Pokušavajući prije pola vijeka da sačuvaju od rušenja Njegoševu kapelu na Lovćenu oglašavali su se svojim proznim, pjesničkim ili likovnim radovima brojni umjetnici i intelektualci, razlizičitih vjera i nacija, iz Jugoslavije i inostranstva. Činilo se da čitav kulturni svijet ima samo jednu želju: da spasi od poniženja vladiku i pjesnika Njegoša. A, kakvo je poniženje priređeno rušenjem kapele, svjedoči i slovo Dragoslava Mihailovića:
„Vi, pesnici, ako ste dosad žalili što nikad nećete biti Njegoš, sad možete da budete mirni. Vi, zavidljivi, vi, nesrećni, vi bez noćnog mira, smirite se. Nije najbolje biti ni Njegoš.
Pesnik je hteo da bude jedno. Njegov izbor se nije dopao. Biće drugo. Zašto bi neko bio tragičan kad može da bude smešan? Zar to nije veselije?
Biti Njegoš – nije dovoljno. Bio je odviše visok; ako bude potrebno, postaće kraći. Nosio je bradu; bude li potrebno, berberi će mu je obrijati, doktori će mu ulepšati nos. Dela će mu napisati lepom kongresnom prozom. Biće doteran za vekove.
Mrtav pesnik je najbolji pesnik. On više ništa ne može da kaže. Biće zadovoljan. Lep u svom orlovskom društvu, sedeće spreman za vidovdanske i ostale praznike, verujući da je to poslednje. Nadaće se da ga više neće dirati.
Velika usta slave pesnika. Velika usta podižu spomenik svojim velikim ustima.“
