sprečava da istresu šta jedno drugom zameraju i da – zarate.
Maknamarin scenario vrlo je interesantan na nivou dijaloga, ali i opservacija na temu međuljudskih odnosa u brakovima, vezama i inače. To se ne vidi samo na primeru centralnog para, već i galerije sporednih likova: zajedničkih prijatelja advokata Berija (Endi Samberg) i njegove partnerke Ejmi (Kejt Makinon), njenih zaposlenika Džefrija i Džejn (Nkuti Gatvai Sunita Mani), kao i njegovih (bivših) kolega Seli i Rorija (Zoi Čao i Džejmi Demetriju). Nažalost, kako film pokriva ekstenzivni vremenski period i fokusiran je na dvoje glavnih likova, opservacije često ostaju površinske i prolazne. Tu još imamo i problem „zadatih tema“ i „zadatog“ progresivnog tona, pa se moraju „štiklirati“ teme fragilnog muškog ega, rodnih uloga, porodičnih dužnosti i prava žena na samoostvarenje i porodicu u kojima scenarista mora ispuštati „ispravne zvukove“.
Srećom, Maknamara može igrati na kartu engleskog porekla likova, što u priču uvodi razigrani verbalni humor baziran na višesmislenosti u kojem nismo sigurni šta je laskanje, šta uvreda, a šta iskrena opservacija. Za to ima i dvoje glumaca izuzetno sposobnih da tako nešto iznesu, ali i da se unesu i u fizičke aspekte komedije, pritom ne odstupajući previše od oboma matičnog dramskog registra. Dakle, i Kamberbač i Kolman su izvrsni u svim aspektima pojedinačno, pa na kraju nisu oni krivi što se oni ne sklapaju u celinu onoliko elegantno koliko bi to moralo.
Bez petlje
Krivac je režiser Džej Rouč navikao na standarde studijske i televizijske komedije, kao i na zadatak zadovoljavanja očekivanja ciljane publike. Donekle je kriv i Toni Maknamara koji mu u scenariju ostavlja prostora za tako nešto. Zapravo, obojici nedostaje petlje da zađu dovoljno duboko u gadost ljudskog karaktera i da likove učine nesimpatičnima, a izvorni materijal to zahteva od njih, pa onda prave kompromise. Donekle je za to kriv i duh vremena koji ostavlja mnogo manje slobode da se pogan karakter okrene na humor ako se to ne čini otvoreno parodično. Zapravo, u odnosu na ,,The War of the Roses“, ,,The Roses“ uglavnom deluje metiljavo, kalkulantski, kastrirano i otupljeno.
Što je najgore, opcija za dobar film (nasuprot tek korektnom) je postojala, i to od samog početka. Zamislimo, recimo, da u centru zbivanja imamo likove profila Berija i Ejmi koji su dovoljno ludi da ih možemo zamisliti kako ratuju jedno protiv drugog, a opet su dovoljno savremeni da mogu da se skrivaju iza maske progresivnosti. Čak bi se i izazovi za moderne parove mogli bolje obraditi kroz likove njih dvoje.
Ovde su oni upotrebljeni kao nekakvi ekstremi i „frikovi“, dok su u centru zbivanja navodno normalni, a zapravo upadljivo obični Teo i Ajvi, pomaknuti tek engleskim humorom u scenariju i suverenim glumačkim interpretacijama dvoje izvrsnih glumaca. Gledati Benedikta Kamberbača i Oliviju Kolman u filmu je poslastica i kad su odvojeno, a kamo li kad su zajedno u kadru, ali čini se da ni oni ovde nisu dovoljno iskorišćeni. Odnosno, da nije bilo hrabrosti da se iskoriste.
Izvor: Pobjeda
