Пише: Марко Стојиљковић
Рат ружа водио се у средњевековној Енглеској између две ривалске династије претендената на круну, а назив је добио према хералдици зараћених страна. Наводно су Ланкастери имали црвену ружу на свом грбу, а Јоркови белу.
Рат је завршен браковима у којима је успостављена династија Тјудорових тако што су прво преузели Ланкастере који су остали без мушких потомака, па се онда Хенри VII оженио Елизабетом од Јорка.
Инстант љубав
То је сигурно послужило као инспирација Џорџу Р. Р. Мартину да напише ,,Игру престола“, али је макар име рата употребио и амерички писац Ворен Адлерза своју сатиричну деконструкцију модерног брака у роману ,,Рат Роузових“ из 1981. године. Роман је, пак, добио филмску адаптацију сценаристе Мајкла Џ. Лисона и глумца Денија Де Вита у улози режисера, поред тога што је у филму одиграо и једну од споредних улога. У главним улогама, пак, нашли су се Де Витови знанци и колеге Мајкл Даглас и Кејтлин Тарнер, већ успостављени као глумачки пар у топлим романтично-комичним авантурама ,,Romancing the Stone“ (Роберт Земекис, 1984) и ,,The Jewel of Nile“ (Луис Тиг, 1985). Де Вито је у оба филма имао споредну улогу.
,,The War of the Roses“ (1989) дошао је као изненађење фановима претходних филмова јер је у њему топлина замењена цинизмом: супружници Оливер и Барбара Роуз су „заратили“ приликом развода и у том рату им ништа није било свето, па су ишли до потпуног уништења противника, али и „бојног поља“, односно куће која је и била предмет спора. Ова хиперболична и комична варијација на тему иконичне бракоразводне драме ,,Kramer vs Kramer“ (Роберт Бентон, 1979) функционисала је пре свега због врло експресивне, заправо експресионистичке Де Витове режије. И ту је деструкција служила не само за убирање комичних поена, већ и за указивање на оно што с модерним браком и модерним светом не ваља.
Сада пред собом имамо филм ,,The Roses“ који заправо није римејк Де Витовог филма, него пре ново читање Адлеровог романа примерено савременом друштвеном тренутку. Осим презимена протагониста и чињенице да ће се они у једном тренутку наћи у сукобу који ескалира, мало је сличности. Уосталом, како нам сценариста Тони Макнамара (најпознатији по сарадњи с Јоргосом Лантимосом на ,,The Favourite“ и ,,Poor Things“) и режисер Џеј Роуч (,,Austin Powers“ и ,,Mee the Parents“ филмови, као и озбиљнији наслови попут ,,Trumbo“ и ,,Bombshell“) поручују већ насловом, они имају намеру да се баве комплетним односом између супружника, не само крајем.
Њихов однос почиње инстантним заљубљивањем у кухињи ресторана у Лондону. Архитекта Тео (Камбербач) је тамо побегао с пословне вечере на којој је сазнао да је једини део зграде до којег му је стало избачен из пројекта, а Ајви (Колман) је тамо радила као куварица. Како је она већ имала планове да оде у Америку, а њему је требало да се макне у нову средину која би била отворенија за његове идеје, решили су да тај велики корак направе заједно.
Десет година касније, они су у Калифорнији, у браку и са двоје деце. Тео је успешни архитекта који се спрема за отварање досадашње круне своје каријере – новог локалног музеја поморства, а Ајви је домаћица која спрема комплексне оброке за породицу. Пошто Теу тако добро иде на послу, он јој купује пропали ресторанчић поред пута уз обалу како би и она имала неку занимацију у животу осим куће и деце.
Орканска олуја
Њихове судбине и улоге промениће се исте олујне ноћи. Теу ће орканска олуја уништити животно дело, и то баш почевши од његове ризичне интервенције – једра на врху зграде музеја, а он неће успети да исконтролише свој бесни испад, због чега ће бити жртвован у фирми. У Ајвин ресторан, пак, наваљују гости који су морали да скрену с аутопута на локални, а међу њима и угледна критичарка ресторана чија ће се критика појавити колико сутра.
Супружници су принуђени да замене улоге, па Тео преузима кућу и децу којима уводи структуру и строге режиме прехране и тренинга, а Ајви посао који јој све боље иде и новац који зарађује у све већим количинама. Како се Тео са својом новом улогом све лошије носи, треба му све више потврде, па Ајви купује земљу да он изгради своју кућу из снова. Међутим, ни то није довољно, а са децом изван куће (добили су спортске стипендије и одселили се у посебну школу с интернатом на Флориди), супружнике ништа не спречава да истресу шта једно другом замерају и да – зарате.
Макнамарин сценарио врло је интересантан на нивоу дијалога, али и опсервација на тему међуљудских односа у браковима, везама и иначе. То се не види само на примеру централног пара, већ и галерије споредних ликова: заједничких пријатеља адвоката Берија (Енди Самберг) и његове партнерке Ејми (Кејт Макинон), њених запосленика Џефрија и Џејн (Нкути Гатваи Сунита Мани), као и његових (бивших) колега Сели и Рорија (Зои Чао и Џејми Деметрију). Нажалост, како филм покрива екстензивни временски период и фокусиран је на двоје главних ликова, опсервације често остају површинске и пролазне. Ту још имамо и проблем „задатих тема“ и „задатог“ прогресивног тона, па се морају „штиклирати“ теме фрагилног мушког ега, родних улога, породичних дужности и права жена на самоостварење и породицу у којима сценариста мора испуштати „исправне звукове“.
Срећом, Макнамара може играти на карту енглеског порекла ликова, што у причу уводи разиграни вербални хумор базиран на вишесмислености у којем нисмо сигурни шта је ласкање, шта увреда, а шта искрена опсервација. За то има и двоје глумаца изузетно способних да тако нешто изнесу, али и да се унесу и у физичке аспекте комедије, притом не одступајући превише од обома матичног драмског регистра. Дакле, и Камбербач и Колман су изврсни у свим аспектима појединачно, па на крају нису они криви што се они не склапају у целину онолико елегантно колико би то морало.
Без петље
Кривац је режисер Џеј Роуч навикао на стандарде студијске и телевизијске комедије, као и на задатак задовољавања очекивања циљане публике. Донекле је крив и Тони Макнамара који му у сценарију оставља простора за тако нешто. Заправо, обојици недостаје петље да зађу довољно дубоко у гадост људског карактера и да ликове учине несимпатичнима, а изворни материјал то захтева од њих, па онда праве компромисе. Донекле је за то крив и дух времена који оставља много мање слободе да се поган карактер окрене на хумор ако се то не чини отворено пародично. Заправо, у односу на ,,The War of the Roses“, ,,The Roses“ углавном делује метиљаво, калкулантски, кастрирано и отупљено.
Што је најгоре, опција за добар филм (насупрот тек коректном) је постојала, и то од самог почетка. Замислимо, рецимо, да у центру збивања имамо ликове профила Берија и Ејми који су довољно луди да их можемо замислити како ратују једно против другог, а опет су довољно савремени да могу да се скривају иза маске прогресивности. Чак би се и изазови за модерне парове могли боље обрадити кроз ликове њих двоје.
Овде су они употребљени као некакви екстреми и „фрикови“, док су у центру збивања наводно нормални, а заправо упадљиво обични Тео и Ајви, помакнути тек енглеским хумором у сценарију и сувереним глумачким интерпретацијама двоје изврсних глумаца. Гледати Бенедикта Камбербача и Оливију Колман у филму је посластица и кад су одвојено, а камо ли кад су заједно у кадру, али чини се да ни они овде нису довољно искоришћени. Односно, да није било храбрости да се искористе.
Извор: Побједа
