Svi smo mi isti, imamo male kulturološke razlike, ali svi smo ista vrsta stvora tako da je jako bitno da se razumemo, međutim kao da u ovom svetu neko ne može da bude na miru. Ja mislim da moramo fokus da prebacimo na sebe, da budemo bolji ljudi i tako možemo da doprinesemo društvu u kome živimo, kaže glumac Slavko Štimac
Štimac, koji je 2019. godine na „Kustendorfu“ dobio nagradu „Drvo života“ za buduće filmove, ovoga puta je u žiriju festivala na Mećavniku što mu, kako kaže, više prija jer je „iza kamere“.
Skroman, povučen, bez želje da se eksponira, sebe ne doživljava ni kao izuzetnog umetnika, ni kao rođenog glumca, kako ga često nazivaju.
Nema glume
Sa 12 godina je debitovao glavnom ulogom pastira Ranka u filmu „Vuk samotnjak“ (1972) i od tada je odrastao i sazrevao na filmskom setu: „Sutjeska“, „Zimovanje u Jakobsfeldu“, „Salaš u malom ritu“, „Gvozdeni krst“, „Specijalno vaspitanje“, „Ko to tamo peva“, „Varljivo leto ‘68“, „Sjećaš li se Doli Bel“, „Podzemlje“, „Život je čudo“, „Turneja“, „Neprijatelj“, „Top je bio vreo“…
„Ne znam šta znači sazrevanje. Pravo sazrevanje je emocionalno. Moj život u mladosti nije bio normalan život jednog deteta, đaka. Bilo je tu raznih stvari, zaista. Kada se osvrnem na odrastanje, bilo je lepih i zanimljivih događaja, susreta sa plemenitim i pametnim ljudima, koji su fino uticali na mene, a bilo je i neprijatnih stvari, stresova. Sve je to deo života. Nisam baš redovan primer tako da je svašta bilo u mom životu, ali ništa toliko drastično i strašno“, kaže Štimac u razgovoru za Sputnjik.
Iako je bilo neobično, iz detinjstva nosi lepa sećanja.
„Odrastao sam na setu i starije i iskusnije kolege su mi jako puno pomogle svojim savetima. Doslovno su me insprisali svojim dobronamernim savetima. Uvek se toga setim“, sa osmehom govori.
A prvi i najvažniji savet koji je dobio jeste da „nema glume“:
„Što ste ubedljiviji i što vam ljudi više veruju, to ste bolji. To je cilj i prva lekcija koju sam naučio, a onda su sledile i sve ostale, zavisno od projekta, priče, saradnika. To mi je bila nezamenljiva škola. Teorija je jedno, praksa drugo. Teorija je samo priprema, ali ništa dok mladi čovek ne usvoji znanje u praksi“.
Sebe, priznaje, obično doživljava drugačije nego što to drugi čine:
„ Bitno mi je da svojim radom proizvodim reakciju i da se ljudima to sviđa, a to da li sam rođeni glumac ili izuzetan, toga se klonim. Nije dobro tako misliti. Važno mi je da dobro komuniciram sa gledaocima“.
Dobrica u životu, dobrica na filmu
Tokom pola veka karijere Štimac je igrao dobroćudne likove pa je čak Srđan Penezić snimio film „Ime: Dobrica, Prezime: Nepoznato“ kao svojevrstan omaž njegovoj filmografiji.
Da li je razlog tome što je ličnost glumca delom prisutna u svakom liku koji tumači, kako je jednom izjavio?
„Što smo stariji, to smo tolerantniji prema ljudima. Nisu ljudi ni kompletno zli, ni kompletno dobri. Svi smo mi mešavina jednog i drugog. Ti polariteti postoje u nama. Mi smo socijalna bića i naginjemo ka tome da budemo dobri, jer je bolje, prijatnije, poštenije komunicirati sa sredinom na taj način.
Mnogo toga, naglašava, zavisi od nas samih:
„Ako dođemo do izvesnog stepene zrelosti, da shvatimo da smo i mi deo ovog sveta i da i mi svemu ovome što se dešava doprinosimo na neki način, da nismo pasivni posmatrači, šta god mislili, onda preuzimamo i deo odgovornosti. Ima stvari koje pojedinac ne može da promeni, ali mu uvek ostaje da promeni sebe. Ako iz te osnove krene, verovatno ima mnogo šansi da utiče na svoju okolinu. Ako je dobar i pozitivan, ima velike šanse da mu se to vrati“.
Čovek je stalno na ivici da greši
Nakon pet decenija igranja pozitivnih likova, prihvatio je uloge negativaca u serijama „Crna svadba“ i „Područje bez signala“.
„To su dobro napisane uloge i uslovno rečeno negativci. U ‘Crnoj svadbi’ moj lik je na mašini, kao zombi, ne čini zlo iz ubeđenja, već nije ni svestan šta radi. Ni u ‘Području bez signala’ nije potpuno crn. Čovek je stalno na ivici da greši. Ne postoji savršen čovek, svi smo podložni greškama. Treba da budemo tolerantniji prema ljudima i imamo razumevanje za njihove postupke, naravno do određene granice“, poručuje Štimac.
Upečatljivu ulogu je ostvario u filmu „Mrak“ Dušana Milića, čija radnja se dešava u vreme martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji 2004, a obrađuje temu života u stalnom strahu srpske devojčice Milice koja, nakon što su joj otac i ujak nestali, ostaje sa majkom i dedom u sablasnoj kući.
„Dušan Milić se odlučio za formu, uslovno rečeno, horora, zato što je smatrao da se osećanje straha i anksioznosti tako može najbolje izraziti. Strah, što mu se više opiremo i što se više zagrađujemo, hranimo ga i postaje sve veći dok ne preraste u paranoju kada više nismo svesni da li je to stvarno – koliko je neprijatelj napolju, a koliko u nama. Dušan je imao ideju da to bude priča koja može da korespondira sa svim ljudima bez obzira na lokalitet i da je to jako bitno, sa čim se ja slažem. Svi smo mi isti, imamo male kulturološke razlike, ali svi smo ista vrsta stvora tako da je jako bitno da se razumemo“.
Dešavaju se i lepe stvari
Štimac smatra da moramo da radimo na sebi da budemo bolji ljudi:
„Tako možemo da doprinesemo društvu u kome živimo. Mi smo jedna velika familija, što na mikro, što na makro planu. Kada bismo počeli malo drugačije da mislimo, videli bismo da nije sve tako crno kao što nam se pokazuje naročiti sredstvima masovnog informisanja. Valjda se dešava nešto lepo, a ne samo loše. Ja čak mislim da se većinom dešavaju lepe stvari, međutim kao da nisu dovoljno atraktivne da se o njima piše. Ljudi se najlakše kače na negativno – Da li si video šta se desilo? Pa onda kreće priča. Kao da nisu zanimljive dobre stvari, a trebalo bi biti“.
A da li bi nešto promenio u svom životu da krene ispočetka, što je naziv komada Erika Emanuela Šmita u kome igra u „Madlenianumu“, kaže nikada nije o tome razmišljao.
„Nema smisla razmišljati o tome. Svi kažu – da mi je ovo iskustvo, a one godine – ali pitanje je šta bi se desilo da smo nešto drugačije uradili. Možda bismo završili na prvoj krivini. Tako da ne bih čačkao u to. Ko zna zašto je dobro sve što nam se dešava“, zaključuje Slavko Štimac.
Marija Jakovljević
Izvor: Sputnjik
