Razgovarala: Marina Vulićević
Novi roman Milisava Savića „Praskozorje, Gospode!” (u izdanju „Derete”) nastavak je prethodne autorove zbirke pripovedaka „Ujak naše varoši”, ovenčane Andrićevom nagradom, čitalac prepoznaje stare junake, novi donose drugačije intrige. Iako je „Ujakovoj literaturi, sa propašću varoši, došao kraj”, a novo vreme, film i televizija „sahranjuju knjigu”, ovaj roman omaž je pesnicima, pripovedačima i pisanju samom, glorifikacija svekolikog stvaralaštva, za čijim petama su vampiri, bolesti i pomor.
„Svet će se urušiti kad ga napusti i poslednji gram duše. A taj dan nije daleko”, kaže ova pripovest, kojom, pored Ujaka, čuvenog harmonikaša, ljubitelja priča i života, defiluju bivši revolucionari, zatim i demokrate, pijanci, probisveti, raspusne žene, ljubavnici, vile, vampiri… A glavni junak je ipak varoš… „Priče o varošima, poput, ove Ujakove, a i većim, danas malo koga zanimaju. Danas se pričaju priče o sebi. I za sebe. Pripovedač i slušalac su ista osoba. Koja odlučuje da li će sebi poštedeti život. Pripovedač zna šta hoće. Što je za njegovo pripovedanje loše. Jer izostaje samrtni dah. Jer izostaje borba za život (…)”. Posle kataklizme varoši, nastupaju novo svitanje, mladić sa žutim cvetom u reveru, Ujak, pesnik…
Ovaj roman krunisan je mitskom potragom za čudesnim raskovnikom, za duhovnim blagom Crkve Janje. Šta je sve sadržano u toj težnji?
„Ujak naše varoši” bavio se Titovom Jugoslavijom, „Praskozorje, Gospode” je priča o onome što se zbivalo, sve do danas, posle Titove smrti i raspada Jugoslavije. „Praskozorje, Gospode” je amalgam crne i fantastične proze, a majstor te smeše je Ujak, promoter poetike ružnog i siromašnog, ali i fantastičnog i sanjanog. Ujakova varoš, mitska, smeštena je u nedođiji, u planinama, u kojoj se vrlo brzo smrkava. Svi junaci i junakinje iz naselja Rupa (ime govori ko tu živi) čeznu za boljim i lepšim. Crkva Janja i raskovnik su simbol nikad dosanjanih snova. U pesmi „Zidanje Ravanice” Višnjić sa geografskom preciznošću nabraja najznačajnije nemanjićke zadužbine, pa i „Crkvu Janju u Starom Vlahu”. Obišao sam Stari Vlah uzduž i popreko, pronašao dvadesetak što očuvanih što porušenih crkava, ne bih smeo da se zakunem koja je od njih Janja, mada meštani za svaku u njihovom selu tvrde da jeste. Ili je crkva odletela na nebo ili potonula u jezero (kao u mom romanu) ili ju je pevač izmislio. Ja mislim da je izmislio, jer velikim pesnicima je to u krvi (uostalom, Višnjić je izmislio i planinu Urvinu na kojoj umire Marko Kraljević). Usput sam po vrletima Golije, Pešteri i Javora tražio i raskovnik, ali sam nailazio samo na ukusne borovnice i maline.
Da li na ovaj način, pored toga što i ovom prozom uspostavljate odnos prema narodnom predanju, komunicirate i sa jevanđeoskom istinom gde će poslednji biti prvi?
Naša proza koja se oslanja na narodnu fantastiku vrlo je tanušna. Uvek je gajila simpatije prema realizmu, valjda iz uverenja da tako više može da utiče da ovaj svet bude pravedniji i bolji. Na pomenutoj jevanđeoskoj istini zasnovana je i narodna priča. Pravda je dostižna i za poslednje, za nišče. Jedan odeljak u mom romanu posvećen je pesnicima, prema kojima Ujak takođe gaji simpatije. I pesnici su promoteri jevanđeoske istine.
Nešto se menja i u načinu na koji Ujak, hroničar varoši, pripoveda, postaje zreliji, tiši, nešto prećutkuje, a više se obraća i ženskoj publici, pesnicima?
Ujak je neka vrsta sveznajućeg i nepouzdanog pripovedača. Sveznajući, jer zahvaljujući svom sviračkom pozivu i kafanskom životu prisustvuje svim važnijim događajima iz romana. Nepouzdani, jer sve svoje priče oblikuje i menja prema zahtevima slušalaca. U prvoj knjizi Ujakove priče priča njegov sestrić, u „Praskozorju, Gospode” sestričina. U prvoj knjizi dominira muški, u drugoj ženski pripovedački glas. Upravo zahvaljujući tom glasu, knjiga sadrži pregršt ljubavnih priča. I duboko je antiratna. Poseban omaž odajem pesnicima. Ne slučajno, jer poezija je danas na ivici opstanka. Njen povratak je moguć, pod uslovom da pesnici, sledeći Vijona i Majakovskog, stanu na stranu obespravljenih, gladnih i poniženih, mesto im je u prvim redovima na barikadama. Sestričino pričanje vrlo je moderno i često polemično prema Ujakovom arhaičnom, staromodnom. „Praskozorje, Gospode ” je i mali esej o umeću pripovedanja. Esejistički diskurs preuzele su fusnote. Glavna ideja Ujakove poetike, odnosno njegove sestričine jeste da je pripovedanje prerušavanje, varka, zavođenje. Suština je u neizrečenom, u belini, u izostavljenom. Bukvalno: suština je van teksta, kod čitaoca, naravno, onog inteligentnijeg i od samog autora. I da dodam da roman vrvi od autocitatnosti: sve moje knjige, od „Bugarske barake” do „Doktora Valentina…” doživele su svojevrsnu repliku i postkomentar.
Ujak i drugi neobični ljudi konstanta su ove varoši, a samo se smenjuju posleratna, a zatim, demokratska vlast, spomenici prethodnih se ruše. Jesu li ove promene u društvu deo same dijalektike ljudske prirode, gde se smenjuju i prožimaju glasovi „laži i istine, privida i suštine, strasti i razuma”, kako i sama priča kaže?
To što se nama dešavalo za poslednjih 30 godina, a one su bile obeležene užasnim ratovima i neviđenom bedom, u nekim segmentima pripada neverovatnoj fantastici. Izgleda da još nije rečena poslednja reč o ljudskim nepočinstvima, stradanjima i patnji. Danteov „Pakao” povećao se za najmanje još devet krugova. U tu bošovsku sliku pokušao sam da unesem malo svetla, u vidu humora i bajkovitih sanjarija. I kad im je najgore, ljudi se ne odriču sanjarija.
Ipak, kapetan Vuk, stari borac za pravdu i lovac na one koji „zabijaju klipove u lokomotivu revolucije”, prerušavao se u vampira da bi je spasio i tako se i sam ugasio, a varoš su preuzeli neki novi vampiri… Kako vidite simboliku ovog našeg autohtonog fantastičkog bića, od koga ni Pekić nije uzmicao…?
Vampir je mnogo opasnije biće od đavola. Nema šala o vampiru kao o đavolu, koji i nije, veli izreka, tako „crn”. Đavo je pali anđeo, a vampir je ljudsko biće kome je podaren drugi život. U kojem kao da želi da nadoknadi ono što je propustio u prvom. Tama i noć su njegov ambijent. Vampira ne interesuje duša u čoveku, već krv. Cilj mu je ne čovek bez duše, već telo bez krvi, neka vrsta zombija, koji će mu, poput robota, bespogovorno služiti. Svi pljačkaški režimi zasnovani su na vampirizmu: na uzimanju sveže krvi od bespomoćnih i obespravljenih. Nije ni čudo da su neki noviji diktatori nazivani Drakulom. Roman se završava propašću Ujakove varoši, u čemu su vidnog udela imali vampiri i smrtonosna zaraza (u romanu to je babuskera zvana Čuma), Ipak, varoš će i od vampira i od zaraze osloboditi i spasiti mladi buntovnici. Njihov dolazak pozdraviće pesnik uzvikom „Praskozorje, Gospode!” Što je samo dodatak uzviku: „Gospode, kako ovde lepo sviće!” Eto, Ujakova varoš nije samo poznata po tome što se u njoj brzo smrkava! Ma koliko sve bilo crno, književnost mora da nudi nadu. Pa je očekivano da će jednog dana i Ujakova spržena i opustela varoš ponovo, uz zvuke njegove harmonike, kao feniks izniknuti iz pepela.
Izvor: Politika
